Ерик Гобети – Историја је плод масовне утопије

На овогодишњем Сајму књига новосадски „Прометеј“ представио је књигу италијанског историчара Ерика Гобетија „Sarajevo, Rewind – сто година Европе“. Ово „премотавање“ историје на оригиналан начин баца поглед на догађаје пред сарајевски атентат, а документарни филм – приложен уз књигу – приповеда причу о људима данас и њиховом односу према овом историјском догађају

Ерик Гобети досад је објавио три историјске монографије: „Случајни диктатор“, о малом Дучеу израслом у фашистичкој Италији, и његовом односу према Анте Павелићу и усташама, „Весела окупација“ и „Сарадници непријатеља“ која се односи на италијанску окупацију Југославије.
Ваша књига „Sarajevo Rewind – сто година Европе“, праћена документарним филмом, донела је занимљив и оригиналан поглед на историју, уз духовито поигравање познатим чињеницама. Шта вас је привукло овим просторима и нашој историји?
Свој истраживачки рад сам започео проучавањем односа између фашистичке Италије и Југославије, фокусирајући се на корене национализма и проблеме идентитета. Збирка репортажа под насловом „Нема проблема“ настала је током путовања кроз историју Југославије, на која сам водио групе Италијана заинтересованих за догађаје из Другог светског рата. Захваљујући познавању српског језика упознао сам менталитет ваших људи и заинтересовао се за њихов однос према историји. Идеја да напишем књигу „Sarajevo Rewind – сто година Европе“ настала је из потребе за поштовањем, уважавањем, пажњом … и на крају из љубави која ме је покренула у ту сулуду авантуру. Мој пријатељ историчар Симоне Малаволте – заражен мојом страшћу – пристао је да учествује у пројекту, преузевши улогу Гаврила Принципа чијим трагом је кренуо из Београда ка Сарајеву. Ја сам пак кренуо из Беча пратећи кретање Фердинанда да бисмо се 28. јуна срели у Сарајеву.
Пратећи актере сарајевске драме показали сте и дух времена у коме се догађај одиграо.
Тај датум више од било ког другог означава вододелницу између две епохе, између два света: снажног и узнемирујућег светла бел епока и надолазећег мрака кратког века са два светска рата праћена великим трагедијама. Али наше путовање је имало трагичан завршетак: у Сарајеву смо покрадени и највећи део снимљеног материјала је нестао. Филм је на крају ипак довршен, а ја сам – због свих ствари изгубљених током путовања – решио да приведем крају књигу о малим и великим људима разнесеним вековима. Чини ми се да сам коначно остварио свој дечачки сан – путовао сам кроз историју са историјом – испуњавајући једно обећање љубави. А захваљујући љубави – којом су сви моји сарадници били заражени – коначно смо привели крају нашу авантуру.
Током „путовања кроз историју“ сретали сте људе који су износили своје емоције везане за Принципа и Фердинанда. Шта је од тога остало у свести данашњег Европљанина?
Занимљиво је да у Аустрији мало ко има свест о позадини Сарајевског атентата, нити су наши саговорници имали емотиван однос према Францу Фердинанду. Већина га је окарактерисала као минорну личност за историју, а о разлозима за рат су имали само магловиту представу. За разлику од незаинтересованости Аустријанаца за историју, саговорници с којима смо разговарали на путу од Београда до Сарајева показали су невероватно познавање детаља везаних за активности Младе Босне, величајући Принципа као хероја.
Књига је пуна цитата о Босни Иве Андрића, који је као члан Младе Босне добро разумео куда срља Европа, и Стефана Цвајга о Европи – „никад јачој, богатијој, лепшој … пред којом је сјајна будућност“. Којим сте путем ви кренули?
За Симона и мене ово је било много више од филма. То је била прилика да уђемо у историју на свој начин, то јест играјући се историјом и њеним представљањем. За нас историја и прошлост нису фетиши, предмети обожавања остављени да сакупљају прашину по рафовима музеја, већ нешто живо о чему се може расуђивати на различитим интерпретативним нивоима, уз помоћ различитих средстава, од којих литература чини фундаментални део. Историја је изнад свега сачињена од масовне утопије, колективног сећања које се гради, највише несвесно, управо преко безброј слика, референци, реминисценција, које неко производи и шири, каткад с намером да их прецизно тумачи а каткад не. Али „игра“ не искључује озбиљност. Уложили смо велики труд у савесно истраживање историјских извора. Задатак историчара је управо у тражењу чињеничне истине о прошлости и анализи колективне представе како би се уклонили митови и легенде. Настојали смо да створимо дело – књигу и филм праћен музиком – које је у стању да разговара са свима, зато што мири ове различите елементе не занемарујући научну утемељеност података.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *