ЦРЊАНСКИ, КЛАСИК

Пише Мирко Магарашевић

Зна ли се разговетно: где је место песничком и прозном делу Милоша Црњанског? И зна се, и не зна се. Јер ту и тамо још има муклих одмеравања подизањем других на исту раван иако им тамо места нема…

Црњански класик: Свануо је тренутак да се тој чињеници изнова поклони пуна пажња. Дело је увелико ту. Али препознавање? Шта је са дометом заслуженог препознавања? Зна ли се разговетно: где је место песничком и прозном делу Милоша Црњанског? И зна се, и не зна се. Јер ту и тамо још има муклих одмеравања подизањем других на исту раван иако им тамо места нема. Имамо ми већ неколико ниновски вишеструких, извикиваних а минулих, привидних „величина“: Добрицу Ћосића, Исаковића, Давича, Павића – тетрархију идеолошки негованих и неко време чврсто устоличених, државних писаца. Но шта може привремени државни писац постићи више од привремене извиканости? Дело Милоша Црњанског томе НЕ припада: није окрзнуто мрачним сјајем непочинства и то се сада још јасније и разговетније види кроз монографску студију елитног издања: кућа „Православна реч“ изнела је сада и задуго репрезентативно дело које по свему претпоставља културну усредсређеност: Црњански – Биографија једног осећања из пера професора Мила Ломпара. Реч је о студији по мери коју заслужује само заиста потврђени класик: онај ко више не мора да „страхује“, чијем делу вредност не опада него расте.
*
Шта је ново у Ломпаровом приступу и тумачењу Црњанског као модерног класика српског? Ново у Ломпаровом приступу је оно што је неочекивано. Вишеструко неочекивано које изненађује, а суштином изненађења – открива. Шта открива и како? Најпре то да је Црњански и као дух личности – сила! И сву недокучивост, тајну те силе: „оно песничко и духовно, свету тако неприступачно“ (8), дакле: имао је Црњански и појавом и говором – баш као и Езра Паунд! – песничку харизму која „никоме не прети, не обећава, не купује и не продаје, само чини човека озареним“ (8). Таква харизма ствара модерног класика који увек зна да је модерно – како каже Миодраг Павловић – нешто друго којим се „очитује пишчева модерност, као што се у постојању његовог идентитета чува његова класичност“ (14). Проблем је настао када „естетска савршеност није обезбедила“ да се очигледна књижевна авангардност Црњанског „издвоји и опише онај пол српске културе који та дела износе на светлост“. Ломпар врши упитно слојевиту анализу овако парадоксалних разлога, а један од пресудних је и „пишчева вишедеценијска епитимија“ која је стварала „негативни мит“ којим се ометало „његово уметничко постојање у нормалном читалачком доживљају“ и како је свему томе – иновативним песничким сликама, врло особеној интерпункцији и песничкој синтакси, „прирастао утисак о ненормалности човекових јавних поступака?“ (15). Нешто веома замршено, у оспоравању кобно слично, задесило је и позне године највећег америчког песника Езре Паунда, што професор Ломпар први уочава као – до данас неосветљену! – драматично показну аналогију неразумевања у „идејним“ приступима тим двема чудесним судбинама: Црњански–Паунд. Насупрот: Ко је дао највећи допринос да „испод заноса дневних и политичких, испод ресантимана и мржње, испод анимозитета и сентименталности, проналазимо инквизиторски тон“ према Црњанском: Марко Ристић чија – наравно послератна – „тумачења“ неукусно „врхуне у парадоксалном чину проглашавања живог Милоша Црњанског за мртвог песника“ импутирајући му 1954. „књижевне немоћи и стерилности из које излаза више никада наћи неће“. Из Ристићевог, тако „самоувереног“ постулата, Ломпар не пропушта да сагледа и чудну везу између марксистичких претпоставки Ђерђа Лукача о Разарању ума и касније, неочекиване заблуде Новице Петковића да „Црњански није писац који би нас особито могао занимати као мислилац“. А у немоћи Ристићевој да себе изузме из – данас већ доказане – деструктивности међуратних комунистичких салона у којима је Црњански препознао – не само њега, Ристића!– „откривамо природу и дубину идеолошког (стаљинистичког) темеља на којем почива идеја о фашизму Црњанског“ (16). Демантујући сав тај бесмисао фашистошизног етикетирања великог песника, аутор ће показати и како – и зашто ренегат Марко Ристић „постоји као дух апсолутне апологије постојећег, онога што је откинуто од будућности јер је откинуто од времена… који не може оно што постоји (као апологетски флерт са комунизмом – М. М.) да разуме као пролазно, па га (и) не види као смешно“, због чега ће бесмислено олако „живог песника прогласити мртвим баш зато што се (сам Ристић) налази у срцу комунизма, укључив бодљикаве жице и логоре, па се оглашава из остварене утопије, са самог краја историје, одакле се све може разабрати будући да све тамо и води“ (18) као – за Црњанског рано, већ 1919, виђен! – промашен идеал. Механизам Ристићевих зломисли овде је потпуно расветљен као промашај домаћег левичарства „са учене стране“ на којој се „открива интересантна (јалово конформистичка) симбиоза грађанског и револуционарног духа у српској култури“ (18). Шта тек да се каже о видовима манифестовања наше новије домаће леве неукости?

[restrict] Професор Ломпар својом врсном монографијом о Црњанском премаша и најбоља очекивања! Остварио је полипризматичну, а врло кохерентно приказану биографију једног осећања и духа и дела, у свем замршају околности и прилика. Применио је мало истражене разлике и контрасте, а синергије у блискостима и опрекама великих (Гете–Шилер, Толстој–Достојевски, Ибзен–Бјорнсон, Паунд–Елиот, Црњански–Андрић): тачним увидима у слично, а другачије и антиподно – „Они гледају један у другога, огледају се у ономе што виде, спојени и раздвојени истовремено“ (27). Тако Ломпар открива не само креативно другачије него и судбином уписано другачије, посебно када је реч о друштвеној позицији и разликама у прилагодљивости: Андрић vs. Црњански. Не једино у разликама хтења и кретње духа ка самоостварењу него и у разликама остварених признања и признатости. Јер Андрићу се – уз несумњиво огроман лични труд – у каријери све подастире; Црњанском – који се не уступа – ништа! Андрић је стидљиво чезнуо да се, кад год се то могло, бар „посредно постави у гетеовску парадигму“ (26), а Црњански – никад. Ломпар прецизно указује да је то могуће само зато што „у погледу друштвених својстава, Андрић је рано почео да се издваја, јер је непогрешиво разликовао књижевни од друштвеног значаја једног човека, што Црњански готово да није могао до краја живота“ (36). Дакле, Андрић – од почетка до краја – воли и срачунато тежи, па брзо и постаје прихваћен писац под заштитом државе – и оне бивше и потоње! Црњански нема такве заграничне амбиције, али се делом и духом – чак и мимо своје воље – до саме смрти, па и посмртно, веома споро, успиње до усамљенички огрејане позиције врховног писца српске нације! Како објаснити такву силу? – пита се Ломпар већ на почетку своје студије. И неће то да објашњава очекивано конвенционалном „биографијом писца“, нити се поводи за легитимацијом њеног цик-цак-цик-календара. Не тако. Него сасвим другачије: открива нам Ломпар силу духа Црњанског из различитих углова и узајамно осетљивих теза и спорења која себи – у минулом времену – задаваху дежурни аподикти левог флерта: Крлежа, Милан Богдановић, Марко Ристић, Раде Константиновић и сл. Насупрот њиховим неуспесима, професор Ломпар баца светлост на трепете духа Црњанског, на врелу његову мисао, на жив став који не подлеже очекиваном, ни ичем споља наметнутом.
Остаје Црњански неуклопив, а неумитан! Јер „Црњански очитује изванредност као свој диференцијал у сваком поретку“ јер је „реч о изузетном духу који дише где хоће“ (20) што је зачудно јер „то није субјективно хтење; то је последица извесне силе (правилности, законитости) која као да није разумљива (…) јер он баштини – осећа, разумева, обликује – искуство страности: оно је извор његове трајне, јер егзистенцијалне, субверзивности“ (20–21), баш као код Паунда или Камија, где такође видимо веома издвојен, „специфичан облик знања које је критичко погађање, мрежа хипотеза, ткање од слутњи“ (21). Али јавна свест нашег међуратног грађанског друштва коју је – насупрот њеном економско-индустријском замаху – обузимала духовно трома „склоност еволутивном мењању ствари“, није довољно разумела Црњанског „што је посредно показивао његов положај у националним институцијама“ (65). Па ипак, Црњански се „вођен поверењем у еволуцију, васпитање и рад – определио за државу, а не револуцију“ (98). Утолико је значајније, расветљава Ломпар, што је Црњански у полемици са „Нолитом“ „тражио промену односа (грађанске осећајности) према стварности, њено модернизовање у правцу самопревазилажења, а не самопорицања (…) у духу обнове а не уништења нације и државе“ (123) као што су то хтели комунисти и њихови симуланти: надреалисти. Али када је – примећује Ломпар – још 1935. Црњански, замерајући грађанском Београду, врло јасно оценио „тупо југословенство Београда“ (75), он није ни могао слутити колико је његова процена визионарска и колико ће – у најгорем смислу! – после агоније грађанског Београда, и у каснијем, хаотично попростаченом, труло југословенство остати мучан терет Београда, све до дана данашњег! У чему је узрок? Ломпар ће га тачно сагледати – у складу са анализом тешке позиције самог Црњанског – као заснивање „проблематичног односа између (делова) грађанске и комунистичке интелигенције“ – ренегатско-салонски пре 1941, а принудно после 1945 – „који најпрецизније можемо именовати као стање аутентичне неаутентичности“ (131). У истој врсти „аутентичности“ промаља се и Крлежа који не види даље од данас, „усмерен на драму и патос тренутка“ (179) и чији је „доживљај увек примарно обликован као политички доживљај“ (143), или увек као непрестана „хабзбуршка константа“ (173) још почев од 1915. и тада Фрицовог дивљења према начелнику аустроугарског Генералштаба Конраду фон Хецендорфу (178); док су тврђења Црњанског увек „била заснована, прецизна и, понекад, пророчка“ (154), јер Црњански је изненађујуће „разазнавао исходе историјских путева“ (179), баш „као да у садашњости реконструише знакове историјског кретања који повезују прошлост и будућност“ (168) и „његово становиште није, дакле, политичко него егзистенцијално-метафизичко“ (169). Али шта је са фамозним, њему пришиваним национализмом? Часопис ИДЕЈЕ и Ломпарова тумачења показују да у схватањима Црњанског „остаје несумњива југословенска оријентација“ (183) као унитарна – нажалост. Али и оно битно: већ 1935. Црњански је указао на разоран „привилеговани положај хрватског ексклузивизма у српском политичком понашању“ (189). И шта од тога бива?! Црњанском је – закључује Ломпар – „историја дала за право: његовом предвиђању да уколико не дође до заснивања националне политике са српског становишта ’трајаће и даље ова досадна комедија и завршиће се једном као српска трагедија’ (М. Ц.) са неупоредивим значењима геноцида – током Другог светског рата“ (190). Нисмо знали – а Ломпар нам открива – колико је омануо Слободан Јовановић прикривајући од Црњанског прави смисао деловања тек покренутог Српског културног клуба, иако је његов основ био заснован баш на ранијим указивањима Црњанског који у том, српски закаснелом, подухвату „остаје непожељан, јер остаје странац“!! (193) На међуратно бачену, комунистичку клетву да је Црњански, наводно, „био профашистички опредељен“, аутор ове надахнуто полицентричне биографије „показује да Црњански није подржавао нацистички режим, да није унификовао друштвену разуђеност, није уважавао него је осуђивао антисемитизам“ (214); штавише, „у односу на сваку од политичких оријентација… Црњански је показивао дистанцу: и у идеолошком, и у практичном виду. (…) То га одваја (М. М.) од Андрића и Крлеже“ (215). Аутор нам у поглављу „Портрети“ (220–230) даје низ доказа о моћима Црњанског да на неочекиван начин, тачно проникне у околности и људе (диктатор „у слици блеска и силе“, мудри Мигел де Унамуно, Шахт: министар привреде Вајмарске Немачке, Чемберлен).
Осим што ћемо у драматичном поглављу „На дну“ видети позиције Вељка Петровића, Винавера, Растка, Манојловића, Токина, Стефановића, видећемо и битне разлике између Андрићевих и ћутања лондонски искљученог Црњанског: Андрић у свом ћутању под немачком окупацијом сталожено пише своје романе, док Црњански не пише ништа јер је сматрао да се „не пева у кући мртваца“! Сред свег тог хаоса, заблистаће 1943. Крлежина удварачка изјава усташком поглавнику Анти Павелићу да су „балкански православци даљи Хрватима од Албанаца (245!)“ чиме је – што заувек треба да се зна! – Фриц Крлежа аминовао укупан усташки геноцид над Србима, од Јасеновца до Јадовна, од Градине до Јабланца, од Цапрага до Тење, да се, поготову данас, не заборави ни то: „као што је Марко Ристић темељ, тако је Радомир Константиновић врх идеолошке пристрасности и политичког опортунизма у нас“ (253). Непогрешива анализа Ломпарова показује да Црњански „није био ни опортуниста као Андрић, ни дисидент као Буњин“. И још: „док је опортуниста потребан систему коме се приклања, док је дисидент потребан критичарима система од ког је избегао, јеретик“ је – а Црњански је то, у Ломпаровом блиставом откривању и тачном поређењу (256) са просвећеним Кондорсеом! – „константно непотребан“ јер је неускладив „са било којим од супротстављених система“! Чак и Ребека Вест (258) показује да жали емигрантску изолацију Црњанског у Лондону, примећује Ломпар: Милошев „Поглед са дна… (261) прозире илузију, личну и колективну, утопију… разлаже сваки поредак нечим страним“ (264), што уметнички „није далеко од оваквих осећања“ ни Бекету, такође писцу високе егзистенцијалне скепсе, у изганству.
Тескобу туђинствa видимо чак и у послератној, одлично описаној сарадњи Црњанског са Стојадиновићевим аргентинским часописом El economista: „неки (270) значењски вишак чини га странцем“, баш као и Езру Паунда у чему су Црњански и он изненађујуће блиски: обојица су изигране патриоте. Обојица, заслужено, потпуно зрели за Нобелову награду, а нису је добили, јер им околности једнако не беху наклоњене, а ни они сами тим околностима немаху потребу да иду наруку! Обојица су имала веома развијено (280) „чуло за претварање историје у иронију“. Заједничка им је била и „несимпатија у односу на Черчила“, Паундова, с разлозима, показано већа, иако су лични (и објективни!) разлози Црњанског за то, реално, морали бити много већи! И изиграни Србин, и изиграни Американац, једнако су делили још нешто: „непоткупљивост сопственог достојанства“ (309). Зачудо или не, али се показало да „нема друштвене употребљивости (321) која би могла упитомити субверзију (духа) која долази са највећим странцем српске (и америчке) културе“. Ако се и призна да је Црњански био „усмерен у супротном кретању од београдског реда ствари“ (432), још увек нема накнадне (post festum) моралне снаге у данашњој САНУ да се за Црњанског „оквири културе прошире“: да се „унутар САНУ, на улазу као у Француској Академији када је реч о Молијеру, статуа Црњанског“ – постави прекопута Стерије – „са познатим текстом из 1778. године: Ништа не недостаје његовој слави, недостајало је нашој“ (337). Професор Ломпар нам указује и на други пример: Атинска Академија исправила је своје негдања огрешење према неприлагођености Никоса Казанцакиса. А може ли се српска културна ширина открити у духовним димензијама француске? Ако је за живота Црњански био егзистенцијални странац, да ли је, на горњем хоризонту српске културне свести, то и остао? Биографија једног осећања нам обећава да није. Па, да видимо.
Сегмент „Ти и Микеланђело“ пријатно изненађује складним прожимањем интимног – реминисцентне призиве на Венецију, Асизи, Фиезоле, 1921 – са брачног путовања Милоша са Видом – и стваралачког (Хиперборејци; Књига о Микеланђелу): „Микеланђело постоји у истој димензији као Вида“! (366) јер Ломпар располаже добрим увидом у интимну преписку Црњанског са Видом. Важно место у тој преписци је – наоко шаљив – савет Види: „Учи се да се свему смејеш осим мени.“ Ломпар одлично тумачи: „Наук да се треба свему смејати значи да стварима света не треба узети само озбиљност него и стварност, уклонити их из поља евиденције – постранити их. (…) Упозорење да не треба да се смеје њему значи да не треба да га пострани попут свега другог у свету, да не треба да раскине стварну везу са њим“ (365). И тако се, топло, смењују „различити видови емоционалности према Види умногостручавају се, пресецају, вртложе“. Ломпар открива три: ведри и хуморни, у емоционалном искушењу, и љубавни! Ко их буде пажљиво читао неће се покајати!
Сваки сегмент Ломпарове студије указује на могућност да се сагледа као темат особит, као посебан аналитички изазов који је – сваки понаособ, а узајамно – међу овим корицама, на најбољи начин, потпуно хармонизован. Тако слојевито сагледан и свестрано виђен и тумачен – интимно, креативно, у епизодама властите садашњости, у бурним интелектуалним полемикама, у странствовању и самоћи, спрам Његоша, у преписци са Андрићем и младим Ристићем, час као ‘’Друштвени аутсајдер’’, час као ‘’Изопштеник’’, или као ‘’Друштвено неупотребљив’’, кроз ‘’Ниоткуд нигде’’, за кога је ‘’Представа о рату’’ висок етички појам, који је сав у лепоти сегмента ‘’Ти и Микеланђело’’ и ‘’Човек свих егзила као човек без егзила’’ – пред нама – из густине једног слоја тумачења у други, трећи, четврти (све гушћи-и-гушћи!), ове полицентрично засноване – судбински осветљене биографије – чудесно израста магично блистав и трагично тáман, а истовремено садржајно неодољив, харизматичан духовни портрет Милоша Црњанског како га, већ у младости, прониче и генијални српски сликар Сава Шумановић. Може ли се више? Не знам. Може ли се боље? Тешко.
*
Уз Ломпаров, зналачки, антологијски распоред одабраних песама Милоша Црњанског – датих светлим слогом на метафизички црној подлози! – посебно импресионирају добро пробрани, одлично усклађени, документарни прилози: ретки цртежи, високо квалитетне панораме старијег Београда у европском успону, и мање познати, уникатни фото-портрети ликова: Милошевим оком сагледана сета лепоте Виде Црњански, разним поводима; увек хелиозовни сјај Милошевог међуратног лика, а изгнанички суморан; Андрићева мисаона маска, преподобна; трагична драматика Бартуловићевог анфаса; достојанство елегичног Шантића; Фрицов (Крлежин) гојазно мастан осмех омнивора… Тако нам аутор ове савршено опремљене монографије атласног формата – какав сам годинама навикао да видим само у скупим издањима најзначајнијих светских студија неуроанатомије и битних клиничких медицинских монографија – даје, досад најоригиналнији, увид у околности судбине јединственог човека, увид у настанак и различитости реаговања на дело нашег највећег писца 20. века Милоша Црњанског.
Професор Ломпар и иначе – мимо овог најсложенијег повода – неће и не воли да следи, никакве шаблоне наше савремене књижевне критике, ни конвенционалне приступе у читању и „методологији“ тумачења, а то, посебно, није хтео, нити могао, када је у питању Милош Црњански: писац, човек, врхунски дух бића нације, српске. Дакле, писац ове узорите монографије није смерао да нам приближи само – оно што већ овако или онако знамо – модел тумачења раније призиван, фељтонима истраживан, замах величине јединственог писца Стражилова и Сеоба. Ломпар је хтео и постигао да нам кроз густу, магичну ауру пишчеве креативне величине – укључив и његове, плебејске заносе и разлоге – са запањујућом јасноћом и доследношћу, приближи и човека судбине, и човека снаге духа неупоредивог. И зато из поглавља у поглавље, од почетка до краја ове атласне монографије, читалачку пажњу убедљиво заодева и заноси – баш као Чаробњаков ученик – над бићем, духом, умом и јединственим делом Милоша Црњанског – тог творца чаробњака наума и речи у времену и ван садашњег, увек суженог времена. Јер осим што нам оспољава појам и смисао величине песника као модерног класика међу – и не једино – српским писцима, Мило Ломпар дубоко прониче и у загонет сјаја, и у талоге горчине бића ствараоца и човека: Црњанског.
Колико је самотности у Милошу, то сам као врло млад, у сусретима с њим, и лично наслутио, осетио; али професор Ломпар том – овде још сложеније проникнутом – осећању, посвећује неисцрпно велику, изузетно осетљиву пажњу и подразумева: када се све слегло, онда се очекује да, најзад, то све – па и оно што је негда бивало љуто терано, измештено злоћудним оспоравањем, баналним етикетирањем, намерним потискивањем, неразумевањем, идеолошким смицалицама и олако пакосним чаршијским гласинама – коначно сустане, стиша се, и дође на своје место. А то, можда и са сузом у оку, подразумева најсветлије место које Црњански, класик – на највишем хоризонту српске културе – увелико и потпуно заслужује.

[/restrict]

ПРЕДСТАВЉАЊЕ У ДОМУ ВОЈСКЕ
У среду, 5. децембра 2018. године, у 12 сати, у Свечаној сали Дома Војске Србије у Београду, издавач „Православна реч“ организује промоцију монографије Мила Ломпара Црњански – Биографија једног осећања. О књизи, која је проглашена за издавачки подухват године на београдском Сајму књига 2018, говориће проф. др Зоран Аврамовић, проф. др Јован Попов и аутор. Програм води Ивана Жигон.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *