РС на политичкој прекретници?

Време је за системску обнову Српске и побољшање њене позиције у БиХ. За то су створени сви потребни предуслови

Милорад Додик је тријумфовао на протеклим изборима у РС и БиХ. Лично је, упркос маратонским покушајима његове сатанизације, добио рекордан број гласова за српског члана Председништва БиХ. Самим тиме биће први председавајући тог колективног шефа државне заједнице. Његова блиска сарадница Жељка Цвијановић, довољно убедљиво да не би било простора за озбиљне приговоре, освојила је позицију председника РС. Коначно, Додиков СНСД задржао је водећу позицију у Скупштини РС те ће на државном нивоу бити носећи стуб владе, као што ће на основу добрих резултата за Парламент државне заједнице и Додикове позиције у Председништву у БиХ институцијама поново постати неизбежни српски сегмент. Но све то мање-више знамо. Сада ћемо се бавити анализом распореда фигура на политичкој сцени РС и БиХ који је за српску ствар најпогоднији.

[restrict]

СРПСКА ПОЗИЦИЈА У САРАЈЕВУ Од када је закључен Дејтонски мировни споразум Српска је, без обзира на лажи да је другачије, доследно на позицијама одбране његових изворних принципа. Никада није рушила БиХ, то раде они који у миру покушавају да остваре великобошњачке, сарајевско-хегемонистичке ратне циљеве. Опресивним наметањем централизације која мења суштину БиХ, и самим тиме угрожавањем позиција српског и хрватског народа, они поткопавају темеље сложене државне заједнице. У таквим околностима за Србе је најважнија национална слога око кључних питања за опстанак РС. Њен битан елемент је и заједничко, пре свега националним мотивима усмерено, деловање српских партија на нивоу БиХ. Њега зато наши непријатељи руше, а на нама је, колико је то могуће, да га реафирмишемо.
У периоду који је претходио изборима из 2014. оно је функционисало. Онда су водеће опозиционе партије из РС, разочаране што су поново на нивоу Српске доживеле пораз, решиле да лично-партијски интерес ставе изнад националних. Одбациле су аранжман према коме све српске партије заједнички делују у органима БиХ у интересу српског народа. Уместо тога направиле су парцијалну коалицију са Бакиром Изетбеговићем, на начин да једни Срби буду на власти у РС, а други, у односу на њих опозиционо настројени у српском делу БиХ, део сарајевског естаблишмента. То је неспојиво за сложеним заједницама као што је БиХ. Да ли можете и да замислите да су словеначки делегати у Београду у доба СФРЈ деловали противно, а не у складу с директивама из Љубљане?
Уместо да српски политичари на привременом боравку у Сарајеву буду представници и заступници РС, они су се од 2014. идентификовали са тамошњом муслиманском елитом. Опстанак у власти који није био утемељен на већинској вољи сопственог народа срамно су плаћали служењем туђинским интересима. А институције БиХ уместо да буду и у функцији РС пошто су и Срби њихови „акционари“, од безбедносне до финансијске сфере, агресивно су биле усмерене против Бањалуке. Право је чудо да је Додик успео у таквим околностима да спречи даље деградирање Српске. Битно је да му је то пошло за руком. Имао је за то храбрости и умећа. Због тога је српски народ, ма колико имао разлога да буде неким стварима незадовољан у домену РС социјално-економске збиље, њега наградио, а казнио српске политичаре који су се отуђили од интереса РС.

РС ОПОЗИЦИОНИ ЛОМОВИ Сада је Додик у прилици да у име српског народа доминантно влада на свим наведеним нивоима власти. Од РС до БиХ то може уз подршку своје партије и њених досадашњих коалиционих партнера. Међутим, мислим да ни то није најбољи пут за РС. Из више разлога. Наравно, не заговарам да је сврсисходно да они који су тријумфовали на изборима у интересу Српске спасавају српске фаворите антисрпског савеза. Не! Нека иду на политички отпад. Али неколико ласта није исто што и јато. Не важи баш увек изрека „с ким си онакав си“. Политички живот је, генерално, сувише прљав да бисмо ту имали посебно високе стандарде.
Већина чланова и функционера, а тим пре гласача СДС и других српских опозиционих странака у РС (не говорим о тамошњим муслиманским групацијама које према Српској имају исти став као Сарајево), свакако су државотворно оријентисани. Емотиван смо народ па наше политичке страсти и антагонизми неретко олашкају инструментализацију грађана од стране оних који газе националне интересе. Тако је и у РС, а тим пре у Србији. Међутим, то не значи да национални дух нестаје код многих који нису на врху пирамиде а део су партија које иду путем који није у складу са националним интересима. Велики политички ломови су неретко погодна прилика да преиспитају ствари и колико-толико их врате у националну нормалу. То видимо и по све снажнијим комешањима у српским странкама које су са сарајевских позиција пробале да освоје власт у Бањалуци.
Антисрпску колаборацију њихових лидера подређене страначке структуре су, верујем са кнедлом у грлу, у очају због ранијих неуспеха на изборима толерисале у нади да ће ускоро бити преузета власт над Српском, а онда ће, како су мислиле, и штетан националан курс бити одбачен. Искуство Србије са петим октобром сведочи да је то илузија. Када се уз страну помоћ узме власт, неизбежно се за то плати цех на рачун националних интереса. Али сада да у то шире не улазимо. Битно је да и они који су невољно прихватали такву игру, сада кад је доживела неуспех, криве своје прваке који су је наметнули. Како је неко рекао, ништа не успева као успех и, с друге стране, ништа не оптерећује вође као неуспех у околностима када су ишли на све или ништа и кроз блато повели своје саборце. То им они, када плодови изостану, не опраштају.

ИСПРУЖЕНА РУКА Моралисање на страну. За РС је добро да се начелно лоше ствари забораве и национална енергија концентрише. Свакако је услов за то да са чела СДС и других партија које су са том, некада славном, странком кренули националном странпутицом, буду смењени истрошени и по српске интересе штеточински лидери. А ако се којим случајем то не деси због подршке њихових британских и других евроатлантских ментора, онда је сврсисходно пружити руку оним који у редовима тих опозиционих партија то неће прихватити.
Таквих ће свакако бити доста и ако разне Говедарице и Иванићи опстану. Свакако ће део странака које су такви партијски шефови узурпирали кренути засебним путем. Ако се покаже да је он продуктиван, то ће бити процес који ће брзо довести до радикалног прекомпоновања опозиционе сцене у РС. У данашње, умногоме постидеолошко време, не само код нас у политици има много опортунизма. Но пре свега је битно да се не допусти да он буде у антисрпској функцији као што желе многи западни центри моћи. Српској уз садашњу, пре свега због Додика, националну власт, треба и таква опозиција па и допуна власти.
Уместо садашњих опозиционих партија које, покаже ли се тако, не би одмах одбациле превазиђене лидере, имаћемо нове странке. Свакако много национално одговорније. А њима – и пре него што се партијска транзиција о којој говоримо догоди, групама које би се у првој фази издвајале из опозиционих партија које би као своје таоце задржали пропали лидери – треба омогућити да буду део српског блока у БиХ. Можда и власти у РС. Тако ће ново брже и темељније заживети, а старо увенути.

КОАЛИЦИОНИ МАНГУПИ Ту смо стигли и до друге стране медаље којом се бавимо, а то је однос Додика са његовим садашњим коалиционим партнерима. То је једнако битно за будућност Српске. Многи су се ту показали као нелојални и некоректни чиниоци који су покушали да седе на две столице. При томе је једна била прилично антисрпска. То се видело и пред најновије изборе. Били су са Додиком, али му нису битно помагали у борби. Свесни да је под великим притиском евроатлантских структура, посматрали су ствари са стране – а некада и тајно радили против већег коалиционог партнера (о обичном додворавању западњацима са којима се Додик рвао да не говоримо) – полазећи од очекиване рачунице да ако он победи, без њих неће моћи да влада, а ако изгуби, имаће отворен пут у други табор.
Свестан тога Додик се до победе прагматично правио као да је све ОК, а готово одмах после избора на којим су му се вишеслојно повољно сложиле коцкице тако да је његова победа испала заокружена и недодирљива, кренуо у снажну офанзиву с намером да очисти редове своје коалиције. Испало је да може без било кога и да малтене свако хоће с њим. Део функционера Демократског народног савеза (ДНС) који су током кампање скоро отворено газили коалициони споразум преко ноћи су смењени са јавних функција. И то је изгледа тек почетак смена. Уз то отвара се и питање низа афера у које су разни укључени. Поводом њих су већ најављене истраге.
Корупције и системских злоупотреба има свугде а поготово у земљама са тешком транзицијом каква је уз Србију и Српска (као и сви око нас). У то су сигурно уплетени и неки чиниоци из Додикове странке. Због сређивања система РС и враћања поверења грађана у државу – од чега битно зависи и слога у вези са великим националним темама – важно је да се и они нађу под ударом закона. Али не смеју да буду поштеђени ни коалициони партнери СНСД. Тим пре што упућени у збивања у РС тврде да поготово ту има много корупције и криминала.
Додикова странка је дуго изложена злонамерној опсервацији западних окупационих структура у БиХ и српских политичара који су с њима сарађивали, па су се мангупи из њених редова уздржавали од злоупотреба или их спроводили ограничено. Опет, Додикови коалициони партнери су знали да су потребни другој страни и њеним међународним заштитницима па их стога неће озбиљно прозивати и притискати. Тако су се упуштали у дрске злоупотребе. Обични грађани све то јасно не разликују, па много тога негативног што везују за власт без нијанси одмах приписују Додику и његовим људима. Време ја да се то рашчисти и јасно покаже шта су чинили појединци из НДС и Социјалистичке партије РС, и евентуално њихови лидери Марко Павић и Петар Ђокић.

АФЕРА БУК БЈЕЛА Сарадња СНСД са прочишћеним опозиционим партијама РС или њиховим деловима који би кренули својим путем, омогућава да се и на нивоу Српске, као и БиХ, формира стабилна власт без досадашњих Додикових партнера. Тим пре што би и ту – ако се покаже да су Ђокић и Павић сувише испрљани или неспремни да се одрекну таквих својих сарадника – брзо нашли они који би образовали своје политичке јединице а можда и заменили досадашње лидере на челу странака које сада предводе. Додик је победио и може да бира с ким ће и како даље, а због себе и РС нема разлога да допусти да се иза њега крију они који би већ увелико на њега бацали камење да је исход избора био другачији. То је битно са обнову Српске.
Навешћу само један пример. Пред саме изборе, данас вероватно најутицајнији портал у РС – Инфо Српска (http://infosrpska.ba), писао је о Великој aфeрa која je нa пoмoлу у БиХ. У њeнoм срeдишту су кинeскa кoмпaниja China National Aero-technology International Engineering Corporation (AVIC-ENG ) и министaр eнeргeтикe Рeпубликe Српскe и шеф Социјалистичке партије РС Пeтaр Ђoкић. Укратко, из поменуте анализе (http://infosrpska.ba/kineski-mesetari-love-u-mutnom) произлази да се за ту кинеску компанију – а не ради се о пројекту за који је заинтересована кинеска држава већ о чистој пословној комбинацији – бахато намешта тендер за изградњу дринске Хидроцентрале Бук Бјела.
Тако се, како се тврди из личних интереса Ђокића, наноси штета грађанима РС, угрожава потенцијално добар пројекат, газе процедуре. А дотични страначки првак и државни функционер је градио своју рачуницу на томе да Додик без њега не може па ће морати преко свега да пређе, а ако његови опоненти победе, они ће Ђокића дочекати раширених руку. То му је наговештено и тиме што је био мезимац опозиционе БН телевизије која је Додика блатила. А знало се шта ће бити његова цена – Бук Бјела. Што се странаца тиче, они много причају о борби против корупције, али заправо баш их је брига какви ће бити системи у подређеним земљама. Евроатлантисти брину само о својим геополитичким и економским интересима. Преко туђих лешева газе без трунке гриже савести.

ДРЖАВНО ЈАЧАЊЕ Да ли су такве медијске оптужбе тачне или не, остаје државним органима РС да испитају. Ништа не желим да прејудицирам, већ указујем на то да се у РС назиру бројне афере а опозиција је користила прилику да за све што не ваља оптужује Додика и његове људе. Дошло је време да официјелно почне расплитање таквих ствари, а за то је потребна одлучност онога ко је добио огромну подршку Срба у РС, као и спремност за коалициону креативност. Додик нема разлога да робује својим нелојалним и корумпираним партнерима и због њих преузима велики део терета системских недостатака на себе.
Сада има прилику да гради чврсту, државотворну структуру и у РС и када се ради о српској страни сарајевских коридора власти. Додику се сви нуде, а он треба да изабере оне који нису истрошени корупцијом и клањањем странцима, имају храброст и квалитет да се боре за Српску и бар минимум политичке лојалности према већем партнеру. Таквих сигурно има, ако то нису садашњи њихови шефови, и у редовима његових досадашњих коалиционих партнера и опозиционих опонената, и треба им дати шансу. С друге стране, свакако и у Додиковој партији има оних којима је време да се суоче с политичком па и законском одговорношћу ако нису поступали исправно. Политичкој елити РС треба темељно преструктурирање, од тога да ли до њега дође зависи потенцијал Српске да се бори за своја права. Грађани желе више правде и реда колико и национално-државно јачање РС.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *