Да се Власи не досете

Србима се, позивајући се на фалсификоване историјске чињенице, шаље политичка порука да су, за разлику од „староседелаца“ Бошњака, „дођоши“ влашког порекла и подстанари без икаквог корена на босанској земљи. У складу с тим они немају права на било какву самосталну државну творевину на овом простору

ечи из наслова је аутор овог текста први пут давно чуо, као дечак у родном Сарајеву, и њихов смисао, баш као и сама реч Власи му тада, наравно, нису били јасни. Од баке, иначе Чачанке са вишедеценијским животним „стажом“ у Босни и Херцеговини, стигло је објашњење да је реч Влах увредљив назив Муслимана за Србе, који је углавном употребљаван пре победе партизана и ослобођења наше земље. Дати одговор ме је тада задовољио иако у то време нисам знао ни ко су Власи, ни због чега Муслимани припаднике мог народа називају тим именом.
ЛЕГИТИМИЗАЦИЈА УВРЕДЕ Године су пролазиле, али не памтим да сам икад у бројним разговорима са познаницима и пријатељима Муслиманима од њих чуо да су употребили израз Влах. Било је то, додуше, време живота у „братству и јединству социјалистичке Југославије“ када се свуда, а нарочито у вишенационалној Босни и Херцеговини, добро пазило да се пред припадницима другог народа не начини неки кажњиви „националистички грех“ који би могао да има опасне последице. Јасно је да је у таквим околностима било незамисливо да ова реч продре на јавну сцену, односно у добро контролисане медије, што, међутим, не значи да припадници касније конституисане бошњачке нације нису и тада у међусобним приватним разговорима „чашћавали“ Србе називом Власи.
Долазак „вишестраначке демократије“, а поготово каснији крвави рат – који је не само довео до територијалне етничке поделе већ и стварања чврстог психолошког зида међу народима БиХ – ослободили су дотад притајене духове и омогућили легализацију овог увредљивог назива, којим је све више Бошњака изражавало нетрпељивост или отворени анимозитет према Србима и – како се често може прочитати у коментарима на друштвеним мрежама – њиховој „шумској геноцидној творевини Републици Српској“.
Због тога не треба да представља изненађење што је и један високи бошњачки званичник, прецизније речено највиши функционер Исламске верске заједнице у БиХ реис ул улема Хусеин Ефендија Кавазовић, у обраћању сународницима у Швајцарској у јуну 2016. године, апеловао на њих да се региструју и гласају на предстојећим локалним изборима у Сребреници за свога кандидата Ћамила Дураковића „како не би дозволили да Влах влада овим градом“.

[restrict]

„НАУЧНА“ ПОДЛОГА Мада су многи ову Кавазовићеву изјаву доживели као неприхватљиву увреду изречену од стране високог верског функционера, реис ул улема је само оголио оно што је већ постало саставни део новог официјелног бошњачког државно-верског погледа на историју Босне и Херцеговине и њених народа, наравно у функцији остваривања политичких циљева у будућности. Та „истина“ је добила „научну подлогу“ путем које је требало објаснити да су данашњи Срби на простору Босне и Херцеговине заправо потомци Влаха, романизованих становника Балкана, који су после доласка Словена, са простора данашње Румуније у својим сточарским сеобама у првој фази насељавања стигли у тадашњу средњовековну босанску државу, да би их касније и Турци у 14. и 15. веку, због потребе попуњавања ратовима опустошеног Босанског санџака, довели на територију данашње дејтонске БиХ.
Јасно је наравно да ова „научна истина“ није оригинално бошњачко откриће већ само модификована варијанта већ познате приче хрватских „франковаца“ са краја 19. и почетка 20. века о „влашком накоту на хрватској земљи“, која је касније добила епилог у Павелићевом и Туђмановом „решавању“ овог проблема. Логично је што бошњачки историчари, попут сада већ покојног члана Бошњачке академије наука Ибрахима Пашића (преминуо 2017. године), у образлагању својих аргумената нису спомињали „хрватска искуства“, већ су напротив поручивали како назив Власи не може бити увредљив за босанске Србе, који су у том погледу изманипулисани од стране „великосрпске пропаганде“.

СРБИЗАЦИЈА БОСАНСКИХ ПРАВОСЛАВАЦА „Ни у једном дефтеру или у било ком другом османском извору реч Влах није погрдан назив за босанске Србе како се у новије време у српским научним круговима сматра. У 19. веку под утицајем великосрпске пропаганде у интересу стварања Велике Србије ова реч се почела тумачити као погрдан назив за босанске Србе“, објаснио је Пашић у тексту објављеном 7. септембра 2016. у сарајевском листу „Став“.
Босанским Власима је, према Ибрахиму Пашићу, путем тајне пропаганде наметана српска национална свест како би се реализовао жељени циљ – србизација БиХ.
„У Сарајеву је 1863. године основано тајно друштво за искорењивање назива Влах, а увођење назива Србин. Основали су га и водили српски попови, трговци, учитељи. Деловали су тајно из разлога што би јавно промовисање и увођење у етничку номенклатуру назива Србин недвосмислено указивало на политички мотивисану србизацију босанских православаца и територијалне претензије према БиХ. Преименовање босанских Влаха у Србе потекло је од политички мотивисаних Србијанаца у контексту србизације БиХ чија је последња политичка последица стварање Републике Српске.“
Тако смо могли да сазнамо да без „перфидне србијанске пропаганде“ данас вероватно не би било ни Срба на простору БиХ, а самим тим ни „реметилачке творевине“ – Републике Српске. Ипак, суштина бошњачке историјске науке у односу према прошлости Срба на простору данашње БиХ може се најбоље видети када се прочитају категорични закључци директора Оријенталног института у Сарајеву Ахмеда Аличића (преминулог 2014) кога је Пашић цитирао у већ споменутом тексту објављеном у „Ставу“: „Данашњи босански православци и католици су 100 одсто влашког порекла. Како православља није било у Босни до доласка Османлија, данашњи православци, алијас Срби, искључиво су пореклом Власи. Према томе православље није историјска религија средњовековне босанске државе, а како су Срби као народ у Босни постали тек након Аустроугарске окупације, јасно је да ни данашњи Срби, јер њих као народ одређује искључиво припадање православљу, нису историјски народ ове земље. Као народ немају ни једну другу историјску или друштвену одредницу. Њих су са собом водиле Османлије и насељавале тамо где је недостајало становништво.“

ГРАЂАНСКИ РАТ И АГРЕСИЈА Јасно да јасније не може бити. Србима се, позивајући се на фалсификоване историјске чињенице, шаље политичка порука да су, за разлику од „староседелаца“ Бошњака, „дођоши“ влашког порекла и подстанари без икаквог корена на босанској земљи. У складу с тим они немају никаквог права на било какву самосталну државну творевину на овом простору, па их, уколико не желе да се задовоље статусом грађанске (боље речено националне) мањине, држава Босна и Херцеговина (чију већину становништва чине потомци „добрих Бошњана“) може, ако треба и силом, одстранити са њене територије. Тврдња да је „великосрпска пропаганда трансформисала Влахе у Србе“ заправо је у функцији давања нових аргумената за већ добро познату тезу официјелног Сарајева да у Босни и Херцеговини није вођен грађански рат већ да је у питању била агресија Србије, коју су, ето, на терену за њен рачун спровели изманипулисани потомци православних Влаха.
Не треба имати илузија да би се овакво третирање Срба, не само у научним делима бошњачких историчара већ и у свести већине припадника овога народа, могло променити у догледној будућности. Јер без обзира на супротне историјске чињенице – као што је на пример она да су готово сви босански средњовековни краљеви у својим повељама наглашавали да су Срби – садашњи однос према „Власима“ је користан за учвршћивање у рату створене бошњачке (макар и ограничене) државности и националног идентитета јер негира непријатну истину о стварном пореклу већине доскорашњих Муслимана и чува опасни мит о њиховом легалном праву на целу Босну и Херцеговину. Због тога треба очекивати да ће, од државе подржавана историјска наука, добити наследнике Аличића и Пашића, који ће откривати нове „истине“ о прошлости ове земље. Све ће се то одвијати у складу са задатом политиком да националног противника треба надмудрити или, ако је могуће преварити, дакле баш као у оној реченици – „да се Власи не досете“…

МАЛКОЛМ: НИСУ БАШ СВИ СРБИ ПОРЕКЛОМ ВЛАСИ

Британски историчар Ноел Малколм, који се „прославио“ својом књигом „Косово, кратка историја“ и јавно се залагао за давање независности нашој јужној покрајини, такође је на „линији“ својих бошњачких колега о питању порекла босанских Срба. Он је, додуше, у својој књизи „Историја Босне, кратки преглед“ заузео нешто умеренији став од њих, тврдећи да се не може рећи да су баш сви Срби са овог простора потомци Влаха, али да је његов научни поглед на ово питање у суштини одређен традиционалном политиком Лондона према „великим и малим Русима“, може се видети из следећег цитата споменуте књиге, чији садржај представља циничну поруку „славенофилима“ из највеће државе света.
„Данашњи Срби могу се слободно представљати као Срби без обзира на своје влашко порекло. Ипак човека помало ’драшка’, када чује такозване десничаре у данашњој руској политици када говоре о потреби да заштите своју стару словенску браћу у Босни, да су једина компонента босанског становништва који садржи важан и изразит елемент несловенског порекла управо босански Срби.“

ЗАСТАВА РС

Скандалозно ноћно уклањање заставе Републике Српске, која је претходно, на његово инсистирање, постављена испред кабинета Милорада Додика у згради Председништва БиХ у Сарајеву, као и оштре поруке бошњачког члана овог тела Шефика Џаферовића, јасно показују да заговорници унитарне Босне и Херцеговине не желе да прихвате равноправност РС, односно предлоге државника из Лакташа о промени досадашњег „курса“ официјелне политике некадашње централне југословенске републике. Застава Републике Српске је уклоњена готово илегално, ван радног времена, по наређењу Шефика Џаферовића и Жељка Комшића.
Бошњачки члан Председништва БиХ је објаснио „да је Додик постављањем заставе Републике Српске у свечаном салону Председништва приликом пријема акредитива новог амбасадора Србије Александра Ђорђевића повредио Закон о застави Босне и Херцеговине“. Изетбеговићев „гласник“ у највишем државном органу је такође том приликом поручио колеги из РС, али и свим Србима, да се „може десити да не буде Дејтона (мировног споразума), али да ће увек бити БиХ“. Џаферовић је „енергично“ одбацио предлог српског члана Председништва о демилитаризацији БиХ са образложењем „да је тако нешто немогуће у време кад се наши суседи наоружавају“.
Он је, осим тога, замерио Додику што је, одговарајући као председавајући Председништва БиХ на честитку Доналда Трампа поводом Дана државности Босне и Херцеговине 25. новембра, увредио америчког председника. Џаферовића, као и све остале заговорнике унитарне БиХ, повредило је Додиково објашњење станару Беле куће да „25. новембар није његов празник пошто Република Српска и српски народ нису пристали на то“. Још више их је заболело довођење у сумњу тачности дела садржаја Трампове поруке у коме амерички државник изражава уверење да ће „САД наставити да пружају подршку аспирацијама БиХ ка евроатлантским интеграцијама“ – Додик је у свом одговору, наиме, истакао како су „лажне тврдње да је донета одлука о уласку БиХ у НАТО и да је то добро познато амбасадорки САД у Сарајеву“.
Коментаришући скандалозни антисрпски поступак у Сарајеву, Милорад Додик је поручио да ће, „свиђало се то некима или не, док се год он буде налазио у згради Председништва БиХ у Сарајеву, испред њега у кабинету, али и на другим местима, бити истакнута застава РС“.

[/restrict]