Тежак гост а неизбежан партнер

Изнуђено и оспоравано гостопримство: Немачки медији жучно постављају питање да ли је уопште требало позивати у госте (непредвидљивог и арогантног) турског председника и указивати му највише државне почасти, кад је иза Ердоганове тродневне (и турбулентне) посте остало „дипломатско згариште“, док је званични Берлин очигледно процењивао да је управо ово био тренутак за разговоре са неугодним али важним партнером ради отварања „новог листа“ у крајње деликатним и (варничавим) односима између две земље

Иако се рачунало да, после свега што је претходило у дугој историји њихових (наглашено) деликатних и (варничавих) односа, домаћине ништа више не може да изненади од (увек) неугодног госта, турски председник Реџеп Ердоган је, ипак, приредио концем минуле седмице, током тродневне посете Берлину и Келну, многа (непријатна) изненађења Немцима.
Можда је томе допринела и (донекле) погрешна процена домаћина да ће се гост, у околностима у којима се, рањив и уздрман, превасходно драматичним погоршањем економске ситуације у земљи, и драстичним падом вредности националне валуте, лире, у Берлину држати наглашено кооперативно и, можда чак, прилично скрушено.

Ратник с Босфора То се, углавном, није догодило. Напротив. Уместо онога који моли (у овом случају помоћ за спасавање посрнуле привреде), понашао се, по оцени појединих немачких медија, хазардерски, малтене као „берсеркер са Босфора“ („Билд“): булеварски и високотиражни дневник позајмио је, у портретисању госта, ознаку за (помахнитале) нордијске (норвешке) ратнике који су се борили против непријатеља као опијени, у трансу.
У опису понашања пословично непредвидљивог Ердогана, који је за собом овом посетом оставио „дипломатско згариште“ (опет „Билд“), набрајана су његова бројна недипломатска „искакања“, од доласка на берлински аеродром Тегел, па (државног) банкета у дворцу Белви, конференције за медије са канцеларком Меркел у њеном уреду до, на крају, говора приликом отварања велике (архитектонски лепе) џамије у Келну.
После изласка са аеродрома Ердоган је, пркосно и провокативно, „отпоздравио“ демонстрантима који су протестовали против „султанове посете“, подсећајући га, транспарентима, на гушење грађанских слобода и хапшење новинара, поздравом радикалне Муслиманске браће (четири испружена прста, с повијеним палцем). Током банкета који му је приређен у дворцу Белви (резиденција шефа државе), гост није отрпео, по немачким медијима, „веома благе“ критике домаћина, председника Штајнмајера. Што је веома неуобичајено, реплицирао је жустро и гневно.

[restrict]

Жртве или терористи Оптужио је немачку државу да пружа уточиште „терористима“. Циљао је на хиљаде његових противника и, у немачкој интерпретацији, „жртава режима“, који су у овој земљи потражили уточиште. Међу њима се нашло не тако мало турских представника, дипломатских и војних, у централама ЕУ и НАТО, који после (неуспелог) пуча против Ердогана, и ригорозне чистке која је уследила, нису смели да остану на тим местима, поготово да се врате у земљу.
У разговору с Ангелом Меркел, гост је, опет по немачким извештачима, а нешто од тога могло се запазити и на њиховој конференцији за новинаре, „бомбардовао“ канцеларку тим проблемом, тражећи, готово ултимативно, да Берлин изручи шездесет и девет турских (одбеглих) држављана, у његовој интерпретацији „терориста“, пружајући јој списак с њиховим именима, немачким адресама и фотографијама. Њено инсистирање на „опипљивим доказима“ и правној држави, уз узвратни „утук“ (захтев да се из затвора пусте немачки држављани углавном турског порекла, њих петоро) није немачким медијима деловало адекватно и резолутно. Током конференције догодио се, пред камерама, инцидент: службеници безбедности одстранили су једног турског новинара, који живи у Немачкој, због мајице на којој је писало „Слобода за новинаре у Турској“.
И, на крају, говор приликом отварања нове, највеће у Немачкој, зграде џамије у Келну, којем, иначе, нико од немачких политичара и званичника није желео (демонстративно) да присуствује. Ердоган је ову прилику искористио да оптужи домаћине за „расизам“, спомињући, као илустрацију, и доказ за то, случај немачког фудбалског репрезентативца турских корена Масута Озила: био је принуђен, због неуобичајено оштрих критика, јер се сликао са Ердоганом, дарујући му свој дрес, да напусти национални (немачки) тим усред светског првенства које се одржавало у Русији.

Дуга хроника политичких варничења Све ове, у другим и друкчијим околностима, прилично бенигне дипломатске инциденте, треба ставити, због њихове додатне драматизације, ради бољег разумевања, у контекст онога што им је претходило: биле су то само нове епизоде у дугој хроници политичких варничења између Берлина и Анкаре у којима је канцеларка имала „запажену“ улогу.
Ангела Меркел је, наиме, за разлику од њеног претходника, бившег (социјалдемократског) канцелара Герхарда Шредера, била против пуноправног чланства Турске у Европској унији. Док је Шредер био уверен како је „европеизација“ Турске у дубоком, посебно безбедносном интересу Немачке и Европе – њеним укључивањем у ЕУ пацификује се радикални ислам и увек трусно блискоисточно тле – Меркелова је нудила Анкари, највише и једино, конкретно недефинисано, а Турцима неприхватљиво, „привилеговано партнерство“.
Кулминација политички запаљивог варничења наступила је с изгласавањем резолуције у Бундестагу којом је злочин Османлија почињен над Јерменима током Првог светског рата, између 1915. и 1917. године означен као геноцид. Званична Анкара је реаговала гневно, а Ердоган је тврдио како га је Меркелова уверавала да до тога неће доћи. Да би „спасла душу“, канцеларка није присуствовала гласању у парламенту.
Веома критичан период у односима између две земље био је почетак прошле године, када су немачке власти забрањивале учешће високих турских функционера, укључујући министре и самог Ердогана, да учествују на скуповима њихових присталица у овој земљи, у кампањи која је претходила референдуму, после којег је Ердоган устоличен за председника са „султанским овлашћењима“. Турски председник је такво држање званичног Берлина оквалификовао као крајње недемократско, упоређујући га с понашањем – нациста!

Страх од отварања „турског фронта“ на немачком тлу И у Немачкој је било, поводом тога, доста политичких спорења. Једни су упозоравали да демократска земља може „да поднесе“ гостовање политичара друкчијих уверења. Превагнула је, међутим, процена да би то само заоштрило ионако заоштрене односе у бројној турској заједници у овој земљи (више од три милиона, међу њима милион и по с правом гласа у Турској), уз могуће отварање „турског фронта“ на немачком тлу: поред мноштва фанатичних Ердоганових присталица, овде постоји и мноштво његових (љутих) политичких противника, плус такође бројна, према њему непријатељски настројена, курдска заједница.
Политичка варничења приликом тродневне Ердоганове посете Немачкој, медијски (пре)наглашена, бацила су, бар што се увида јавности тиче, у засенак (тврдећи да су односи између две земље после ове посете гори него што су били) наглашен интерес званичног Берлина, и још већи званичне Анкаре, с обзиром на интензивну привредну сарадњу, милионе Турака у Немачкој и кључну улогу Турске у мигрантској кризи, као и чињеницу да је она, ипак, донела и неке опипљиве резултате.
Немачка је, на пример, показала наглашену спремност да притекне у помоћ Турској, коју у овом часу потреса дубока привредна криза – средином месеца у Анкару, с посебним овлашћењима, путује канцеларкин „интимус“, министар привреде Петер Алтмајер, с бројним експертским тимом – а медијима је промакао (геостратешки важан) детаљ који иде у сусрет немачким политичким интересима и амбицијама на светској сцени: уговорен је, како се чује, сусрет Русије, Турске, Немачке и Француске који би требало да се позабави окончањем рата у Сирији и судбином (још јединог преосталог) утврђења терориста у провинцији Идлиб.

Почетак канцеларкиног краја Ангели Меркел је, иначе, сусрет с Ердоганом био прво велико политичко искушење после шокантног изненађења које је доживела претходне седмице: први пут је поражена у самом центру њене владајуће моћи. Посланици конзервативне уније у Бундестагу, коју чине изабраници њене Хришћанско демократске уније (ЦДУ) и баварске „посестриме“, Хришћанско социјалне уније (ЦСУ), отказали су јој, практично, поверење.
На гласању за шефа заједничког посланичког клуба неочекивано је, и то убедљиво, победио (готово) политички незнанац Ралф Бринкхаус. Пораз њеног фаворита Фолкера Каудера, који је тринаест година био главни канцеларкин ослонац у посланичком клубу – што се конзервативцима никад није десило! – прочитан је као њен лични фијаско, с неминовним, и неизбежним последицама по њену ионако ослабљену позицију која осетно дестабилизује Немачку и паралише (хаотичну) Европску унију.
У изричитом тражењу да посланици гласају за њиховог досадашњег предводника канцеларка је баратала најјачом аргументацијом: после лошег изборног резултата на последњим изборима за Бундестаг, мучног и (пре)дугог трагања за владајућом коалицијом, краха преговора са либералима (ФДП) и Зеленима (пропала „Јамајка коалиција“), уласка, напокон, и још једном, у велику коалицију са социјалдемократама, а она, ето, још није ухватила пуну (радну) брзину, и неизвесне ситуације у Европи (с унутрашњом кризом Европске уније) и (поготову) свету, њена десна рука, бескрајно лојални Каудер, означаван је као нужно потребан ослонац и гарант политичке стабилности.
Признање пораза Ангели Меркел је, после, за њу заиста шокантног гласања остало само да, с нескривеном горчином, лаконски процеди кроз зубе, како је и то „час демократије, а у демократији постоје и порази“. Нико више, иначе, ни у самој Немачкој нема илузија да ће ионако ослабљен глас некад њеног најмоћнијег лидера, сада, после овог пораза, у драматично хаотичној европској фамилији, где варничи на све стране (ћорсокак у преговорима о брегзиту, анатемисање Мађарске и Пољске, готово паничан страх од тога шта ће донети наредни, мајски, избори за Европски парламент, непредвидљиви Трамп, с губитком ослонца и оријентира у Вашингтону, несређени односи с Путиновом Русијом, кључала кризна жаришта у свету) бити још слабији, до безначајности.
А управо то највише забрињава многе у Берлину и, посебно, у Бриселу. Без немачког, јаког и беспоговорног гласа, европска фамилија делује готово паралисано. Покушај амбициозног француског председника Емануела Макрона да у европску кућу унесе окрепљујући дух не даје резултате. Његова почетна, готово еруптивна енергија очигледно гасне. Макронове политичке акције драматично падају и у сопственој земљи: последња истраживања показују да је његова популарност спала на ниске гране и да би нови француски „Наполеон“ могао да прође као његов малерозни претходник Франсоа Оланд.

Растакање канцеларкиног ауторитета Неочекивана победа политичког незнанца Ралфа Бринкхауса схваћена, и прихваћена, као прво озбиљније изгласавање неповерења Ангели Меркел (узалуд је покушавала да га одговори од кандидатуре) може да се тумачи као почетак „еманципације“ и могућег изласка Хришћанско демократске уније из њене потпуне доминације (и тешке сенке), док је растакање канцеларкиног ауторитета и неприкосновене, беспоговорне моћи, почело раније.
Доста је оних који су озбиљне знаке умора због (пре)дугог „боравка“, и опстанка, на најважнијем положају у земљи, канцеларском (и поготову оном страначком), запазили у губљењу оног истанчаног „њуха“ за политичку атмосферу захваљујући којем је Ангела Меркел тако дуго успешно, без озбиљнијих ожиљака, једрила кроз сва искушења и препреке. Потценила је, на пример, расположење у јавности, и у сопственој странци, да споменемо само најновији случај, опасност коју је носила афера са, донедавно, првим човеком (тајне) Службе за заштиту уставног поретка Хансом Георгом Масеном, о чему је „Печат“ (већ) писао.
Иако су, после шокантног гласања конзервативних посланика, многи видели „почетак краја“ Ангеле Меркел, она не жели да оде. „Ханделсблат“ у том контексту, и у њеном случају, примећује: тешко се стиже на власт, још теже она одржава, а најтеже је сићи с ње. Канцеларка, ипак, верује да ће, уз помоћ, иако крхке, владајуће коалиције социјалдемократа и конзервативаца изгурати и четврти мандат.
Упркос наизглед чврстом „дављеничком загрљају“ коалиционара – ником од њих појединачно не одговарају превремени избори – ова формација ће, после афере с првим човеком Службе за заштиту уставног поретка (тајна полиција) и заиста шокантног исхода гласања посланика уније конзервативаца биће још „ломљивија“: готово безнадежна позиција некад тако моћне и утицајне Социјалдемократске партије, која је дала три канцелара, великог Вилија Бранта, ништа мањег Хелмута Шмита и (не истина у тој равни) Герхарда Шредера, могла би, тражећи изгубљени профил и утицај, да убудуће наступа енергичније у својим захтевима и додатно загорчава живот канцеларки.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *