ПОВОДОМ ГОДИШЊИЦЕ ДОДЕЛЕ НОБЕЛА СРПСКОМ ПИСЦУ
Последња књига коју је Иво Андрић наводно држао у рукама није била неко његово дело. Али наслов те књиге је у неку руку индикативан – „Самом себи“. Целу књигу је написао Марко Аурелије, римски цар и филозоф, па и у њој реченицу: „Немој да те брину покуде оних на које не би хтео да личиш“
Пише Зоран Живковић
У бошњачкој канонади на Андрића, није прескочено познато јавно сећање Мирка Ковача о последњим болничким данима и Андрићевим „луђачким испадима и насртајима на болничарке“. Иначе, Ковач је почео да се цитира у Босни негде пошто је из Београда прешао у неовисну Хрватску. Било је то у време дотле непознатих транзицијских чуда и феномена, која се јављају попут Халејеве комете. Једно од тих догодило се онда када је тисућљетна хрватска култура успела да изшармира миленијумску. А Мирко Ковач се, виа Београд–Загреб, получујући Његошеву награду, обрео на Цетињу. Али љубомора и све то, ипак је то некако млако, и ако ћемо право, ипак спада у дилетанство дружине „малених испод звијезда“. Прави, сериозни претрес Андрићеве биографије догодио се, и догађа, с оне стране дуге, и Дрине.
ЗАНЕМАРИВАЊЕ ИСТОРИЈСКИХ ФАКАТА Његова наводна улога у потписивању приступања Краљевине Југославије споразуму с Трећим рајхом изгледала је као прилика која се напросто није могла пропустити. Као сигурна могућност да се пронађе крунски доказ који ће најзад и покопати ту светом раширену слику о Андрићу и његовом делу.
Зато се и тако лако прешло преко већ дуго обелодањене чињенице да је за поменути споразум са српске стране најзаслужнији Данило Грегорић, директор листа „Време“. Такође, и на чињеницу да је, како је у тајним преговорима заобиђен као краљевски посланик у Берлину, Андрић поднео оставку.
Но воља за другачијим представљањем ових историјских факата не јењава. Изнова се најављују докази о тој готово „неспорној чињеници“, према којој су Андрић и фирер заправо све то заједно и договорили.
У таквим прегнућима истакао се и професор историје и саборски заступник Иво Банац, који је доживео и част председника хрватског Хелсиншког комитета. Како је и Банцу истина дража од Платона, он није могао без уверења да тврди да је Иво Андрић „био архитектом приступања Југославије Тројном пакту“.
Да нема Банца и још понеког, заиста би се могло рећи да Хрватска мудро шути о Андрићу. Али и у тој средини, с времена на време, забележи се неки пример који надмаши и професора Банца.
За један такав, на једном скупу у Загребу, побринуо се Недељко Михановић, човек из плејаде типа да га нема требало би га, је ли се тако каже, нарисати. Професор, министар и за просвету и за културу, дакако и председник хрватског сабора, а надасве свега тога обнашао је једну нимало почасну или лаку дужност, као саветник председника Туђмана и то за етичка и морална питања. Узимајући у обзир све, а бар у Туђмановој Хрватској се то не може раздвајати, већ их увек посматрати заједно, и морал и етику, саветник, професор Михановић је на поменутом скупу, уз сву декартовску скепсу укратко закључио: Иво Андрић је ванбрачног порекла.
То су ти ретки тренуци када се ненадмашно сусретну врхунска наука и етика. Шта се ту може рећи, сем поздравити једним нововизантијским покличом: Небо се отворило, хиподром је занемео.
Да је Хрватска и у време своје прве неовисности имала намеру да буде и демократска, потврђује и чињеница да је једна по принципијелности заувек запамћена власт каква је била Анте Павелића, ипак, и колико год то некоме било невероватно, била спремна да зажмури на то несигурно Андрићево порекло. Тај мали пример хрватских демократских накана срећом је од немилосрдног заборава спасио још један јамачно познати Кроата, академик Дубравко Јелчић, познат и као коаутор књиге „Туђманове три секунде“.
АНДРИЋ И НЕОВИСНА ХРВАТСКА На замало загубљену тему „Андрић и НДХ“, и упркос сензационалном научном открићу главног Туђмановог саветника за морал и етику и ДНК генетичара, академик Јелчић, информисан попут оних илегалца из познате ТВ серије о Загребу као непокореном граду, белодано тврди: „Људи који су нешто знали о његовим намјерама да се врати у Загреб и понуди своје дипломатске способности влади НДХ, нажалост, умрли су прије 1990. године, дакле прије него што су могли о томе и писмено посвједочити… До тога није дошло у оном тренутку само зато, јер су у Загребу предуго оклијевали с одлуком, а ратна збивања су искусног дипломату брзо увјерила, да му је најпаметније одустати од те намјере и дочекати крај рата – у Београду.“
Застанимо начас у поводу теме: Андрић и неовисна Хрватска, други и последњи пут. Ствари су се ту очигледно закомпликовале још 1941, у Бад Шахену, где је југословенски краљевски посланик, попуњавајући формуларе, у рубрици националност навео: српска. За Гестапо који је био тако озбиљна и организована институција да сећање на њу још дуго неће потамнети, тај податак никако није могао да буде неважан. И у складу с тим, гестаповци су као и у сличним приликама, амбасадорима земаља које су од 1939. падале у познатом домину ефекту немачког блицкрига, поред повратка кући, нудили и прелазак у неутралну Швајцарску или одлазак у Португалију, одакле ни Америка није била далеко.
Али када су из формулара сазнали Андрићеву националност, одједном искрсава дилема. Андрић хоће кући. Мислили смо да он иде у дом. Гестапо се не би толико дуго памтио да заиста није био моћна организације која се зачас трансформише. И одједном, на неочекивану жељу свог угледног клијента, као у најугледнијим туристичким агенцијама, нуде Андрићу јединствени пакет-аранжман, неодољиви ласт-минут, као већ створен за неког ко у формулар, у друштву одређених људи у кожним капутима, напише да је Србин. Оно што је Напуљ за цео свет, познат из реченице Vedi Napoli e muori, зна Гестапо, то је дестинација коју прави Србин у свом једином животу неће ваљда пропустити. Једноставно, Хрватска као сигурна кућа Анте Павелића.
Али Андрић ко Андрић, на све то, у стилу: „Остајемо мирни“, креће из Немачке „влаком према југу“, пролазећи Загреб, на путу за Београд.
И док професора Банца можда малчице мучи и та осетљивост, поготово према преосталим Теслиним и Андрићевим сународницима, осетљивост коју је „покупио“ док их је разбрајао као председник хрватског Хелсиншког комитета, онај научник који се стално осећа у биогенетичару и октроисаном Туђмановом стручњаку за морал и етику, просто обавезује да тврди оно у шта је једино сигуран: Земља је округла. E = mc2. Шта смо оно имали? Хваљен Исус и Марија. Дакле, једнако: Андрић је бастард. И шлус. No me interesa. Наука, брале. Просим лепо. Али оно што можда и обавезује научни двојац Банац–Михановић ипак не важи за Дубравка Хорватића. Он додуше није правомоћан у академској заједници, али члан је ХДЗ-а, уредник „Хрватског слова“, и има капацитете, зашто не, да иде до краја. А ту су по Хорватићу ствари јасне: Андрић је не само припремао приступање Југославије Тројном пакту већ је тај споразум и потписао. Тврдњу о овом Андрићевом чину из 1941. Хорватић илуструје, у жељи да заокружи слику о сада већ и потписнику Тројног пакта, једном додатном дифамацијом која би требало да буде сасвим довољна за нестанак свих сумњи. Одлучио се за писмо које је Андрић из Граца упутио Зденки Марковић још 1923. године. Јесте да је то било много раније, и да то не би требало да се ради, али да се разумемо, овакву прилику би мало ко пропустио, а камоли господин Хорватић. Јер млади писац и дипломата у писму дословно каже: „Уједињење ваља провести поново, а платићемо га или ми или тај Радић и фукара око њега као руља сеоских паса око слепца.“ Non plus ultra. И заиста, ако је ово написао, онда више не треба доказивати да ће оно за осамнаест година потписати. Да ипак нема земље по којој се свој „меморандум“ не вуче, то је исто као када би неко рекао да нема Босне. У времену које неки данас називају и доба тзв. антистаљинистичког стаљинизма, само би понеки глас, и то из безбедне даљине, разматрао то питање свих питања, колико је Андрићу за Нобелову награду заслужна у свету толико моћна четничка лобистичка организација чију команду је за ту прилику преузео лично Добрица Ћосић. Док је заузврат Андрић, ето, подметнуо слику Босне која се изгледа не може више ретуширати.
ИЗ ДУБИНЕ НАПАЋЕНЕ ДУШЕ Десетог децембра 1961. године Иво Андрић ступио је на раскошну сцену пред седамсто званица псеудобарокног Концерт хола у Стокхолму. Тачно у 16.30 фанфаре су означиле долазак шведског суверена Густава Адолфа VI, краљице Луизе и чланова краљевске куће, који су се сместили у фотеље испред првог реда резервисаног за председника и чланове шведске владе. Одмах за краљевским паром и свитом, ушли су добитници за физику, хемију, медицину и књижевност – Хофштатер, Месбауер, Калвин, Фон Бекеши и Андрић, које су пратили шведски академици и чланови Нобеловог комитета. За њима су ушли ранији добитници и научни и књижевни доајени и угледници.
Када је за то дошао тренутак, секретар Шведске академије наука Андер Естерлинг овако је представио добитника Нобелове награде за књижевност: „Андрић носи у себи много нежности за људе, али не узмиче пред страхотама, нити пред насиљем, које у његовим очима потврђује стварност зла. Он је писац који је мајстор једног сасвим личног, оригиналног круга мотива. Он отвара једну досад непознату страницу светске хронике и обраћа нам се из дубине напаћене народне душе Јужних Словена.“
Потом су севнули блицеви, награда је уручена, наступила су честитања, да би награђени захвалио пригодном беседом. Познато је такође да је сав материјални износ Нобелове награде, а било је то 250.000 шведских круна, Иво Андрић подарио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.
ФУКАРА У СВОМ ВРЕМЕНУ У години у којој је не само у Вишеграду требало да се обележи три деценије од свечаности у Стокхолму, првог јулског дана 1991. срушен је споменик Иву Андрићу. Извесни Мурат Шабановић је чекићем одломио главу на споменику и бацио је у Дрину. Ствари су у тада већ све бившијој Југославији биле толико одмакле да је симболички значај овог догађаја узиман као један од важних знакова трагичних размера све извеснијег крајњег југословенског исхода.
Цео догађај у Вишеграду је снимљен камером, и тај снимак је убрзо почео да обилази богате арапске и исламске земље широм света. Тако је у тим земљама прикупљан новац за праведну борбу Бошњака, а снимак на ком се види како су они срушили споменик свог Салмана Руждија једноставно је ломио касе. Касније је Мурат Шабановић све до танчина разоткрио у једном тренутку свог незадовољства, признајући то директно у новинарско перо.
Да се није радило ни о каквој мерсоовској хиперсензибилности на јулско сунце, било је јасно од почетка. Шабановић заиста није био иритиран Андрићевим делима. Није их он ни читао. Ма ништа. Ни Куран, ни Библију, ни „Философију паланке“. Био је локални силеџија, који је брзо напредовао као активиста СДА и оснивач паравојних Зелених беретки.
Када је једном зауставио аутобус који је из Србије путовао за Црну Гору, хвалећи се потом: „Поразбијао сам ту багру и вратио их пут Србије“, постао је у Вишеграду фактор мира и стабилности – лично. Иако је запретио да ће дићи брану код Вишеграда, ипак је разумно послушао Алију Изетбеговића који га је, у телефонском разговору који је слушала цела Југославија, од тога мудро одговарао. Од тада је у најужој пратњи Изетбеговића, а постаје и успешни ратни привредник као власник четири радње у Вишеграду. У том времену био је и јунак књиге „Стање у општини Вишеград“, у којој су наведени и злочини за које се везује његово име.
Његови подвизи нису могли да остану незапажени, па је потом позван у Кризни штаб СДА, у Улицу Данијела Озме број 4, где су му Ејуп Ганић и Омер Бехмен, угледници те странке, саопштили да је одређен за највеће могуће дело, и да му стога преносе наређење да сруши споменик Иву Андрићу том „културолошком мрзитељу муслиманског народа“.
Ганић, који је сад власник великог приватног универзитета, као и Бехмен, знали су каквог газију имају пред собом, али су ипак Шабановићу обећали да ће му обезбедити једну радњу на Башчаршији. Мурат је лако извршио задатак, Андрић је постао босански Ружди, али од локала на Башчаршији на крају није било ништа.
Ето дође време када паметни заћуте, будале проговоре, а фукара се обогати. И при томе буде преварен такав човек какав бијаше Мурат Шабановић. И заиста, и још једном, куда иде овај свет?
ГОСПОДАР НЕИЗГОВОРЕНЕ РЕЧИ Гун Бергман је у шведским новинама 1962. објавила велики интервју с последњим добитником Нобелову награде за књижевност. На почетку је слика Андрићевог краја: „Кад се скрене са Теразија, београдског шеталишта које врви од света, у једну мирну попречну улицу, стиже се до великог парка где се у зеленилу играју деца, а млади људи жељни читања седе сами на клупама удубљени у књиге.“
Данас је ту споменик Иву Андрићу који је „ухватио“ како се он карактеристично, у свом препознатљивом барбери мантилу спуштао том улицом која је већ одавно Андрићев венац.
Више је волео да буде господар неизговорене, него слуга изговорене речи. Уклањао се, кад год и колико год је могао од светлости јавности. Зна се да није писао мастиљавом оловком, већ пенкалом познате марке монблан, које се може приметити и на снимку који је забележио Андрићеву изјаву на вест о Нобеловој награди.
Андрићев лични баркарол у Херцег Новом, сликар Војо Станић и данас радо прича када би Милица Бабић и Иво Андрић с пријатељима ишли на Росе, да је Андрић на Станићеву једрилицу долазио обучен „као да иде на најважнији дипломатски пријем“.
Последња књига коју је Иво Андрић наводно држао у рукама није била неко његово дело. Али наслов те књиге је у неку руку индикативан – „Самом себи“. Целу књигу је написао Марко Аурелије, римски цар и филозоф, па и у њој реченицу: „Немој да те брину покуде оних на које не би хтео да личиш.“
[/restrict]