Јекатеринбург, негде у Србији

Запис о једној успешној уметничкој турнеји:

Дневник позоришног критичара

Пише Драгана Бошковић

Како је српска позоришна трупа (УК „Вук Караџић“) побрала аплаузе на фестивалу „Кољада плејс“, манифестацији коју сваке године организује један од највећих драмских писаца данашњице, живи руски класик Николај Владимирович Кољада, у сопственом „Кољада театру“

Руска позоришна турнеја“ којој су посвећени ови дневнички записи почиње 4. новембра, када аутор ових редова с трупом Установе културе „Вук Караџић“ креће у Москву… И јесмо и нисмо на истом задатку – они иду у Јекатеринбург, на „Кољада плејс“, фестивал који сваке године организује један од највећих драмских писаца данашњице Николај Владимирович Кољада, у сопственом „Кољада театру“. Моја улога је деликатна – већ другу годину сам у жирију тог фестивала а жиријем председава славни аутор. Иако се, због релативно мало „позориштника“ у Србији, добро познајемо, као позоришна критичарка („Новости“) увек сам код глумачког света помало „сумњива“, па се они и на овом путовању труде да, као, не утичу на мене, иако знају (као и сви остали, 26 руских представа) да су најбољи!
Тања Мандић Ригонат, редитељка представе „Шупљи камен“, по Кољадином тексту, а која учествују на фестивалу, за улоге јунака „у најбољим годинама“ што се (три „девојке“ и један „момак“) састају на дачи једне од њих, због љубави и усамљености, одабрала је славне и неодољиве српске глумце – Бранку Петрић, Раду Ђуричин, Љиљану Стјепановић, Ланета Гутовића и младу Катарину Марковић, која ће им, као „снаха из пакла“, кварити „детињство“. Они су, јасно је, узбуђени због гостовања на сцени „Кољада театра“, где се целе године тражи карта више за сваку представу – њих углавном режира Кољада, по светским ауторима, по својим текстовима, или по драмама својих студената, истакнутих писаца веома квалитетне уралске драматургије. У Јекатеринбургу кажу да је овај театар најомиљеније место и туристима, јер је Кољадино позориште (127 запослених, које плаћа и купује им станове) изузетно атрактивно, како због простора, начичканог успоменама (па и из Србије), тако и због присуства живог руског класика, који, с незаобилазном „тупетејком“ на глави (источњачки фес), дочекује посетиоце, фотографише се с њима, продаје им сувенире са знаком театра и својим потписом, књиге у којима су штампане његове драме, води их кроз скривене просторе, упознаје их са својим театарским чудом…

Позоришни дневник не треба да буде туристички бедекер, али неопходно је знати да је Јекатеринбург, милионски град на Уралу који дели Европу од Азије, важан индустријски центар Русије, а у блиској прошлости, под именом Свердловск, био је и забрањен за посете странаца, због оружја које се овде правило. Србима је овај прекрасни град нарочито важан, јер је у кући Ипатијевих, усред града, 1918. године убијена царска породица Романових, а онда камионом, тајно, одвезена у околину града и бачена у рударско окно, Ганину јаму. На месту убиства Николаја Другог, великог пријатеља Србије у Првом светском рату, и његове породице, на месту Ипатијеве куће (коју је Јељцин наредио да сруше и да јој се затру трагови) крајем прошлог века подигнут је велелепни Храм на крви, а у Ганиној јами је освећен манастир који чува успомену на Свете Романове.
Елем, другог дана, по доласку у Јекатеринбург, наше позоришне страсти су на врхунцу, у очекивању да се, 6. новембра, „Шупљи камен“ одигра пред самим аутором, који је био на београдској премијери, пред међународним жиријем, експертским тимом руских најпознатијих театролога, који сваку представу, по завршетку, анализирају пред многобројном публиком, привученом одличном рекламом, фотографијама из наше представе којих је било чак и на многобројним клупама по Јекатеринбургу!
Искусни тим звезда из српске представе, како се и очекивало, супериорно је приказао Кољадину нежну комедију, асоцијацију на Чеховљеве „Три сестре“, истину о старости, у којој је љубав и даље важна, а о пријатељству да се и не говори! О разлици у схватањима између младих у души и уморне од живота младе генерације, према којој је транзиција, у Русији, Србији и свуда, била немилосрдна. Тања Мандић Ригонат је прережирала „Шупљи камен“ да се игра на минијатурној Кољадиној сцени (велика сала има само 125 места), уз сценографију и реквизиту које је обезбедио домаћин. Изгубило се зеленило траве и плаветнило неба, важно у редитељкиној идеји о вечној супротности природе и умирања, оличеног у електричним кабловима, који злокобно зује. Али се добила интимност, сублимација радње, која се одједном окренула ка унутрашњем доживљају, глумци су просто сијали, говорећи на матерњем језику, а млади Рус Данило то симултано, маестрално, у слушалице преводио… Аплауз је био френетичан, на ногама, дуг и срдачан. „Шикарно!“, „прекрасно“, шапнула ми је колегиница из жирија. С узбуђењем смо дочекали троје театролога, који су потом, са сцене, нашим глумцима, поређаним у првом реду гледалишта као неки студенти, дали стручну оцену. И није прошло без проблема. Сурови руски театролози воле да наруже сваку представу, јер им то даје легитимитет да их фестивали зову као стручњаке који виде и оно што други, публика, често и жири, својим очима нису видели! Пала је примедба да су госпође у Тањиној верзији из вишег социјалног слоја него код Кољаде (који је и сам режирао тај текст у свом театру), као и да је жанр представе померен са социјалног питања ка лакој комедији… Редитељка Тања Мандић Ригонат, позната по свом бриљантном уму и таленту, оштро је и аргументовано побила сваку примедбу. И на томе се завршило. Велики српски глумци, који су много пута, на славним београдским сценама, играли руски репертоар, изашли су из сале видно снуждени… Када смо Кољади, који је морао да присуствује руској представи на удаљеној сцени (игра се на шест сцена у граду), препричали реакцију театролога, био је искрено запрепашћен. Открићу један куриозитет: строги театролог, Московљанка која је кудила српску представу, седела је поред мене, и већи део представе чврсто спавала! Кољадини глумци, који играју у истој представи на матичној сцени, грлили су наше, у истим тим улогама! Њихове честитке су биле најдрагоценије.
Тако се завршио дан, када су Срби, у извођењу наших врхунских уметника, у режији једног од најзначајнијих српских редитеља, уз дивну, оригиналну музику Ирене Поповић Драговић успоставили, с лакоћом, мост између братских култура и театарских традиција. После, на „Глумачком клубу“, како се зову окупљања присутних на фестивалу, у „Матушки“, традиционалном руском ресторану, колеге су, многобројним здравицама, изразили своје одушевљење нашом представом.
Николај Кољада је, заиста, посебну пажњу посветио српским гостима, необичним поклонима, организујући обилазак знаменитости града и својом пуном бригом за њих.
Српска трупа је отишла 9. новембра за Београд, а ми који смо остали у Јекатеринбургу настављамо да гледамо, у Кољада театру, као и на осталим градским сценама, свих 26 представа у конкуренцији за награде, али и веома занимљив пратећи програм у коме показују сопствене представе. Кољада своје режије не ставља у конкуренцију за фестивалске награде. Истовремено, одвија се и Конкурс за најбољи драмски текст младог уралског драматурга. У театру је смештен Центар уралске драматургије, из кога су изашли данас познати писци, представници нове руске драме, Сигарјев, Вирипаев и други. Њихов професор драматургије на Јекатеринбуршком универзитету Николај Кољада (предаје и глуму, јер је и глумац) бди над њима и проноси, својим успехом, и њихову оригиналност светом.
Док ово пишем, завршава се моја мисија члана жирија на фестивалу „Кољада плејс“ (фестивал траје до 15. новембра), и с нестрпљењем очекујем жирирање, о чему ћу „инсајдерски“ известити.
Следећи наставак позоришног дневника ћу писати у Санкт Петербургу, за недељу дана, где сам члан форума за додељивање Европске награде за позориште. Овогодишњи лауреат је руски редитељ Валериј Фокин, познат Битефовој публици, која му је, давно, дала награду за Кафкине „Метаморфозе“…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *