Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Разговарао Добривоје Лазић
Кина је постала модерно друштво које се све више отуђује од себе. Све се мање међусобно комуницира и све мање је начина да се осигура људски дигнитет и зато људи појачано осећају да треба да се заштите од неправде – каже у разговору ексклузивно за „Печат“ кинески редитељ и оснивач фестивала у Пингјау. Наш саговорник је и аутор филма „Пепео је најчистије бело” који је управо приказан на Фестивалу ауторског филма у Београду
Творац светски награђиваних филмова „Платформа“, „Свет“, „Непознато задовољство“, „Мртва природа“, „Додир греха“, „Планине могу да оду“ и овог најновијег – „Пепео је најчистије бело“, који је управо видела и српска публика на Фестивалу ауторског филма у Београду, изврстан је домаћин. Стрпљив, до краја посвећен филмским ствараоцима – и онима из Кине и онима који су пристигли из 18 држава света како би управо у Пингјау, већ другу годину заредом, живели као права филмска породица.
„Печатов“ саговорник је Ђа Жангке, славни сценариста, редитељ припадник такозване „шесте генерације“ кинеских аутора, продуцент, чак и дистрибутер и оснивач међународног „Прикривени тигар, скривени змај“ Пингјао фестивала, који смо детаљније представили у прошлом броју „Печата“. Уједно, идејни творац уметничког села са филмском школом, изложбеним простором, чак и рестораном у близини његовог родног града у гостољубивој покрајини Шанси.
И док ресторан у фестивалском комплексу у Пингјау (рестаурирана стара фабричка складишта) носи име његовог филма „Пепео је најчистије бело“, онај у његовом уметничком селу у родном Фенјуангу зове се по филму „Планине могу да оду“. У оба се једу јела по рецептури тзв. царске кухиње. Ђа Жангке каже: „Ти рецепти, пристигли заједно са два унука из царске династије Минг који су владали Фенјуангом и овим просторима, били су забрањени за коришћење током Кинеске револуције, али су их становници љубоморно чували. Сада сте и ви у прилици да уживате у укусу историје и укусу јела Минг и у специјалном вину званом фенђо (заправо ракија са високим процентом алкохола – прим. аут.) које се такође генерацијама производи у оближњој винарији ’Фен Ђо’ ….“
Колико су младим кинеским редитељима доступни инострани филмови с интернета на ком сви практично живимо?
Доступни су, много се „скида“ са интернета, али сам желео да им на фестивалу омогућим да се упознају са квалитетним филмским делима из Европе, Африке, Латинске Америке и саме Кине. Холивудске филмове гледају и у мултиплексима Пекинга и Шангаја, а ми управо желимо да им покажемо да постоји још много филмова који се стварају ван Холивуда, али и ван главних кинеских филмских студија. Да покажемо како и филмови младих кинеских талената завређују њихову пажњу.
Постоји још један важан разлог зашто сте се одлучили за Пингјао. Остали сте тако верни и свом родном крају?
Јесам, то је део моје природе. Остао сам веран својим емоцијама и у животу и на филму. Фенјуанг у ком сам рођен и оближњи древни Пингјао са дугом културно-историјском традицијом су мали градови, који су у културолошком смислу дуго били скрајнути од очију највећих кинеских метропола. Сада су ова два града у покрајини Шанси прави културни и уметнички центри. Велики простори за сликарско, позоришно, музичко и филмско стваралаштво, као и за праве мале архитектонске подвиге. Сада имамо све што имају и Пекинг и Шангај. У мањем формату, али не и мање значајно. А од Пекинга до Пингјаоа се стиже за свега три сата возом или колима и тако смо близу свима који желе да виде наше културне садржаје.
Никада нисте пожелели да живите и радите у Пекингу или Шангају?
У Пекингу сам живео само током година студија и вратио се у моју родну „филмску палату“. Заиста не волим да гледам филмове у тржним центрима, волим праве биоскопе и зато смо све направили баш овде. Филмови на фестивалима у Пекингу и Шангају приказују се управо у мултиплексима тржних центара и публика трчи из једног у други. Пингјао, који је сам по себи права земља чуда, сада има свој филмски простор у којем се филмови гледају фокусирано, на миру и са уживањем.
Захваљујући вашим филмовима „Додир греха“ и „Пепео је најчистије бело“ страна публика је могла да примети да се Кина заиста невероватном брзином мења, али и да то има своју цену?Сваки мој филм од 1997. године заправо је бележио начин живота у датом тренутку у Кини и то ме је увек интересовало. Зато сте и уочили да су у мојим филмовима забележене и промене у Кини. Мислим да је ту негде и сврха мог филмског стваралаштва. Да будем увек близу стварности.
Та стварност је у „Граду греха“ за нас странце помало шокантна, отворили сте неколико тема из савременог живота Кине о којима досад није било речи на великом екрану?
Да, отворио сам питање насиља у савременом друштву, питање похлепе за новцем. Мислим да је, откада се Кина бори да оствари фантастични економски развој, новац постао велики извор насиља. Не кажем да насиље није и раније постојало, али у прошлости се о њему никада није дискутовало нити је оно било тема кинеске културе и кинеског филма. Систем тадашње цензуре је тако налагао. Али ако не именујемо насиље као проблем, ако пред њим затварамо очи, то ће такође бити врста насиља против кога морамо да се боримо.
Једном сте рекли да је у Кини на сцени американизација?
Да. И то не само у филмовима и у биоскопима већ и у свакодневном животу. То значи утицај америчких филмова, телевизије, музике, брзе хране, Мекдоналдса, кока-коле, Оскара. Тако се људи уче да традиционалне вредности остављају иза себе и концентришу се на новац којим би могли да купе сву ту чаролију коју виде.
Ви сте тој чаролији успели да одолите?
Концентрисан сам на стварање независних филмова који су изузетно важни и живим с надом да ће отворено тржиште отворити могућности и за независан филм. Такође, с надом да ће механизам отворених могућности донети слободу и правду.
У вашим филмовима, па и у овом последњем, видимо да често појединац узима правду у своје руке?
То је знак нарастајућег индивидуализма. Кина је постала модерно друштво које се све више отуђује од самог себе. Све се мање међусобно комуницира и све мање је начина да се осигура људски дигнитет и зато људи појачано осећају да треба да заштите сами себе од неправде. Интернет у томе доста помаже. Раније није било начина да се изрази сопствено мишљење о неком догађају, али је данас то могуће на друштвеним мрежама.
У филму „Пепео је најчистије бело“ уронили сте у љубавну причу, говорите о издаји љубави, постојању братства званог ђангхуа, а указујете и на губитак традиционалних вредности?
Прича овог филма обухвата период од 2001. до данас, а то је ера током које је Кина искусила драстичне промене. Традиционалне вредности и стил живота су драматично промењени. Ипак, фолклорни стил живота ђангхуа и њихови кодови понашања и њихове вредности се не мењају. Контраст између та два света је ироничан и мени веома занимљив. У филму централни пар – Чао и Бин – пролази током тих 17 година и кроз љубав и кроз издају, раздвајање, поновно спајање и поновно раздвајање. Они се не венчавају и имају неку личну слободу, али се све чини да је ова моја прича ипак прича о бунтовницима. И о личном и друштвеном процесу трансформације, а ту је много изазова.
И ваше носталгије?
Има метафора на друштво, али и рефлексија на оно што смо изгубили, шта смо и какви смо били, шта смо све уништили током овог процеса друштвеног напретка и сазревања. То осећање губитка може у публици да изазове носталгију, јер многе ствари више не постоје у име прогреса. Међу мојим јунацима нестаје и љубав, али и смисао за лојалност, за дужност и добре гестове, а ми у кинеском друштву треба да размишљамо о оном што смо имали, шта смо уништили из прошлости, јер је пред нама непозната будућност. Треба добро о свему размислити па видети који следећи корак треба начинити. [/restrict]
