Берлински процес

Да ли се однос између власти у Берлину и Београду налази на силазној путањи, и зашто би то морало да нас охрабри колико може и да забрине? 

Био је новембар 2009. године када је, у једном ТВ дуелу с тадашњом портпаролком Демократске странке Јеленом Триван, тадашњи заменик председника Српске напредне странке Александар Вучић указао да „неко има патолошку потребу да нам намеће људе из руководства Демократске странке на сваком месту“ – било је ово упућено на рачун тадашњег председника Србије и ДС-а Бориса Тадића – на шта му је Триванова узвратила објашњењем да за патолошком самопромоцијом, у виду непрестаног боравка пред камерама, Тадић нема потребе јер је он „велики државник“ и „човек који је потпуно респектован у међународној заједници, који отвара врата која су била незамислива да буду отворена“.

БОРИС ТАДИЋ И АНГЕЛА МЕРКЕЛ Уз аргумент који јој се ваљда учинио необоривим: „Он је после (председника Француске Николе) Саркозија први председник државе кога је примила Ангела Меркел и дала му отворену подршку за даљи процес европских интеграција.“
У међувремену се, међутим, овај однос Тадића и Меркелове, којим се Јелена Триван у Тадићево име овако дичила, до те мере променио да смо, само непуне две године касније, доспели до оне чувене београдске конференције за медије на којој су, извештавао је тада немачки „Шпигл“, канцеларка и председник „сиктали једно на друго пред окупљеним новинарима, нешто што се ретко виђа у државним посетама“ и – опис „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ – „нису имали ништа заједничко осим тмурног израза лица с којим су после разговора изашли пред јавност“.
Ангела Меркел била је тада незадовољна што Борис Тадић не пристаје на директне преговоре с властима у Приштини и то је отворено показала, Тадић пак зато што му се у замену за разговор с Тачијем нудио само статус кандидата, али не и датум почетка преговора о уласку у Европску унију.

[restrict] ПРОМЕНА ФАВОРИТА Остало је, такорећи, историја. У Београду је 2012. дошло до промене власти, а с променом власти дошла је и нова промена расположења Берлина према Београду.
Сликовит је, у том погледу, допринос „Информера“ од пре три године, који је тада – 10. јула 2015 – подсетио да је „немачка канцеларка 2011. тадашњем председнику јавно одржала буквицу због неиспуњених обећања, а премијеру Вучићу прекјуче срдачно честитала на реформама… Србија је за само четири године од ’земље проблема’ коју Берлин оптужује због неиспуњених обећања постала својеврстан ’немачки фаворит на Балкану’… Осим фотографија на којима се јасно види више него упадљива разлика у понашању и говору тела немачке канцеларке у друштву Тадића 2011, односно Вучића 2015. године, у прилог овој тези иде и неформални разговор Ангеле Меркел и шефа српске дипломатије Ивице Дачића током вечере у вили ’Бокељка’. ’Ивица је Ангелу, чим је ушла у салу, упитао како јој се чини ова посета у односу на претходну, јасно алудирајући на непријатну конференцију за штампу и јавно критиковање Тадића. Меркелова му је одмах, с осмехом на лицу, одговорила: Уф, била је тешка она претходна! Ова сад ми баш прија! Ангела није скидала осмех до краја вечери…’“, пренео је тада „Информеров“ саговорник, „један од присутних на свечаности“.
Шта се у међувремену, осим промене власти у Београду, догодило па је Србија од „земље проблема“ постала земља која није проблем?
У већ споменутом тексту из 2011. године, „Шпигл“ је указао да је Меркелова, осим почетка дијалога на (такозваном) високом нивоу, тражила и распуштање паралелних српских структура на северу наше јужне покрајине. Првим бриселским споразумом, парафираним 19. априла 2013. године, то је и добила.
А само три дана касније, 22. априла, Србија је од Европске комисије добила предлог да се формално отпочне с преговорима о приступању Европској унији, што ће се и догодити 21. јануара наредне, 2014. године.
Зашто сад на ово подсећамо? Зато што утицајни посланик владајућег немачког ЦДУ-а Петер Бејер ових дана за „Дојче веле“ понавља: „Пуноправног чланства Србије у Европској унији неће бити без признања Косова, то је заправо био услов да се уопште започне с преговорима.“
Вратићемо се овим Бејеровим речима, но, пре тога, потребно је истаћи оно што би само по себи морало да буде очигледно. Отворена врата, наиме, и симпатије Ангеле Меркел, којима су се хвалиле и претходна и садашња власт када (док) су за то имале разлога, нису производ њених личних осећања – кога она, уопште, и занимају – већ је за њих заслужан степен кооперативности Београда у односу на захтеве и интересе Берлина. Зато је Борис Тадић био добродошао све док то није престао да буде, зато су после њега немачку добродошлицу заслужили они који су после Тадића урадили тачно оно што он није могао или смео или није стигао да нам учини…

КОМЕНТАР „ДОЈЧЕ ВЕЛЕА“ Али овај лепи однос од кога Србија ништа лепо не може да очекује – у то не убрајамо немачке инвестиције у Србији, на крају крајева, на тим инвестицијама они добро зарађују, зато у Србију и инвестирају, а не да би нама помогли – тај је дакле однос, чини се, кренуо у другачијем, то јест супротном смеру.
„’Бахати новинар’ и лажи једне премијерке“ наслов је изразито негативног коментара на немачком државном радију „Дојче веле“, коментара на какав досад није могло да се наиђе.
Повод за коментар било је гостовање премијерке Ане Брнабић у емисија ДВ-а „Зона конфликта“ које је, коментарише ДВ, „у таблоидима описано као храбра одбрана Србије пред безобразним новинаром. Ипак, истина је да је премијерка једино бранила лажи које промовише напредњачки режим“.
Па се ређају увреде: „Одбрана Ане Брнабић је била сасвим у стилу радикалско-напредњачке реторике… То је Шешељева школа јавних наступа које се напредњаци послушно држе, а ту школу очито поштује и српска премијерка… Требало би подсетити да је Александар Вучић 2015. најавио да очекује да ће Србија постати пуноправна чланица ЕУ до 2020. године. Рекло би се стога да су власти, након што су преузеле европску агенду од бивше власти и садашње опозиције, одлучиле да ће то бити главна шаргарепа за бираче у Србији. А то се уклапа у празна обећања о бољем животу који само што није стигао… Теза о банкроту пред који је Србију тобоже довела ’жута банда’ је омиљено опште место напредњака јер ем промовише садашњу власт у спаситеља, ем додатно сатанизује опозицију… Па ипак, званични подаци показују да је јавни дуг 2012. године износио 17,6 милијарди евра а да је до 2018. повећан на 23,6 милијарди… Тако је Брнабић заборавила оних педесетак земаља које су, према листи Светске банке, прошле године имале више страних инвестиција од Србије. Поменимо само неке: Гана, Етиопија, Доминиканска Република, Румунија, Перу… Или пак да је незапосленост ’преполовљена’ без речи о томе да се десетине хиљада људи исељавају из Србије те да је креативна метода којом Завод за статистику израчунава незапосленост нешто чему би се дивили сви магови светске пропаганде… Слобода медија је вероватно област која доживљава највише критика из Европе… Мејнстрим је одавно на краткој узици… Тренд глорификације ратних злочинаца, који се у Србији све чешће представљају као хероји и узори, није заобиђен ни овог пута… Тема суочавања са прошлошћу је, иначе, у Србији већ више година потпуно ван фокуса јавности и медија. Економија и окретање будућности се намећу као главни приоритети, а за то постоје и јасни разлози: радикалска прошлост напредњака није лепа слика у огледалу…“
Хоћемо да кажемо да је оваквим тврдњама и квалификацијама – не улазимо сад у њихову (не)оправданост – актуелној власти у Београду ударен намерни шамар. Е, сад, или је реч о уредничко/новинарској слободи „Дојче велеа“ с каквом досад нисмо имали прилике да се сусретнемо, или се ово што је написано има прочитати као знак да је Берлин поново почео да постаје незадовољан Београдом. Да се враћамо, тако да кажемо, у оно лето незадовољства Ангеле Меркел каквом смо већ присуствовали 2011. године.

ПРОМЕНА НЕМАЧКОГ ПРИСТУПА А и иначе, да се не ограничавамо само на овај коментар, вреди приметити и да су, тачно годину дана уназад, од интервјуа доскорашњег немачког амбасадора у Београду Аксела Дитмана НИН-у, у коме је први пут један немачки званичник саопштио да се од Србије тражи да се сагласи с уласком Косова у Уједињене нације, Немци почели све отвореније да говоре о својим косовским очекивањима; последњи у том низу јесте цитирани Петер Бејер, који је о немачком захтеву да признамо Косово јавно проговорио у два наврата у само десетак дана.
Упадљива промена у приступу, с тим у вези, састоји се у томе што Немци нису јавно говорили о својим захтевима док су они беспоговорно испуњавани. Баш као у време Бориса Тадића, баш као у време Првог бриселског споразума. Сама пак потреба да о њима сада проговоре јавно, у комбинацији с онако бесним коментаром „Дојче велеа“, може да сугерише да се досадашњи период меденог месеца горког укуса нашег попуштања ближи крају.
Ово може да изазове реакцију Немачке од које можемо и да стрепимо, а опет, будући да се њена добра воља купује искључиво на штету наших националних интереса, српско озловољавање Немачке не може а да нас не ободри. Уосталом, њихову злу вољу засигурно смо зарадили и изванредном победом у Интерполу овог уторка ујутру. Али шта смо па друго и могли да учинимо у ситуацији у којој смо имали да бирамо само између осмеха и аплауза Ангеле Меркел и њој сличних, и одбране Србије.
Да ли ће то изазвати контраудар наших противника? Вероватно, али како је то после гласања у светској полицијској организацији рекао председник Србије Александар Вучић, „свет више није униполаран“. Те и тај контраудар данас не може да буде онолико страшан колико је бивао некада.
Што ће рећи да је, можда, дошло време – после победа у Унеску, у Савету безбедности око Сребренице, после већ треће победе у Интерполу – да се запитамо колико нам је још наших победа потребно да бисмо разумели да ипак нисмо онолико мали колико нам често говоре да јесмо? И да престанемо да се одушевљавамо отвореним вратима Ангеле Меркел јер су она знак да нисмо на добром путу, и обрнуто…

[/restrict]

Један коментар

  1. Ovaj gad jos gori od tadica za kuju germansku dao bi sve Srbe i Srbiju i pride svoju decu
    !

    3
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *