Цвет на гробу ратника

Епохални запис о ратној голготи на великом екрану

У биоскопима је дуго најављивани филм Предрага Гаге Антонијевића „Заспанка за војнике“, који се, ето, усудио да подсети на страдања малог и великог српског човека у најсуровијем од свих ратова (дотад). Што је још необичније за овдашње прилике константног игнорисања ове теме од стране филмског стваралаштва, не само да је снимљен филм о српским јунацима Првог светског рата и не само да ће се после божићне телевизијске премијере публици понудити овај филм у проширеној форми четвороделне мини-серије већ се на велика врата управо овим Антонијевићевим делом, како одавно доликује и заслужује, вратило епохално тротомно остварење Стевана Јаковљевића

Како је одавно најављивано и обећавано, у наше је биоскопе почетком месеца, у складном тајмингу обележавања стогодишњице од окончања Великог рата, стигао дуго најављивани и код једног дела публике нестрпљиво очекивани филм Предрага Гаге Антонијевића „Заспанка за војнике“ (заспанка је, кажу, цвет који расте на гробу војника) који се, ето, усудио да подсети на страдања малог и великог српског човека у најсуровијем од свих ратова дотад. Што је још необичније за овдашње, може се рећи и стогодишње прилике константног игнорисања ове теме од стране филмског стваралаштва, не само да је дакле снимљен филм о српским јунацима Првог светског рата и не само да ће се после божићне телевизијске премијере публици понудити овај филм у проширеној форми четвороделне мини-серије већ се на велика врата управо овим Антонијевићевим делом, како одавно доликује и заслужује, вратило епохално тротомно остварење у једном периоду чак игнорисаног учесника четворогодишње ратне голготе Стевана Јаковљевића (1890–1962) који је пре осамдесетак година објавио запис свог ратовања са петом артиљеријском батеријом коју је вукао кроз сва чувена и мање знана, а једнако крвава и страшна ратишта у земљи и изван ње, током Првог светског рата. Искуство практично документаристичке вредности, форме, уверљивости и значаја објавио је под називом „Српска трилогија“.

[restrict]

Право лице рата

Ова монументална ратна исповест Јаковљевића, као ниједно наше уметничко дело, тако је верно, потресно и детаљно описала голготу нашег народа, државе и војске у Првом светском рату. Књига стара, доскоро скрајнута као и тај рат и све што су Срби током њега морали да преживе не бисмо ли ми данас уопште постојали. Као да се стидимо тог рата што нам је донео страдање које је ретко који народ у историји човечанства морао да поднесе. Странице узбудљиве Јаковљевићеве трилогије то чудесно уверљиво дочаравају. Мало ко је тако застрашујуће верно и упечатљиво описао право лице рата. Али књига која је одавно морала да буде обавезно штиво у лектири и историјским уџбеницима остала је у некој врсти „нехатног заборава“. Ненамерног и незлонамерног, ваљда, ипак незаслуженог, недопустивог па и срамног заборава. Написана из прве ратничке руке Јаковљевићева, солунца и борца Шумадијског артиљеријског пука (касније угледног ботаничара, писца, политичара, ректора Београдског универзитета, увек великог српског патриоте у најбољем смислу те речи, активисте који се упорно ангажовао за права радника између два рата), из нејасно чудних разлога никада није заузела место које заслужује ни у нашој историји ни у књижевној заоставштини. Јаковљевић је своје сећање на рат који је прошао са својим артиљерцима детаљним опажајима у рангу врхунског књижевника сместио у три тома („Деветсточетрнаеста“, „Под крстом“ и „Капија слободе“) које је писао током друге половине тридесетих година прошлог века. И нико га ни близу ни пером ни камером, чак ни документарном, није надмашио. А ипак је за све то време остао скоро незнани јунак писане речи и оружја. Чак и оспораван и вређан од дела критике свог времена. Његове странице од којих се крв леди и буди бес и страшна туга због вечно трагичне и злехуде судбине овог народа ништа мање нису актуелне ни данас.
Антонијевићев филм „Заспанка за војнике“ је покушао да исправи ову неправду и да на велики екран пренесе искуство Јаковљевића ратника. Правде ради треба споменути да је ова трилогија својевремено послужила као подлошка и инспирација за позоришну представу Народног позоришта у Београду. Посматран као самостално дело намењено биоскопу, „Заспанка за војнике“ неминовно подбацује у односу на штиво. Разумљиво је то и неизбежно. Јаковљевић је потрошио стотине страница описујући Велики рат из сопствене перспективе и искуства. Иако је његов стил писања врло концизан, аутентичан и филмично садржајан и јасан, као да гледате кадрове неког филма сниманог на лицу места, усред правих борби и стварних живота војника заточених ратом и страдањима, за понављање свега тога у форми игране екранизације било је неопходно много више од два сата колико је Антонијевић одлучио да посвети филму. Можда ће најављена мини-серија донекле исправити овај недостатак. У сваком случају „Заспанка за војнике“ је ипак најпре изузетно уверљив ратни спектакл и још потреснији када се бави судбинама њених актера. Изабране су тек секвенце из Јаковљевићеве трилогије, радња је фокусирана на неколико поглавља у књигама које су допуштале да филмско отелотворење њихово, као и рад на ликовима и проналажењу адекватних њихових тумача, учине да понуда буде довољно привлачна и пристојна чак и за оне који су се уврстили у велике поштоваоце Јаковљевићевог штива. Јасно, није могуће пренети сва поглавља овог романа, то неће постићи ни најављена мини-серија.

Епска трагедија народа

Мада, можда то и није неопходно будући да материјал изабран за филм, односно мини-серију, без проблема досеже до епских момената и до уверљиве, одлично најпре одглумљене тешке ратне драме која никога не оставља равнодушним. И добро је што није урађено сажимање читавог штива већ су из њега извучена поглавља погодна да се без штете и за филм, и за Јаковљевићевио дело, одабере неопходно узбудљив, речит и комплексан садржај, у којем се отуда врло јасно и лако чак истиче глумачка игра двојице главних јунака, младог официра – Јаковљевића, кога је савршено одиграо Марко Васиљевић, и суровог али правичног команданта, за ког је био задужен искусни глумац изузетног талента Љубомир Бандовић. Одабир адекватних глумаца за живописне ликове није стао само на њима двојици, па се може рећи да је читава екипа, посебно део задужен за Јаковљевићеву јединицу, била у врхунској форми због чега је „Заспанка за војнике“ и те како важно место најновије српске филмске продукције. Јаковљевићево дело је, после бројних успона и падова када је реч о његовом пријему и третману најпре од издавача (писац је имао огромних, вишегодишњих проблема да уопште неко пожели да му штампа роман), а онда и од критике која га је често оспоравала сматрајући његово писање нижеразредним, управо у годинама када се обележава овако велики јубилеј добило Антонијевићевим радом на значају. Коначно се овај узбудљиви ратни роман остварио у пуном обиму и потенцијалу и то век пошто је писац проживео догађаје који чине његове странице. И као сваки прави ратни роман, а самим тим и његова екранизација која је поштовала суштину и пишчеву мотивацију, и ова ратна прича пренесена на велики екран је пре свега опомена и захтев да се историја сопственог народа поштује најпре кроз одговарајуће вредновање трагедије и страшног жртвовања наших предака, а онда и по свим другим ставкама.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *