СЛОБОДАН ВЛАДУШИЋ – Велики рат – велико саборно искуство Срба

Не бих био превише песимистичан када је у питању веза између нас и ратника из Првог светског рата. Свакако, недостаје нам систематска култура сећања на тај период, и то наравно, није случајно. С друге стране, не бих потцењивао подземнo зрачење којe то искуство има на све нас. Људи одједном у разговору помену своје претке, солунце, или им се стегне грло на острву Виду

Разговарао Марко Тошовић Фотографије Атила Ковач

Након пет година паузе Слободан Владушић је објавио нови роман – Велики јуриш, у издању „Лагуне“. Кроз странице овог романа о Првом светском рату читалац може да прати пут поручника Милоша Војновића од острва Вида, преко Крфа и Кајмакчалана до Солуна и Западног Ветерника на који ће јуришати у септембру 1918. године. На том путу друштво ће му правити Станислав Краков, војвода Вук, мајор Данило Калафатовић, као и низ других јунака као што су необична Холанђанка Фани де Грот, доктор Монк и многи други. Овај роман послужио нам је као повод да с Владушићем поразговарамо о промени која се догодила у његовом прозном опусу, као и о колективном и индивидуалном сећању на Први светски рат.

У односу на ваше претходне романе за Велики јуриш би се могло рећи да је класичан у најбољем смислу те речи. Због чега сте одлучили да напишете овакав роман, уместо да и даље преиспитујете могућности нових жанрова?

Добро сте приметили да Велики јуриш представља промену у мом романескном опусу. Постоји неколико разлога који су ту промену условили. Најпре, жанровски и приповедачки експерименти у претходна два романа (Форвард и Ми, избрисани) прилично су ме уморили или да будем искрен: досадили су ми. Наравно, то нисам схватио одмах, већ је требало да прође неколико драматичних покушаја да напишем трећи роман па да схватим да тим путем – напред – не могу више да идем. Осећао сам да ми је потребна промена у писању, неки нови пут, нова идеја, нешто што до сада нисам радио, па да наставим да пишем. И тако се појавила идеја за роман Велики јуриш. Како се и када појавила, да будем искрен, то ми је и даље нејасно. Ако бих морао да реконструишем одговор на то питање, рекао бих да је то био вероватно подсвесни талог заостао иза моје последње књиге теоријске прозе Књижевност и коментари, на чијој се насловној страни налази фотографија коју је моја супруга направила на војном гробљу Зејтинлик у Солуну пре много година. То сигурно није случајно. Могао бих да кажем и то да сам већ дуго времена под зрачењем Првог светског рата и то не само зато што, рецимо, волим да читам Јингера који је о том рату маестрално писао, већ и зато што дуго осећам неку врсту туге када се сетим свих тих наших људи, паћеника, који су у том рату страдали. А страдало је више од милион људи, грађана Краљевине Србије. Укратко, изгледа да сам после два своја претходна романа дошао до једног нивоа зрелости који ми је омогућио да се вратим том рату и да допустим причи да се развија без експеримената.

У роману се на неколико места помињу две врста ратова: они који се памте и они који се заборављају. Које ратове смо данас заборавили?

Не знам колико сам компетентан да о томе говорим, али чини ми се да су наши сународници који су преживели Први светски рат на различите начине – неки са Албанским споменицама, а неки као забушанти – ипак подсвесно настојали да забораве тај рат: за прве је могао да буде огромна траума, а за друге извор макар подсвесне срамоте. Сем те личне реакције, личне жеље за заборавом, мислим да треба размислити о следећем: држава у којој су се после победе ти људи пробудили била је потпуно другачија од оне која је започела рат. Краљевина Србија је постала Краљевина СХС. Народи који су чинили ту нову државу нису на исти начин учествовали у Великом рату, ни на исти начин, ни на истој страни. Чини ми се да Велики рат зато никако није ни могао бити место јединства и братства тих народа. То је парадокс: покушаваш да сачуваш сећање на рат да би зближио народе које је рат ујединио, а тај их рат, заправо, дели. Питање памћења и заборављања начин је на који један колектив дефинише самог себе, дефинише свој циљеве у будућности, дефинише своју слику света. Мени се чини да у Србији тренутно не постоји системска идеја о култури сећања, о томе шта смо заборавили, а није требало да заборавимо. Међутим, без обзира на то што би се привидно могло рећи да је култура сећања ствар државе, мислим да је култура сећања и ствар сваког од нас појединачно. Велики јуриш је за мене био начин да негујем своју културу сећања на Први светски рат која је била отежана чињеницом да у мојој породичној митологији, колико знам, није било солунаца.
[restrict]

Груба подела јунака у Великом јуришу могла би да буде на оне које је рат потпуно изменио и на оне који су и након рата остали исти. Ко и због чега остаје исти, а ко се и због чега мења после рата?

Добро сте приметили да се у роману појављују људи које рат мења и људи који у том рату успевају да остану исти. Дакле, постоји разлика. Мени је до те разлике стало, јер ми се чини да уобичајено, стереотипно разумевање рата увек почива на некој генерализацији: рецимо, пошто не волимо рат – а ни ја га не волим, нити га желим – кажемо да је рат симбол бесмислености. У реду. Присетимо се, међутим, онда наших сународника који су у рат ишли 1912. или 1914. године. Да ли је за њих рат био бесмисао? Не бих рекао. Њихово схватање рата је, чини ми се, сада толико удаљено од нас да ми те људе више не можемо да разумемо. Да ли то значи да треба да их заборавимо? Не, јер ти људи немају ничега да се стиде, њихов рат је био чист и праведан, и ако бисмо хтели да их заборавимо, онда бисмо заборавили и на њихову праведност и чојственост. И шта би нам онда остало? Ништа. Зато сам покушао да рат у овом роману схватим као неку врсту тоталног искуства у коме се мешају различите реакције људи на исту ствар – на рат…

Зато у вашем роману има толико упечатљивих ликова који као да исповедају неку врсту властитог разумевања рата….

Да, и ја се надам да су упечатљиви. Рецимо, Фани де Грот, мајор Калафатовић, иначе историјска личност, Станислав Краков, војвода Вук, затим главни јунак, поручник Милош Војновић, па потом један грчки капетан, епизодан лик, али битан лик, и десетине других ликова… Сви ти јунаци симболизују посебан однос према рату, посебно разумевање рата. На тај начин покушавам да надвладам стереотипно разумевање рата, које је колико наивно и површно, толико, мени, и досадно. Проблем с ратом јесте у томе што обично није довољно рећи да човек не жели рат и певати само да рата не буде, јер се већина људи и не пита да ли жели рат или не. Рат просто јесте. И данас јесте, али на другачији начин него што је рат био и водио се у XX веку. С друге стране, када човек чита мемоаре и сећања из Првог светског рата, онда види да се ту не ради увек само о злочинима, смрти, патњи, већ и о храбрости, спремности човека да се жртвује за другога, одлучности да се не издају пријатељи или да се властити војници не оставе на цедилу. Зато је рат сложено стање, у коме свако, на неки начин, открива оно што заправо јесте. Можда га зато људи и не воле: не само зато што се у њему гине већ зато што он са нас скида све маске.

Какав је ваш однос према рату?

Да будем искрен – не знам. Нисам ратовао, бар не у класичном рату. То значи да мене рат још није разголитио и открио. Нисам човек који би, свакако, певао химне рату. Нисам сигуран да бих могао да напишем текст попут Оклеветаног рата Милоша Црњанског, вероватно зато што је Црњански већ написао такав текст. Али с друге стране, заиста не могу да рат сведем на оно на шта га је свео Тарди, француски стрип аутор. Он има стрип албум Проклети рат, који се односи на борбе на Западном фронту између 1914. и 1918, са додатком 1919. године која је посвећена последицама рата. Тарди описује тај рат као врхунац бесмисла и апсурда. Отуда и наслов: Проклети рат. Српски војници који су јуришали на Аустроугаре на Церу и Колубари ипак се разликују од Француза и Немаца који су се међусобно масакрирали у позиционом рату на Западном фронту. Сем тога, има ту још једна ствар: данашњи рат, рат у XXI веку, много је компликованији, софистициранији од ратова у XX веку. Пре свега променило се поприште рата: данас је, у мери већој него икада раније, поприште рата постала људска свест. Противника сте у прошлом веку морали да убијете; данас ћете му променити свест или ћете га пустити да умре. Пред крај романа пишете о томе како, парафразирам, и крајем друге деценије XXI века још увек има људи који су с тим ратницима из Првог светског рата у некој чудној вези. Због чега је број тих људи данас све мањи и шта треба учинити да се поменута веза обнови? Не бих био превише песимистичан када је у питању веза између нас и ратника из Првог светског рата. Свакако, недостаје нам систематска култура сећања на тај период, и то наравно, није случајно. С друге стране, не бих потцењивао подземнo зрачење којe то искуство има на све нас. Људи одједном у разговору помену своје претке, солунце, или им се стегне грло на острву Виду. Зашто је то искуство толико вредно? Па између осталог и зато што је Први светски рат интегративно, саборно искуство овог народа, прво зато што су у њему, као добровољци, учествовали и Срби изван садашњих граница Србије – рецимо, у Добровољачком одреду војводе Вука, који се помиње у роману – а друго, зато што у том рату није постојала разлика између тзв. ,,деснице“ и ,,левице“ (иако ова терминологија данас више не значи оно што је значила онда), већ су се и ,,левица“ и ,,десница“ бориле на истој страни. Сем тога, у том рату смо се борили часно, што се за наше непријатеље баш не би могло рећи. Да је мало више храбрости, Први светски рат би могао да нам послужи као темељ за обнову нашег идентитета и наше политичке самосвести. Можда нам зато и недостаје систематска култура сећања на овај период наше историје.
[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *