ПОСЛЕ СУШНИХ, БОГАТА КЊИЖЕВНА ГОДИНА

Издвајамо наслове на овогодишњем Сајму књига: Шта потражити?

ОЗАРЕНИ РАДОШЋУ ЧИТАЊА

Под слоганом Радост читања, испод купола Београдског сајма, одвија се највећа и најзначајнија културна манифестација на нашим просторима, Међународни београдски сајам књига. Ове године отворен је 21. октобра, 63. пут по реду, и трајаће до 28. октобра. Част да званично отвори ову културну приредбу припала је академику и песнику Матији Бећковићу, док је на церемонији отварања манифестације – у име Марока, земље почасног госта сајма – поздравну реч упутио и историчар и писац Абдулах Бусуф.
Најмасовнија и најпрестижнија манифестација писане речи окупила је ове године око хиљаду домаћих и страних излагача на више од пет стотина штандова. Током осам сајамских дана поштоваоци књижевности у прилици су да на једном месту сагледају целокупну овогодишњу издавачку продукцију и да, по најповољнијим ценама, обогате своје библиотеке. Већ по традицији, значајну пажњу посетилаца привлаче и пратећи програми: књижевне трибуне, округли столови, промоције, изложбе… Поред земље почасног госта, на Сајму књига учествују и издавачи из Белорусије, Босне и Херцеговине, Египта, Ирана, Јапана, Кине, Мађарске, Румуније, Републике Српске, Русије, Словеније, Сједињених Америчких Држава, Украјине, Уједињеног Краљевства, Хрватске, Црне Горе и Швајцарске. Међу многобројним гостима из иностранства – писцима, теоретичарима, преводиоцима, издавачима – који су на овогодишњем Сајму учинили част организаторима и љубитељима књиге у Србији, нашли су се и министар културе Русије Владимир Медински, Сантјаго Ронкаљоло из Перуа, Валтер Уго Маи из Португалије, Роберт Симонишек из Словеније, Питер В. Брет из Америке…

Српска престоница је ових дана геопоетички центар региона, а српска књижевност овогодишњим издањима показала је своју величину и виталност

У покушају да пронађе паркинг место што ближе улазу у Халу 1 Београдског сајма, пријатељ потписника ових редова замолио је радника обезбеђења за помоћ. Поменути чувар паркиране покретне имовине купаца и продаваца на овогодишњем Сајму књига узвратио је питањем: „Зар оволики народ стварно иде да купи књиге?“ Тачан одговор остарелом пролетеру (у марксистичком смислу речи) био би да не само да купује већ и ствара, Маркс би рекао производи. Јер овогодишња издавачко-списатељска смотра показује сву величину српске, а посебно србијанске културне сцене: Београд је ових дана геопоетички центар региона, а српска књижевност овогодишњим издањима показала је своју величину и виталност.
Тешко је одлучити се којим редом да кренемо, можда најбоље из партера. У том митском простору издаваштва има врло интересантних наслова. Од „Лагуниних“ књига препоручујемо роман Вулета Журића Страх и помор, уметнички врло успелу причу о иришкој куги с краја 18. века, затим нове романе Дејана Стојиљковића Олујни бедем, Нелета Карајлића Солунска 28 и Слободана Владушића Велики јуриш, чија заједничка одлика је промишљен, врло освешћен став према различитим периодима српске историје, исприповедан на конзистентан и комуникативан начин. За разлику од њих, Владимир Табашевић је отишао још даље у језичком експерименту у Заблуди светог Себастијана, што ће одређеном делу читалачке публике свакако бити интересантно.
Прошлогодишњи добитник Награде „Милош Црњански“ Филип Грбић за „Вулкан“ је објавио роман Прелест, у коме је књижевно искуство Достојевског и Уелбека сместио у контекст савремене Србије и преломних година једне полууспешне, полуразочаране генерације. Одређену дозу пријатног изненађења, међутим, доноси нови роман Мирка Демића Пустоловине бачког опсенара, објављен у „Дерети“. Са претходним Демићевим књигама Опсенара спаја интензиван приповедачки фокус на предачке наративе, али овај пут обликован у маниру који неретко искаче из оквира тзв. озбиљног дискурса, не престајући да буде озбиљно конципиран текст.
„Српска књижевна задруга“ такође је имала богату издавачку јесен, макар што се домаће књижевности тиче. Ту је нова песничко-прозна књига Драгана Хамовића Бежанијска коса, која већ успешно реализован концепт хибридне књиге распростире на просторе од посебног личног значаја кроз који се преламају и слике колективне егзистенције. Они који траже од поезије нешто поуздано и поетички наслоњено на вечите песничке класике не би требало да прескоче нову књигу Мирка Магарашевића Пев сирена, док један талас аутентичне песничке енергије читаоца запљускује са страница књиге песама Драгана Марковића Галамџија и гугутка, иза које се открива аутентичан песнички глас снажног ритма. Што се прозе тиче, пред читаоцима је нова збирка приповедака Весне Капор Венац за оца. У карактеристичном лирском маниру, можда уметнички и сложенијем у односу на претходне књиге, ауторка је исприповедала различите приче чија емотивна и искуствена дубина увек изнова један лични доживљај објективизује на виши, универзалнији ниво.
На штанду прилично активне „Православне речи“ пажњу треба усмерити на нову песничку књигу Гојка Ђога Клупко (о којој је, као и о поменутим „Лагуниним“ романима, већ било речи у Печату), али и на нову књигу Мила Ломпара Црњански – биографија једног осећања, врло специфичан издавачки пројекат. Неуморна „Агора“ ове године је, поред новог издања Сунца овог дана Владимира Пиштала, објавила и врло интересантну путописну књигу Стевана Тонтића Та мјеста, већ овенчану једном наградом („Љубомир П. Ненадовић“).
Једна од песничких оаза међу тржишно опредељеним издавачким кућама, „Архипелаг“, објавила је нове песничке књиге Мирослава Алексића Непоновљиви код и Томислава Маринковића Вечито сада, док је увек упутно вратити се поеми Растка Петровића Велики друг, опремљеној пропратним текстом Гојка Божовића. Коначно, у партеру свакако треба потражити и књигу Зорана Милутиновића Битка за прошлост: Иво Андрић и бошњачки национализам у издању „Геопоетике“.
У прстену Хале 1 постоји низ штандова које треба обићи, поготово ако трагате за књижевним „посластицама“. Чачански „Градац“ објавио је Басарин Мит о хелиоцентризму, Мисли Момчила Настасијевића и поетичке текстове Раше Ливаде (О поезији), док у сасвим супротном регистру одјекују књиге са штанда „Вукотић медије“, првенац Милоша Шобајића Сликај и ћути (о којем смо такође писали у Печату) и дневнички записи Емира Кустурице Шта ми ово треба. Негде на граници теолошког и књижевног есеја су врло интересантни текстови чувеног руског духовника Андреја Ткачова, Моћ књиге, кратка али сажета књига која изнова враћа веру не у значај књижевности, који је макар за читаоце овог текста неспоран, већ у њену моћ, која као да је заборављена у времену у коме живимо.
У врло развијеном свету домаће жанровске књижевности ове године би требало обратити пажњу на две збирке прича, макар отуда што је у овом жанру роман већ деценијама неприкосновени владар – у питању је прва књига Бобана Трифуновића Срце лутке (у издању „Отворене књиге“) и приче Небојше Петковића, аутора сјајне трилогије Последњи град, под називом Чудновати догађаји у новогодишњој ноћи („Порталибрис“).
У Хали 4 треба потражити штанд Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ из Краљева и Културног центра Нови Сад где се по обичају налази прегршт озбиљних књига поезије, између осталог и Тајни тунели Радослава Миленковића, прва књига поезије овог аутора после 36 година, али и необичан роман Николе Милошевића, коначно сабран међу корице једне књиге, Deus absconditus.
Но ни ту није крај. Овај текст не би био комплетан без упућивања на неколико превода који на битан начин употпуњују домаћу књижевну сцену. На првом месту, то је Авијатичар Јевгенија Водолазкина, сјајан роман о амнезији, сећању и историји руског 20. века, у издању „Службеног гласника“, док са битно другачијег, али не мање интересантног угла, о превирањима и борби против надирања нацизма у Немачкој приповеда Петер Вајс у Естетици отпора (у издању „Контраста“, на чијем штанду треба потражити и зборник Достојно јест, јединствен хуманитарни пројекат у домаћем издаваштву). Близу поменутог „Контраста“ је и штанд „Карпоса“ из Лознице, јединственог по издавању готово искључиво филозофских дела, ове године богатијих и за есеје Романа Ингардена Књига о човеку.
Сви овде каталошки побројани наслови, дабоме, не чине Сајам, али њихова количина говори да је 2018. коначно једна прилично богата књижевна година, после низа сасвим сушних, готово јалових. Да ли ово стваралачко врење има везе са неоспорном узнемиреношћу духова на светскоисторијској сцени, или је просто коинциденција не можемо знати, али ипак неће бити далеко од истине уколико наслутимо да се, судећи по српској књижевности, нешто ипак назире иза хоризонта.