Демократија Адолфа Алојзовича

С обзиром на то да, осим рата, немаштине и русофобије, садашњи украјински властодршци немају шта да понуде бирачима, онда је за националистички електорат добар и Хитлер, то увек проверено пали

Власти у Украјини тврде да догађаји из фебруара 2014. године нису били ни пуч, ни преврат, ни државни удар – већ израз народне воље, односно демократије. Хоће да кажу да је народ сам бирао све што га је потом снашло: грађански рат, пад прихода и животног стандарда. Да је народ изабрао да руски језик, телевизијски канали, филмови и емисије из Русије буду законом забрањени. Да су људи слободном вољом одабрали да им капу кроје националисти из „Слободе“ и Десног сектора, које чак и у појединим западним медијима означавају кратко и јасно: нацисти. Тако су Украјинци сами изабрали и да их сваке године по милион напушта земљу, да беже из демократског раја било куда, само што даље од рата и сиромаштва. Ако су заиста све то сами бирали, рушећи демократски изабраног председника Виктора Јануковича, онда су сами криви за све што их је снашло после „евромајдана“, укључујући и никад горе односе с Русијом.

[restrict]

УЗУРПАЦИЈА ВЛАСТИ И „ДИРЕКТНА ДЕМОКРАТИЈА“ Могуће је, међутим, да све то и није баш био плод народних жеља него резултат узурпације власти групе острашћених националиста и њихових покровитеља из иностранства. Могуће је, такође, да су странци добро знали коме дају подршку, када су за извођаче прљавих радова бирали готово редом све саме следбенике Адолфа Хитлера и њихових домаћих сатрапа – Степана Бандере, Романа Шухевича и осталих. И није случајно што је Шухевич, капетан немачког абвера и командант батаљона „Нахтигал“, још 2007. постхумно одликован највишим државним признањем – Орденом „хероја Украјине“. Учинио је то одлазећи председник Виктор Јушченко, човек који је ударио идеолошке темеље садашњој власти.
Могуће је да се плански ишло ка данашњој ситуацији, где Андреј Парубиј, председник украјинског парламента, Врховне раде, у ТВ емисији у септембру, може јавно да глорификује Хитлера, истичући да је био велики демократа. Говорећи на телевизији ИЦТВ, шеф Врховне раде је поручио: „Велики сам следбеник директне демократије. Рећи ћу вам да је највећи човек који је практиковао директну демократију био Адолф Алојзович 1930-их година.“ Дакле, реч је о још једном љубитељу „директне демократије“ и Адолфа Алојзовича у Украјини. И то није било ко, већ први човек националног парламента. А Западу то не смета, напротив, Кијев је њихов љубимац све док је против Москве. Како је појаснио Парубиј, изучавајући „научне аспекте директне демократије“, дошао је до закључка о – огромном доприносу Хитлера за њен развој. Овај истакнути припадник екстремистичке партије „Слобода“, касније се правдао да је похвале фиреру изговорио у ироничном контексту. Без обзира на то, депутат Раде Вадим Рабинович поднео је пријаву против Парубија због пропагирања фашизма и позвао европске колеге да осуде овакво понашање.
Према речима политичара који се противе фашизацији друштва (што је био један од основних повода за избијање грађанског рата), некажњивост за овакве изјаве је последица хероизације нациста, а посебно одавања почасти украјинској СС дивизији „Галичина“. У априлу ове године, рецимо, у Лвовској области, постојбини украјинског екстремног национализма, свечано је обележено 75 година од оснивања „Галичине“. То је само последња кап у овом фашистичком таласу, јер бити присталица Хитлера и СС-а у овој земљи одавно није срамота, нити је кажњиво. Званична ревизија историје је у Украјини одавно превладала и то је путоказ до чега ће слични процеси довести и у неким другим европским државама. Или већ сада доводе.
У жељи да похвали Хитлера, Парубиј је доста тога погрешно разумео. Као елемент директне демократије, референдум је у немачки устав уведен још 1919. године, далеко пре него што је „Адолф Алојзович“ дошао на власт. А колики је Парубиј следбеник директне демократије, види се и из тога да за скоро пет година на власти, ни он, ни председник Петро Порошенко нису организовали никакав референдум. Чак ни о приступању НАТО-у, упркос томе што је овај циљ прокламован у државним документима. Љубитељи директне демократије не признају ни резултате референдума на Криму, иако је на њега изашло око 80 процената грађана, а за одвајање од Украјине гласало њих 96 одсто.

ФАШИЗАМ КАО „ЧАСНА СТВАР“ Није Парубиј једини украјински званичник, мада је свакако највиши који не скрива симпатије према фиреру. Посланица градског парламента у Лвову Марина Баћук честитала је пролетос Хитлеров рођендан на друштвеним мрежама. Па конзул у Хамбургу Василиј Марушинец, који је јавности представио своју верзију плаво-жуте државне заставе – са кукастим крстом. Марушинец тврди да је фашизам „часна ствар“. Далеко од тога да су ово изоловани случајеви у Украјини. „Чувени“ добровољачки батаљони практикују нацистичку идеологију и иконографију, а „прославили“ су се суровим односом и мржњом према рускојезичком становништву. С обзиром на то да су ове јединице ишле прве у „казнене мисије“ у Донбасу, многи њихови борци нису се вратили с фронта.
Али изгред Парубија засад је најотворенија манифестација нацизма и фашизма која долази из самог државног врха. За Парубија то и не чуди, ако се знају његова дела из 2014, којима се „прославио“. Пре свега, био је командант „самоодбране Мајдана“, задужене за физичку заштиту политичких лидера. И не само то. Снајперска ватра којом су 20. фебруара 2014. на Мајдану убијена 53 човека, према бројним сведочењима отварана је из здања филхармоније, коју је контролисао Парубиј. Овај злочин, када су снајперисти убијали демонстранте, разјарио је масу до степена када је Јанукович више није могао обуздати. И то је био његов крај. Каснијим анализама је утврђено да су жртве снајпера углавном били клошари и ситни криминалци – као да их је неко намерно груписао на одређеном месту. Александар Јакименко, шеф Службе безбедности Украјине у време Јануковича, накнадно је објаснио да су након пуцњаве забележили излазак из зграде „20 људи, добро одевених, имали су торбе“. Вероватно у торбама из филхармоније нису износили кларинете.
После победе мајданских снага и преузимања власти име Парубија везивало се за још један гнусни злочин. Реч је о спаљивању Дома синдиката у Одеси, 2. маја 2014, када су најмање 43 особе изгубиле живот. Након што су Молотовљевим коктелима запалили зграду у коју су се повукли проруски активисти, украјински националисти, припадници Парубијеве „Самоодбране Мајдана“ нису им допуштали да изађу из објекта у пламену. Многи су се угушили од дима, а њихова тела изгорела у пламену. Људи су искакали из зграде у пламену и ломили руке и ноге од пада на бетон, али „борци за демократију“ нису дали ватрогасцима да приђу. Тек када су схватили размере злочина, поједини активисти „евромајдана“ покушали су да помогну преживелима да се извуку из зграде која је већ била готово сва у пламену, али у условима када се температура на свим спратовима кретала између 200 и 600 степени Целзијуса мало коме је унутра било помоћи.

ПОТРЕБЕ ПАРУБИЈЕВОГ ЕЛЕКТОРАТА Ни тада није било осуде са Запада ових злочина. У случају „кијевских снајпера“, већина западних медија одмах је оптужила Јануковичеву полицију, иако је украјинском председнику најмање био потребан масакр у данима када му је власт висила о концу, а глава умало о конопцу. Четири дана касније бегом из земље је спасавао живу главу. Исто и у Одеси, где је западном јавном мњењу била пласирана верзија да су спаљени људи провоцирали оне изван зграде, као и да је пожар изазван изнутра, када су нестручно покушали да гађају бензином присталице „евромајдана“.
Исто тако је и сада – ограђују се и тврде да су Парубијеве похвале „Адолфу Алојзовичу“ биле ироничне и да он уопште тако не мисли. Чак и да је то истина, сви добро знају чију идеологију следе присталице „Слободе“ и да се радикални украјински национализам у 20. веку обилато хранио Хитлеровим идејама. И, заједно са нацистима, спроводио геноцид над Русима, Пољацима и Јеврејима. А све је то одавно документовано, укључујући и велике збирке доказа у Музеју Холокауста „Јад Вашем“ у Јерусалиму. Рекло би се да је ипак нешто друго посреди: следеће године предстоје важни парламентарни и председнички избори у Украјини. С обзиром на то да, осим рата, немаштине и русофобије, садашњи властодршци немају посебно шта да понуде својим бирачима, онда је за Парубијев електорат добар и „Адолф Алојзович“. То увек проверено пали. И распаљује, распирује, док не спржи све.

[/restrict]