ЈОВИЦА ТРКУЉА – Технологија моћи у Србији почива на послушности и владавини медиокритета (први део)

Фотографије Иво Анђелић

Захваљујући интелектуалцима и недораслим политичарима, после 5. октобра 2000. године ове српске квазиелите попримиле су карактер компрадорске елите. Оне су дозволиле да им се наметне јарам неолибералног ропства. Након тога је колонијална поробљеност српске државе и народа постајала све већа, очигледнија и погубнија

Књига проф. др Јовице Тркуље „Немоћ права – правно-политиколошке расправе“, својеврсна анализа структуралних промена у правном и политичком систему Србије у периоду од 1989. до 2016. године, побудила је пажњу српске интелектуалне јавности. Књига представља правно-политиколошку призму друштвених гибања и противречних процеса који су се одвијали у Србији од времена посткомунистичке транзиције до успостављања тзв. модерне демократске правне државе.
Са професором Тркуљом говоримо о његовог књизи и нашој друштвено-политичкој стварности.
„Текстови у књизи ’Немоћ права’ представљају хронику непосредних сведочења о људској и национално-државној трагедији која нас је задесила у последњим деценијама XX и првим деценијама XXI векa. Већина ових расправа настала је као осврт на актуелна друштвена питања и њихово одговарајуће разјашњење. Нисам се устручавао да се изјашњавам о догађајима и њиховим актерима. Oдлучио сам се да своје текстове објавим на једном месту као сведочанство о свом ангажману, ставовима и погледима, као прилог одговорности за јавну реч и полагању рачуна за јавно деловање. Пишући их, дошао сам до негативног закључка на који је својевремено указао Иво Андрић, ’да наша лична мисао у свом напору не значи много и да не може ништа’. Јер моје идеје су, по правилу, наилазиле на оштре критике, а предлози нису прихватани. Ипак, надам се да ће ова књига представљати камичак у компликованом мозаику српско-југословенске трагедије, који треба склопити како би се објаснило наше тек минуло време; како бисмо схватили да је наша будућност на прагу XXI века запоседнута негативно“, каже др Тркуља на почетку разговора.
Велике и подстицајне узоре имали сте у Слободану Јовановићу, Живојину Перићу, Ђорђу Тасићу, Михаилу Илићу и Михаилу Ђурићу. Зашто баш они?
Зато што су се ови професори одважили да пишу на актуелне правне и друштвено-политичке теме, да храбро изричу судове о друштвеним процесима, о детерминантама тих процеса, о актерима и могућим исходима. За предмет својих изучавања узимали су конкретна историјска збивања српског друштва у којем су живели и које су најбоље познавали. Притом су настојали да током рада на њему испитају, примењују и усавршавају снагу достигнутог научног сазнања, а све то писано на јасан начин, свакоме разумљивим језиком и дотераним стилом. Захваљујући томе, оставили су вредне и значајне расправе и студије. Оне су и данас драгоцено и незаобилазно сведочанство о времену у којем су живели, али и о њиховој одговорности према народу и држави којима припадају и струци којом су се бавили. Реч је, пре свега, о књигама које и сада светле као путоказ: „Политичке и правне расправе“ Слободана Јовановића, „Политичке студије“ Живојина Перића, „Расправе из јавног права“ Ђорђа Тасића, „Политички чланци“ Михаила Илића и „Искуство разлике“ Михаила Ђурића.

[restrict] Какве су последице транзиције у Србији?
У дугој и тегобној повести Србије период тзв. транзиције од 1990. до данас остаће забележен као један од најтрагичнијих. У том раздобљу Србија је доживела своју нову погибељ: рат, државну трагедију, економски и морални суноврат, изгон из међународне заједнице – катастрофу која је довела на руб пропасти српски народ и његову државу. Срби су од историјског, победничког народа претворени у губитнички, народа којем се одузимају територије и богатства као да је покојни.
Под вођством неодговорних елита пошли смо путем периферне европске колоније, изгубили самопоштовање и достојанство, дубоко зашли у сиромаштво и кренули у духовно и физичко искорењивање. Србија је постала плен транснационалног и домаћег криминалног капитала, који је овде нашао јефтину радну снагу и услове за екстрапрофите. Трагично опадање наталитета, изгон и емиграција становништва последњих деценија озбиљно су упозорење да се Србија може свести на безначајну земљу где ће живети народ чија је свест промењена, чија је прошлост поништена и који је изгубио своју традицију, културу и идентитет.
У ком степену је Србија демократска, модерна правна држава?
Србија није успела да се конституише као модерна демократска правна држава, тако да је њен политички систем представљао, а и сада представља, пример негирања основних постулата демократског поретка. Упркос чињеници да је у Србији делимично после 1990. и нарочито после 2000. извршена формалноправна рецепција модерне демократије, владавине права и правне државе, њихову садржину обележава упорно задржавање установа ауторитарне (партијске) државе.
За разумевање тегобне транзиције Србије из ауторитарног у демократски поредак кључан је процес неуспеле модернизације у Србији. У антиномијама неуспеле модернизације и неотрадиционалне структуре друштва у Србији сагорела је велика илузија да се систем либертерских вредности може успоставити независно од његових друштвено-историјских претпоставки. Штавише, сви досадашњи покушаји, од Карађорђевића и Обреновића, преко Броза и Милошевића до Тадића и Вучића, да се либерално-демократско друштво изгради без основних претпоставки грађанског друштва репресивно-идеолошким механизмима и средствима дириговане привреде завршавали су у диктатури – монополу политике над економијом, партијске државе над друштвом.
Током посткомунистичких година, транзиционих таласа, отворено сте критиковали политичку реалност, док је већина ваших колега ћутала. Због тога сте имали озбиљних непријатности. Зашто се, и поред свега, нисте повукли? Шта у вашем раду сматрате најуспешнијим?
Својим делом и јавним деловањем настојао сам да се изборим за аутономну позицију критичког јавног интелектуалца и практичног хуманисте. Покушавао сам да критички реагујем на конкретна историјска збивања и да то првенствено чиним са позиције друштвеног теоретичара. Са тог положаја сам трагао за истином, настојећи да јасно формулишем, убедљиво образложим и у друштвеној критици и пракси применим начела хуманизма.
Целокупном својом духовном и друштвеном активношћу трудио сам се да афирмишем етос јединства мишљења, говора и делања, прожимања животног и мисаоног опредељења. Доследно сам се држао мисли Ноама Чомског, који сматра да интелектуалац, неспреман да издржи пресију власти када критички говори о друштву, заправо није интелектуалац, те је боље да се тим часним послом не бави.
Тешко ми је да одговорим на питање шта је на мом путу теоријског и практичког ангажмана било најважније и најуспешније – можда покушај синтезе идеала слободе и правде са једнакошћу, настојање да се успостави континуитет између: 1) класичне античке филозофије полиса као заједнице слободних грађана, 2) ренесансног хуманистичког идеала људског живота, 3) просветитељског захтева да се слободно користимо умом и 4) марксистичке идеје еманципације. На тај начин покушао сам да Кантов категорички императив о људском достојанству допуним Марксовим категоричким императивом о рушењу свих односа у којима је човек експлоатисано и отуђено биће.
Како интелигенција у Србији схвата демократске процесе?
Наша интелектуална елита је протеклих деценија пала на испиту. У тадашњим драматичним збивањима изневерила је свој позив. Уместо да са становишта струке понуде одговоре на изазове времена и поставе путоказе и светионике у мрачном и смутном времену – већина наших интелектуалаца је или дигла руке од интелектуалног рада и стваралаштва, или су ушли у дневнополитичку арену, страначки се ангажовали, те на тај начин издали и аутокомпромитовали свој позив.
Захваљујући таквим интелектуалцима и недораслим политичарима, после 5. октобра 2000. године ове српске квазиелите попримиле су карактер компрадорске елите. Оне су дозволиле да им се наметне јарам неолибералног ропства. Након тога је колонијална поробљеност српске државе и народа постајала све већа, очигледнија и погубнија.
Како коментаришете данашњу интелектуалну елиту, њен утицај и мисију?
Од 90-их година прошлог века до данас бројни водећи српски интелектуалци ангажовали су се као лидери странака, велики везири и интелектуални вазали политичких моћника, политички камелеони и кетмани, пришипетље разних фондова и фондација, ратни и антиратни профитери, мисионари. Њихова улога је била кључна у етаблирању личних ауторитарних режима у Србији.
Ипак, највеће зло није улазак водећих српских интелектуалаца у политичку арену већ чињеница да они нису урадили оно што су по свом занату и професији морали да учине – да као научници, уметници, ствараоци понуде стручне и компетентне одговоре на изазове времена. Напротив, они су се показали, једнако као и њихови политички ментори, недорасли времену, националним циљевима и потребама. Јер они не предњаче у изношењу нових замисли и идеја, већ најчешће паразитирају на отпацима старих, истрошених идеологија. Они су „умрежени“ у владајуће токове глобално-стратегијски усмерених технократских планова и стратегија. Сви они слепо следе владајућа схватања и прагматички се поводе за ефемерним потребама и интересима. Између њих и обичних професионалних политичара нема никакве битне разлике. Њихов видокруг је исто тако ограничен и осакаћен као и видокруг њихових политичких ментора и савезника.
Треба истаћи да ова издаја и аутокомпромитација није својствена само српским интелектуалцима и није обележила само њихово јавно деловање протеклих деценија. Она је, као својеврсна „немоћ духа“, карактеристична и за већину надмених и самозадовољних европских интелектуалаца, који деценијама паразитирају на старим идеологијама и теоријама. Многи од њих су, такође, прихватили улогу интелектуалних лакеја, који прибављају морални и интелектуални легитимитет својим политичким менторима.
Уредник сте часописа за преиспитивање прошлости „Hereticus“, који од оснивања 2003. истражује политичку репресију. Како данас видите његову мисију?
Случајеви политичке репресије и прогона у Србији и Југославији нису довољно истражени у нашој друштвеној науци и публицистици, а малобројни радови из те области тешко су налазили пут до јавности. Будући да је већина часописа и издавачких кућа била под „стегом“ официјелне власти и политичких моћника, деценијама је био проблем да се објаве резултати истраживања политичке репресије у Србији. Поједини часописи, листови и новине, као и алтернативне издавачке куће у Србији, повремено су отварали своје странице за такве текстове (нпр. часописи „Гледишта“, „Филозофија“, „Књижевне новине“, „Савременик“, „Дело“, „Видици“, „Књижевна реч“). Нажалост, у транзиционом периоду 1990–2000. већина тих часописа и издавачких кућа угашена је или је умногоме променила издавачку политику.
У таквој ситуацији је група независних интелектуалаца у Београду покренула часопис „Hereticus“, који је почео да излази 2003. У протеклих 15 година изашло је четрдесетак свезака часописа, са 10.000 страница текста. На страницама тог часописа своје радове штампало је око 350 аутора. Осим ауторских радова, у часопису „Hereticus“ публиковани су вредни документи и грађа која ће бити драгоцена за изучавање савременог српског друштва. На тај начин је часопис „начео“ огроман а неистражен проблем гушења људских права, прогона интелектуалаца и репресије и хипокризије у ауторитарним режимима. Судећи по бројним посетама сајта часописа (www.hereticus.org) изгледа да је пронашао пут до читалаца.
До које је мере остракизам интелектуалаца осакатио наше друштво?
Осакатио нас је духовно, ништа мање од ратова који су нас уништавали биолошки. Невоља је што ће остракизам интелектуалаца тек упропастити Србе и српско друштво, јер смо ушли у XXI век, у којем ће темељ друштва бити знање. Са оваквим односом према својим најумнијим и најобразованијим људима Србе у том столећу не очекује ништа добро.
Основни узрок поменутог остракизма интелектуалца лежи у чињеници да свака власт зазире од аутономних, критички настројених интелектуалаца, који су увек изазивали, а и данас изазивају подозрење и страх моћника. Моћници у таквим интелектуалцима виде неку врсту „субверзије“ и зато не бирају средства да их маргинализују, онемогуће да стварају, јавно делују, а, ако је потребно, и униште. Стога није случајно да и савремена технологија моћи у Србији почива на послушности, на владавини медиокритета, као и на ширењу страха од изузетности даровитих духова. За разлику од многих других народа, који имају самосвет о значају и вредности своје духовне елите, српски народ, на несрећу, у својој тегобној повести ту свест није успео да стекне. Српска духовна елита је страдала у Косовској бици и пет векова се мукотрпно обнављала по манастирским келијама, често изван матице, далеко од очију поробљеног народа.
Ко су заговорници еврофанатизма, а ко евроскептицизма?
Будући да је еврофанатизам, од 2000. године до данас, официјелни став свих владајућих структура и водећих политичких партија у Србији, његове заступнике је релативно лако идентификовати. То су представници водећих политичких странака и врховних институција Републике Србије (влада, председник Републике и друге инстанције). Сви председници Србије, председници владе, већина министара и други функционери деловали су и данас делују с позиције евроентузијаста и еврофанатика. Изузетак је донекле био Војислав Коштуница који се декларише као евроскептик, али је као председник (2000–2003) и премијер (2004–2008) учествовао у потписивању ССП и сличних споразума са ЕУ и увек био у коалицији са еврофанатицима.
Једно време за многе од њих „Европска унија нема алтернативу“. Њима треба додати бројне невладине организације, посебно оне финансиране из европских и америчких фондова. Ту су и представници водећих научих, образовних и културних институција.
На другој страни, заговорнике евроскептицизма је теже идентификовати јер су сложенији, дифузнији, нетранспарентнији. Релативно је мало оних који су свој евроскептички став изложили у целовитом и конзистентном облику у посебним књигама. То су, на пример, Слободан Антонић („Лоша бесконачност“), Милош Кнежевић („Евроскептицизам: 111 европских фрагмената“, „Европа иза лимеса“), Дејан Мировић („Аргументи против ЕУ“).
Поборнике евроскептицизма данас у Србији сусрећемо у разним областима. Прво, у политичким странкама и друштвеним институцијама: Српска радикална странка, Двери, Демократска странка Србије (после пада с власти), Српска православна црква. Друго, у публицистици: Зоран Ћирјаковић, Ђорђе Вукадиновић, Драгољуб Анђелковић, Мирослав Јовановић, Бранко Радун, Бранко Павловић, Маринко Вучинић, Саша Гајић. Треће, у научној периодици: часопис и сајт „Нова српска политичка мисао“ (Јован Б. Душанић, Слободан Самарџић, Радмила Накарада, Богдана Кољевић), часописи: „Национални интерес“ (Милош Кнежевић, Срђа Трифковић, Мирослав Ивановић, Владимир Димитријевић, Зоран Милошевић, Јелена Тодоровић), „Политичка ревија“ (Петар Матић, Миле Ракић), „Српска политичка мисао“ (Миломир Степић, Момчило Суботић). Четврто, у научним институтима: Милан Брдар, Миша Ђурковић, Гордана Живковић и други теоретичари. Пето, у штампаним и електронским медијима: „Геополитика“, „Печат“, НСПМ, „Православље“, „Хришћанска мисао“, „Таблоид“, „Сведок“, сајтови Srbin.info, Stanje stvari, Borba za veru, facebook.reporter/novinar…
Евроскептици, с једне стране, указују да је ЕУ у озбиљној кризи, да не успева да нађе адекватна решења за горуће проблеме у економији (привредна стагнација, задуженост, незапосленост, пад стандарда) и политици (брегзит, јачање радикалних политичких снага, пораз мултикултурализма, мигрантска криза…), да је у ЕУ на делу процес антагонизације и раслојавања на више „кругова“ и „нивоа“ земаља. С друге стране, они с разлогом постављају питање „зар не би било логичније да су нама у Србији ближи Русија и Кина, које нам бар не одмажу у заштити наших виталних интереса, док у исто време САД и ЕУ отворено раде на дробљењу и слабљењу наше земље сталним притисцима, уценама и казнама“?

[/restrict]