Атентат на разум?

Пише Бојан Јовановић

Својеврстан је парадокс и несхватљиво да поједине научне области и дисциплине годинама и деценијама нису заступљене својим представницима у одговарајућим одељењима САНУ. На Академијином сајту самокритички се говори о том проблему и указивањем на незавидно стање у Одељењу друштвених наука, чији је опстанак угрожен јер је у последњих петнаест година оно добило само једног новог члана, истичу се негативне последице због немарног односа према етнологији и антропологији

Познато је да човек није само рационално већ и ирационално биће које зависно од околности показује и ту своју другу, често непризнавану страну. Иако се у животу стално суочавамо са овом истином, тешко је прихватамо као оријентир у комуникацији с другима, а још теже схватамо њено потврђивање у раду установа које би, попут Српске академије наука и уметности, требало да буду оличење рационалног. Да се у САНУ не одвија све према критеријуму рационалног, показује и њен однос према неким нашим најзначајнијим ствараоцима који нису могли да постану њени чланови, попут Милоша Црњанског. Чини се да су такви пропусти, с обзиром на изборну процедуру и тајно гласање у којем не долази увек до изражаја понашање усклађено са објективним просуђивањем, неизбежни у животу и пракси овакве установе. Међутим, када се у одређеном временском периоду број таквих грешака увећа, онда се поставља питање адекватности њеног функционисања.
Имамо, дакле, у виду чињеницу да се данас наши најбољи уметници, филмски редитељи, филмолози, песници, прозни писци, лингвисти, критичари и теоретичари књижевности, филозофи, социолози, антрополози, генетичари не сматрају достојним да буду чланови наше најзначајније научне и културне установе, а с друге стране за њу се предлажу и у њу улазе они који, сагледано управо према критеријумима које је сама САНУ утврдила, мање од њих то заслужују.
Својеврстан је парадокс и несхватљиво да поједине научне области и дисциплине годинама и деценијама нису заступљене својим представницима у одговарајућим одељењима САНУ. На Академијином сајту самокритички се говори о том проблему и указивањем на незавидно стање у Одељењу друштвених наука, чији је опстанак угрожен јер је у последњих петнаест година оно добило само једног новог члана, истичу се негативне последице због немарног односа према етнологији и антропологији. Незаступљеност научника који ову област проучавају довела је до гашења Етнографског одбора, основаног у 19. веку, као и едиције Српског етнографског зборника. С обзиром на то да је реч о дугогодишњој научној традицији уграђеној у темеље САНУ, о важности етнологије и антропологије за разумевање битних аспеката националне културе не би требало превише говорити, па се зато и поставља питање како ова установа може уопште да адекватно обавља своју функцију и даље постоји без заступљености представника ове научне дисциплине.
Покушај да се поправи незавидно стање у Одељењу друштвених наука била је иницијатива његових чланова да еминентни представници из области филозофије, социологије и антропологије буду кандидати овог одељења за чланове САНУ. Имајући у виду малобројност овог одељења, у процесу избора учествовало је са правом одлучивања и петоро академика Одељења историјских наука. На основу предлога и написаних реферата кандидати су прелиминарно, у првом кругу, у складу са постигнутим договором подржани на седници у априлу 2018. године, али већ следећег месеца они из области филозофије и антропологије не добијају потребну подршку да би се о њима гласало на Скупштини САНУ. Након другог круга тајног гласања показало се да је договор прекршен и да су уместо предложених из Одељења изгласани други, далеко слабији кандидати који су предложени изван Академије.

Искушења тајног гласања

Тајно гласање је могућност да појединац искаже не само јавности познат свој идентитет већ и прикривени аспект своје личности. Будући да у чину гласања привремено престају да манифестно важе културне норме, он је у прилици да их тада потврди и поштујући договор искаже моралну одлучност и опредељење за вредности за које се јавно залаже, али је оно и могућност да их не подржи, већ оспори, и гласањем за супротно и вредносно ниже поништи оно више. Таквим опредељењем против разума долази до изражаја осенчени део његове личности, подложан утицајима, уценама и манипулацији, па уместо да задиви Бога, својим тајним гласом постиди ђавола.
Непоштовањем важећих критеријума и одустајањем од етичке принципијелности, отвара се понор вредносне релативизације која омогућује и просечнима да дођу на места за која се веровало да припадају само најбољима. Препознајући у оваквом односу природни принцип уравнотежења који делује тако што високо и велико смањује, а ниско и мало повећава, може се видети колико је он присутан у култури и људском понашању и да не треба имати илузије да га нема међу члановима врхунских научних и културних установа. Према једноставном сценарију јавног хваљења, а тајног оспоравања или јавног неслагања, а тајног подржавања, настали су занимљиви игрокази људског лицемерја управо приликом гласања за предложене кандидате САНУ. Препричава се догађај поводом кандидатуре Најдана Пашића кога је предложио тада утицајни филозоф Душан Недељковић. Наиме, када је након тајног гласања утврђено да је Пашић добио само један глас, академик Радомир Лукић је тим поводом опоменуо тадашње чланове Одељења друштвених наука да је неморално да онај који некога јавно предлаже и похвално говори о њему тајно не гласа за њега. Филозоф, који је био шампион бескрупулозног понашања, одговорио је Лукићу да је његова примедба неумесна, јер је кандидат о коме се говорило, ипак, добио један глас. Да, одговорио је Лукић, али сам ја гласао за њега, а не ви који сте га предложили.
Према идентичном сценарију одиграло се и гласање 2018. године за кандидате овог одељења, само што се сада група академика организовала и тајним гласањем показала колико стварно цени договор, част, научне критеријуме, остварене резултате који рангирају кандидате и вредности за које се јавно залаже. Обелодањен је само резултат досадашњег изборног процеса и он је привидно учињен транспарентним. Међутим, јавности је остала недоступна документација свих кандидата на основу које би се могао стећи увид у читаву изборну процедуру чије би сагледавање од самог почетка открило битне промене које су се догодиле након првог изборног круга када се одустало од дотадашњег подржавања кандидата Одељења и гласало за друге, знатно слабије кандидате. Тиме би се открио апсурд и постао евидентан утицај на гласаче због којег су они изневерили дотадашње критеријуме и нису изабрали најбоље.
Слобода и демократска процедура тајног гласања претпостављају и ризик од изневеравања позитивних очекивања и могућност необичног збивања да вас, као у сну, привидно частан и моралан познаник гурне у амбис. Изневеравањем основног критеријума научности и адекватног односа према делима предложених кандидата, изборни процес и тајно гласање с познатим исходом претворени су фарсу.

Преокретање вредности

Иако је у одлучивању требало да буду најважнији критеријуми научности, догодило се сасвим супротно и тамо где би небитне разлике требало да заћуте, неважно је постало релевантно. Као у каквој мрачној комори дошло је, готово преко ноћи, до преокретања вредности и оно што је рационално утврђено као неоспорно, престало је да важи. Како су чланови Одељења друштвених наука писмено и усмено реаговали на овај, у историји САНУ незапамћени скандал, остаје сумња у оне који су због стања у овом одељењу, добивши прилику да одлучују, прекршили дотадашњи договор и гласали за друге кандидате.
Уколико су сматрали да приоритет треба да имају представници других дисциплина и да су најбољи кандидати они за које су се одлучили, зашто то нису саопштили својим колегама, него су прекршили договор и поништили своју претходну сагласност? Тај неколегијални поступак имао би можда оправдања да су кандидати за које су се одлучили бољи од оних које је предложило Одељење, али је реч о супротном, јер нису у питању неке нијансе између оних којима су ускраћени гласови и оних који су подржани, већ се ради о разлици у класи.
Показало се колико вреди легална и легитимна иницијатива да се на основу утврђеног приоритета дисциплина и предлога да њихови најбољи представници буду кандидати Одељења у односу на тајно удруживање групе академика да гласају за друге знатно слабије кандидате. Будући да нису резултат аргументованог, већ произвољног одлучивања, оправдане су сумње у часност резултата тајног гласања којим је извршен атентат на разум. И док се са места на којем се он догодио подиже прашина од које се још не види да ли је неко преузео одговорност за учињено, читав овај немили догађај може бити повод за иницијативу да се испред зграде ове установе подигне упозоравајуће споменичко обележје под називом Зашто?
Потпуна слобода САНУ и њених чланова у одлучивању претпоставља и слободу за критички однос према њиховом раду и могућност преиспитивања донетих одлука. Можда је за потпуније и адекватније сагледавања овог данашњег стања потребна временска дистанца, али се већ сада назире одговор на питање зашто наши најбољи ствараоци и значајне научне дисциплине нису присутни у нашој најзначајнијој научној и културној установи. Када приликом избора предност не добијају најбољи, према критеријумима које је сама САНУ успоставила, већ се гласови дају далеко слабијим кандидатима, онда се и открива мотив да се маргинализују и потцене ствараоци значајног и обимног опуса, а прецене они који могу да тренутно послуже појединцима који лобирају и гласају за њих. Осенчени личним интересима, резултати слободног одлучивања постају утолико спорни јер су последица свесне одлуке да се прекрши договор, преваре колеге и организованим унисоним гласањем за слабије кандидате елиминишу кандидати Одељења. Тако су оштећени не само појединци већ и дисциплине које они представљају, а тиме је доведен у питање шири научни и друштвени интерес установе која би о томе требало да брине.
Овај догађај око избора у САНУ у Одељењу друштвених наука умногоме објашњава и дубинске проблеме наше немогућности да практично искажемо однос према значају културне традиције за очување и потврђивање сопственог идентитета. Колико је значајна антропологија за осветљавање слојева и комплексне реалности националне културе, толико је битна и за разумевање данашњих културних појава па и оних у САНУ везаних за настојање да се осујети присуство и рад представника ове науке у овој установи. Изнете чињенице о овом проблему јасно говоре да њихово обелодањивање није потребно само да би се оне сазнале, већ и да би се освестиле у контексту приказаног механизма и упозоравајућих негативних последица његовог тајног деловања.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *