ГОЛА ИСТИНА

Ми смо их добро познавали, али за остатак света није од малог значаја спознаја да су евроунијате и НАТО погазили сва обећања дата Србији

Срби! Нисмо криви! НАТО је злочинац! Браћо и сестре, ми Срби смо жртве! Ко вам другачије каже – лаже! Хиљаде грађана Србије, наших пријатеља, деце, рођака умире од рака изазваног НАТО бомбама. Нико не одговара.
Ко се весели туђој напасти, нек своју чека! (Народне пословице, Архив Србије, 2018). Пословица из давнина коју записаше наши преци и данас опомиње својом мудрошћу. Не ваља кад се сопствена срећа гради на туђој несрећи или кад се моћ и богатство стичу на тлачењу и отимању од других. Насилно понашање и сваковрсне неподопштине постоје од памтивека. Вечита борба између зла и доброг, истине и лажи, похлепе и обзирности. Морамо тога бити свесни, говорити, писати и никад се не смемо предати самозаваравању нити заборавити злочине који су над нама, Србима, чињени кроз људску паметарницу.
Немамо право да злочине заборавимо, јер, ма шта мислили, злочини не застаревају и кад прођу некажњено, опет се понављају. Више пута сам износио ове мисли, али, нажалост, увек се појаве догађаји који ме просто терају да поновим написано.

У ИМЕ ДЕМОКРАТИЈЕ Разузданост и злочиначко понашање Шиптара и прављење „Велике Албаније“ показало је све лицемерје евроунијатске камаре, Велике Британије, Америке и наравно Ватиканске двоглаве немани. За нас који им никад нисмо веровали нема изненађења.
С друге стране, њихово лицемерје их је разоткрило, тако да је и наша власт рекла да у НАТО злочинце више нема поверења. Богу хвала, као у причи Царево ново одело, тако су се евроунијатски и НАТО лицемери потпуно оголили. Заборавили су на сва обећања дата Србији, и јасно, да сви виде, показали да злочин над Србима није злочин. Сва средства против Срба и државе Србије су дозвољена. У име демократије. Наравно.
Шта нам је чинити кад смо сви истину видели? На првом месту без страха и панике доносити одлуке. Памети и мудрости, Богу хвала имамо. Имамо и снаге. Слоге можда и немамо довољно, али и ње ће бити ако схватимо да друге државе сем Србије немамо. Последњи је час да искључиво бринемо о држави Србији. Ко мисли да има другу државу срећно му било. Ми оно што је наше нећемо дати.
Стотину година нам се испира мозак о бившим Југославијама, великосрпском национализму и шовинизму, евроунијаћењу, јадикује над туђим гробом и лаже како су за време Броза, неосуђеног злочинца, текли мед и млеко.
Није први пут да нас уцењују, прете и шаљу ултиматуме. Бивало је тога и раније. Борили смо се и преживели. Преживећемо и сада. Будите сигурни. Уз Божју помоћ, свако од нас нек ради часно свој посао. Како је писао чика Јова Змај: Ако чиниш мало и не можеш више / много ти се пише; Ако чиниш много, а мого би више / мало ти се пише!

ОСВЕТА ГУБИТНИКА Има у Срба духовне снаге која све непријатеље и пријатеље увек изненади. Зато у се, у своје кљусе, и уз православну браћу Русе. Видело се и на гласању за Интерпол да Србија није сама. Сад нам се губитници свете. Важно да нико од нас не буде лењ већ да учини све што је у његовој моћи за добробит српскога народа и државе Србије.
Дође ми до руку Извештај о политичким демонстрацијама у Народном позоришту. Позориште је ово данашње, али је извештај од 29. априла 1882. године. Сачинио га је Мијаило Симић и поднео Управи града Београд.
У извештају се говори о демонстрацијама омладине због Сардуове комедије Рабагас. Омладину, углавном ђаке, разбеснела је комедија у којој је владар представљен као патриота, а побуњени део народа као неразумна руља. Омладина је успела да прекине представу а затим су се „сакупили око места где се копа за споменик па ту звиждали, викали и каменицама врата и прозоре на згради позоришној поразбијали, на жандарме и иначе бацали су се. А кад су од жандарма, нарочито коњаника, појурени, они се склонише у штампару Задруге, неки у дућан Таушановића, кафану Коларчетову и код Златног Крста. Небројено пута опомињати су на разлаз, но они су с претњом продужавали неред до 11 сати, а после 12 сати било их је само у кафани Коларчетовој и код Златног Крста, али су спољна врата била затворена, без да се какав неред чуо“ (Историјски архив Београда, књига 5, стр. 172, број документа 088).
Пре 136 година се демонстрирало због представа у Народном позоришту. Данас из неких других разлога. Свако време носи своје бреме!
Молимо се за српске хероје Радована Караџића, Ратка Младића, капетана Драгана. Молимо се за здравље Асанжа. Помозимо нашој браћи и сестрама који живе на Косову и Метохији. Будимо на страни божјег човека Арно Гујона. Чувајмо Републику Српску. Догодине у Призрену.