Бранко Антић – Под крилима орла

За наше људе на Југу знак орла значи и више и другачије него за било ког другог Србина на било ком другом месту. Орао је смрт, прогон, туга, Приштина 1999. и Пећ 2004. Они не желе живот под његовим крилима

Наш народ на Косову и Метохији, посебно јужно од Ибра, у великој мери је одлучан да остане да живи тамо. У томе га треба подржати. На нама је да свако на свој начин и колико може помогне њиховом опстанку, али не лајковима на друштвеним мрежама и качењем слика, згодних статуса и слично, већ конкретно и на делу. За почетак, посетимо их. Они су најбољи домаћини које сам у животу срео – каже у разговору за „Печат“ Бранко Антић, оснивач хуманитарне организације „Српска солидарност храном“, човек чији живот тече на два колосека – један је овде у Београду, други је на Косову. И тако годинама уназад.
Затекли сте се на Јарињу у тренутку када је Приштина кренула са реализацијом својих преких мера. Шта се тог дана дешавало и чему сте све били сведок?
Тог дана смо кренули на још једно у низу хуманитарно-поклоничких путовања на Косово и Метохију у оквиру кога је било планиран одлазак на славу манастира Високи Дечани и присуствовање бдењу. На административном прелазу Јариње речено нам је да не можемо да пређемо на територију АП КиМ због протеста Срба из Лепосавића и околине који су се окупили да искажу неслагање са срамном одлуком из Приштине о повећању такса за робу из централне Србије. Међутим, када се једночасовни мирни протест Срба завршио, уследило је ново објашњење КПС да не можемо да наставимо путовање без полицијске пратње наводно због угрожене безбедности. Услов за добијање полицијске пратње био је да Канцеларија за КиМ пошаље захтев у Приштину са списком путника, маршрутом и сатницом. Иако је захтев послат у року од пет минута, полицијску пратњу смо добили после шест сати и педесет минута, а једна путница из нашег аутобуса којој је позлило одмах је пребачена колима хитне помоћи у Лепосавић а затим после указане прве помоћи у Клинички центар Косовска Митровица. Знајући за новоуспостављене мере овог пута нисмо носили хуманитарну помоћ у виду робе већ у новцу сакупљеном пре пута и у току путовања.

[restrict] Годинама уназад преко своје хуманитарне организације помажете Србима у енклавама. Колико су проходни путеви за такву врсту помоћи?
Нико са албанске стране не гледа благонаклоно на овакве активности и свако наше путовање подразумева крајњу неизвесност у коначном исходу. Јер овде није само проблем доставити помоћ угроженим Србима у енклавама врло непроходним путевима већ осмислити и логистику – стићи и утећи. Планирање зависи од тога коју врсту помоћи шаљемо, јер није исто опремити стоматолошку ординацију за наше мале хероје са КиМ или доставити божићне и новогодишње пакетиће, пелене, храну за бебе, школски прибор и друго. Довијамо се на разноразне начине ослањајући се на помоћ добрих људи који знају шта та помоћ значи за опстанак нашег народа на светој земљи.
Да ли постоји уочљива разлика – пре и после потписивања Бриселског споразума?
Бриселским споразумом требало је да се регулишу неке ствари које нису у домену слања хуманитарне помоћи. Када је реч о Србима на Југу, њима је исто с тим папиром или без њега. Они у већини случајева брину исте бриге – не могу да обрађују своју узурпирану земљу, да се слободно крећу ван енклава, а они који би се вратили не могу да уђу у своје домове – станове, локале, куће – јер су им отети.
Улога монаштва у организовању и достављању помоћи Србима је велика. Опишите вашу сарадњу, те колико су у овом савременом тренутку наши монаси, сем што су молитвеници, уједно и борбени национални делатници?
Немала је улога наших монаха, чувара оног јеванђељског зрна соли и сваког понаособ и свих Срба заједно на окупираном Косову. После потписивања Кумановског споразума, као и погрома 2004, за Србе који су остали да живе у нашој јужној покрајини једини ослонац и гарант исправности одлуке да остану у својим домовима била је црква. Све је Црква делила са својим народом – и погроме и страдања и важне тренутке у животу. Такође, хуманитарне организације и појединци који помажу наш народ на КиМ велику помоћ у информацијама, логистици добијају од монаштва и свештенства Епархије рашко-призренске. Они су истински хероји!
Какву ситуацију затичете у енклавама? Како се Срби тамо боре, шта их нарочито обеспокојава, од чега страхују, како доживљавају приче о разграничењеу, какав је у њиховој свести доживљај Албаније, посебно „Велике Албаније“?
Чудан је то тамо свет. Практично затворен у своје енклаве, он је жилав и отпоран, но иако навикао на свако зло, није заборавио да цени живот. Размишљам, више га цени него људи који живе у комфорним условима апсолутне слободе. Тешко је тај народ „уразумити“ на чему свесрдно последњих 18 година ради албанска страна. Ипак извесно неспокојство постоји. То су људи навикли да се боре за голи живот, да прехране породицу, школују и васпитавају децу у условима где никад не знају ко ће сутрадан закуцати на врата и да ли ће после тога морати да констатују да им недостаје део имовине или стоке. Тема разграничења увукла се и у ове заборављене куће. Они, посебно јужно од Ибра, сматрају да таква одлука води стварању „Велике Албаније“. За право им дају сталне посете албанских званичника и заједничке седнице владе као ова одржана у Пећи. За њих знак орла значи више него за било ког другог Србина на било ком другом месту. Орао је смрт, прогон, туга, Приштина 1999. и Пећка патријаршија 2004. Они не желе живот под његовим крилима.
Ситуација с хапшењем Срба од стране РОСУ јединица у Косовској Митровици, чини се, узнемирила је и унела додатни страх међу Србе на Северу. Како овај догађај тумаче људи које срећете на вашим путовањима?
Свака акција коју спроводе такозване косовске институције изазива додатну нелагоду међу Србима на КиМ. О таквим акцијама прича се и шапуће у српским кућама, у портама манастира. Наш народ све то тумачи као решеност приштинских власти да се отарасе Срба, ако је могуће уз пристанак самих Срба. После сваке акције тог типа неколико породица почне да пакује своје кофере. Отуда је за њих важна свака наша посета Космету. Важнија много од помоћи која стиже у новцу и хуманитарним пакетима.
Занимљива је ваша акција с рамовима за таблице на којима је написано – Косово је срце Србије. Колико је ова оригинална идеја прихваћена, те да ли је и то један нимало занемарљив начин борбе?
Акција с рамовима за таблице „Косово је срце Србије“ осмишљена је тако да приход од продаје иде за стипендирање деце са КиМ. Поред тога што у Србији има око 2,5 милиона регистрованих моторних возила свих категорија, ова акција, нажалост, није наишла на велики одзив. Моја идеја је била да поред хуманитарног карактера акција понесе још једно значење. Замислите само светске друмове и наше аутомобиле који преносе поруку да је Косово у срцу сваког Србина. Када би само један одсто од укупно регистрованих моторних возила имао поменуте рамове, акција би била више него успешна. Рамови одговарају скоро свим таблицама европских земаља, као и руским, тако да у овој акцији могу учествовати и наши људи из дијаспоре. Наше мало је некоме много. Догодине у Призрену.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *