Makedonija između naroda i NATO-a

U složenoj situaciji koja je nastala u Makedoniji posle uspešnog bojkota referenduma o Prespanskom sporazumu od strane pravoslavnih Makedonaca, otvorila su se mnoga pitanja. Najpre, da li su činom izostanka s referenduma Makedonci uspeli da odbrane svoje pravo da samostalno i slobodno odlučuju o imenu svoje nacionalne države ili će odluka o tome, kao i o pitanju nacionalnog identiteta ipak biti doneta na drugom mestu. Ništa manje značajno je makedonsko crkveno pitanje, bez čijeg rešenja nema konačne stabilizacije nacionalnog identiteta Makedonaca. O tome kakav značaj ima sadašnja Makedonija iz ugla pokušaja NATO-a da dopre u srce Balkana, kakav bi bio rezultat trampe nacionalnog identiteta za „šargarepu“ obećanog članstva u NATO-u i EU, šta o tome kaže Ustav Makedonije, te da li bi, umesto Carigradske patrijaršije, SPC mogla da ponudi tomos Makedonskoj pravoslavnoj crkvi razgovaramo sa dr Dušanom Prorokovićem, profesorom Fakulteta za diplomatiju i bezbednost, dr Slobodanom Orlovićem s Pravnog fakulteta u Novom Sadu i docentom Zoranom Čvorovićem s Pravnog fakulteta u Kragujevcu

[restrict]

Dušan Proroković

Makedonija u raljama geopolitike

Jovan Cvijić je centrom Balkanskog poluostrva nazivao Kosovsku Mitrovicu, Niš, Skoplje i Sofiju. Geopolitički posmatrano kakav značaj ima sadašnja Makedonija iz ugla pokušaja NATO-a da dopre u srce Balkana?
Makedonija je biser u balkanskom geopolitičkom đerdanu. Najkrupniji. Najskuplji. Jovan Cvijić je srpske vojne ciljeve pred balkanske ratove klasifikovao: prvo, prisajedinjenje Makedonije, a zatim izlazak na more. Pod tim utiskom je regent Aleksandar Karađorđević, kako nam izvodi iz istorijskih arhiva pokazuju, bio spreman da zbog Makedonije vodi i novi, treći balkanski rat. Nije želeo da popusti Bugarima. Nije se pokolebao pred pritiscima Beča.
Iako bez adekvatne strategijske dubine i bez direktnog pristupa moru, (Vardarska) Makedonija ima veliki geopolitički značaj. S jedne strane, prohodna i pravcem sever–jug, čineći sastavni deo moravsko-vardarske vertikale, i od zapada ka istoku, dolinama Vardara, Crne i Krive reke, Belasice i Strumice, ovaj prostor je svojevrsna „balkanska raskrsnica“. Makedonija spaja Centralnu Evropu, preko Srbije, sa Istočnim Mediteranom, preko Grčke, kao i priobalje jadranskog akvatorija, preko Albanije, sa crnomorskim arealom, preko Bugarske. S druge strane, talasokratskim (pomorskim) silama, kontinualno zainteresovanim za naš deo sveta, Makedonija je svojevrsni „geopolitički amortizer“, instrument za održavanje ravnoteže između grčkih, bugarskih, srpskih i albanskih interesa.
Da li od izbora Makedonije kojim putem će se dalje usmeriti na neki način zavisi i orijentacija čitavog Balkana?
Svojevremeno je, na početku jugoslovenske krize, mudri Valeri Žiskar d’Esten prokomentarisao šta je suština u „makedonskom pitanju“. Odnosno da li će se Makedonija dugoročno „usmeriti“ ka balkanskoj horizontali – čvršćem povezivanju sa Albanijom i Bugarskom, ili ka vertikali – koja vodi od Grčke ka Srbiji. Od tog izbora zavisi orijentacija celokupnog Balkana. Na tom tragu je negde i ideolog neoosmanizma Ahmet Davutoglu, koji, razumljivo, podržava prvu varijantu. Sprečiti strategijsko umrežavanje Grčke i Srbije on naziva „noćnom morom“. Za interese Turske, naravno. Talasokratske SAD i Velika Britanija, vođene globalnim ciljevima i uspostavljajući jednopolarni poredak, logično i sa njihovog stanovišta posmatrano sasvim racionalno, uopšte nisu želele da prave izbore između horizontala i vertikala. Želeli su sve. Kao što je Fredi Merkjuri u popularnoj pesmi opevao krajem tih osamdesetih: I want it all, and I want it now! Ceo Balkan je morao biti integrisan u NATO. Kao kopča za lakše pozicioniranje ka novim ciljevima na Bliskom istoku i postsovjetskom prostranstvu. U tom kontekstu, Makedonija je poslužila svrsi. Srećna okolnost za SAD bio je i Kiro Gligorov. Umeren, taktičan i više nego oprezan, uspeo je da zamišljeno sprovede u delo. Da nije bilo Kire Gligorova, teško bi bilo današnje Makedonije. Zamislite samo da se na njegovom mestu našao neko od novokomponovanih političara. Zoran Zaev, na primer. Makedonija bi plivala u krvi. Taj rat bi bio gori nego onaj u BiH.
U kojoj meri se makedonsko pitanje preliva i na interese okolnih zemalja?
Zbog prohodnosti i posledično – konektivnosti (kako je Cvijić definisao – zbog elemenata spajanja), Makedonija je veoma geopolitički značajna za sve okolne države i narode. Što praksa dokazuje: Grci joj ne priznaju ime države, Bugari jezik (time osporavajući i narodotvorni proces etničkih Makedonaca), Srbi „autokefalnost“ crkve, a Albanci teritorijalnu celovitost. Održavanje celovitosti Makedonije za globalnu talasokratiju je u takvim okolnostima postalo „balkanski prioritet“. A rešavanje spora sa Grčkom, kako bi se konačno „udario NATO pečat“ na makedonsko pitanje – ključna stvar. Ali istorija je uzvratila udarac. Kako definisati Makedoniju? Prefiks „Vardarska“ nije dolazio u obzir, zbog reminiscencija na srpsko oslobađanje; „Ilindenska“ je smetalo zbog VMRO-ovskog ustanka, povezanog s bugarskim elementima; „(Južno)Slovenska“ je bilo problematično za Albance, koji čine oko četvrtine populacije; „Gornja“ je neprihvatljivo za Grke, jer bi onda postojala i „Donja“, a što implicira na „celovitost prostora“, pa bi time (prema nekim njihovim tumačenjima) moglo doći do pojave teritorijalnih pretenzija u budućnosti.
Da li na makedonskom primeru vidimo kako je sve geopolitika. Jedino što s velikom pouzdanošću ne vidimo jeste – kakav rasplet sledi?
Očigledno, većina stanovništva na „severnomakedonizaciju“ neće pristati. A kako smo duboko zagazili u eru multipolarnosti, SAD i Velika Britanija više nemaju uticaj kao pre deceniju i po, pa ne mogu usmeravati političke procese kao tada. Bez uguravanja u NATO, teško će kontrolisati i unutrašnje (makedonske) i regionalne (balkanske) političke procese. Ma koliko su pojedincima devedesetih godina delovale smešno reči D’Estena, pokazuje se da je bio u pravu: rešenje balkanske krize je u makedonskom pitanju. NATO i dalje želi ceo Balkan, ali je uočljivo da alternativna balkanska horizontala jača. Tiranska platforma je upravo o tome. Kao i obraćanje samoproglašene MPC bugarskom patrijarhu. Da li iko gaji iluzije da će „vertikala“ sve to posmatrati mirno? Makedonija je (ponovo) u raljama geopolitike. A s njom i ceo Balkan!

Slobodan Orlović

Skriveni mamci referendumskog pitanja

Šta predviđa Ustav Makedonije kada je reč o odlukama pred kojima se našao narod Makedonije na referendumu održanom 30. septembra?
Referendum je, kao neposredno odlučivanje naroda, sporedan i redak način donošenja važnih državnih odluka u većini današnjih država. Uglavnom se raspisuje kada vlast putem referenduma želi da podeli političku odgovornost za posledice koje će izazvati donošenje neke odluke. Drugi slučaj je ako je ustavom ili zakonom propisano da mora da se organizuje referendum o pitanjima kojima se odlučuje o nečemu važnom, na primer, o promeni ustava. U BJR Makedoniji nacionalni referendum je ustavna kategorija (čl. 68 i 73 Ustava Republike Makedonije) i raspisuje ga Sobranje (parlament) većinom od ukupnog broja poslanika (njih najmanje 61). Referendum se raspisuje o pitanjima koja su u nadležnosti Sobranja. Odluka na referendumu je punovažna ako je za nju glasala većina izašlih birača, pod uslovom da je na glasanje izašlo više od polovine ukupnog broja birača. U Ustavu stoji i da se referendum obavezno raspisuje (Sobranje je dužno da ga raspiše) na predlog najmanje 150.000 birača. Ovako Ustavom uređen referendum je pravno obavezujući, što znači da je referendumska odluka obavezujuća za organe vlasti.
Da li se pitanja od suštinskog nacionalnog značaja koja se tiču imena, službenog jezika, teritorije i drugih državnih atributa, mogu se rešavati refendumom ili, pak, samo promenom ustava?
U slučaju BJR Makedonije, kao uostalom i u svakoj državi gde postoji vladavina prava, ustavnopravna pitanja – ona suštinski nacionalno značajna koja se tiču imena, službenog jezika, teritorije i drugih državnih atributa, mogu se rešavati samo promenom ustava. Referendum održan u BJR Makedoniji 30. septembra 2018. zapravo nije pravi referendum, onaj koji poznaje makedonski ustav. Zbog toga što je unapred proglašen neobavezujućim, taj referendum nije ništa drugo neko neka vrsta zvanične, od strane vlasti, ankete ili ispitivanja o tome šta građani misle o EU i NATO-u, i o trostranom Prespanskom sporazumu (2018) zaključenom između ministara spoljnih poslova u makedonskoj i grčkoj vladi i predstavnika UN. Da je raspisan „pravi“, obavezujući referendum, on svakako ne bi mogao imati protivustavno pitanje – kakvo je, na primer, promena imena države koje je utvrđeno ustavom. Kako je Prespanskim sporazumom predviđena, između ostalog, i promena imena sadašnje makedonske države, referendum o tom sporazumu otvoreno krši njen ustav. Stoga je bilo politički (ne i ustavnopravno) moguće samo raspisati ovakav, konsultativni referendum koji pravno ne obavezuje bilo koga. Treba napomenuti da se čak i u Srbiji počelo govoriti o nekakvim referendumima koji bi sadržali neustavno pitanje, na primer: da li ste za priznanje „Kosova“ kao države, da li ste za teritorijalno razgraničenje s Kosovom i sl.
Da li može biti konsultativan referendum koji mora da odgovori na pitanje suštinski značajno za jednu zemlju – kao što je ulazak u NATO i EU?
Glavna politička bitka u vezi sa bilo kojim referendumom tiče se referendumskog pitanja. Ono je često sugestivno (upućujuće) jer vlast želi da građani odgovore na jedan način; može biti i mimikrirano (prikriveno) – kada se pravo pitanje „zakači“ za neko ili neka naglašena pitanja; komplikovano – prosečan građanin često ne može valjano i izvesno da proceni posledice svog odgovora „da“ ili „ne“ jer prosto nema dovoljno iskustva, obrazovanja, znanja ili interesovanja za rešavanje važnih državnih pitanja; a može postojati i više od jednog referendumskog pitanja na jednom referendumu. BJR Makedonija, kao i druge bivše jugoslovenske republike, ima iskustva sa ovakvim referendumskim pitanjima. Tako je 8. septembra 1991. organizovala referendum o otcepljenju od SFR Jugoslavije s pitanjem koje je bilo mimikrirano i „zakačeno“ za drugo pitanje: „da li ste za suverenu i nezavisnu Makedoniju, s pravom udruživanja s nezavisnim državama Jugoslavije?“. Logično, sledi odgovor „da“ jer odgovor „ne“ ne znači ništa. Po takvom iskustvu, i na ovom neobavezujućem referendumu iz 2018. godine, za svaku slučaj su, osim glavnog a skrivenog pitanja o Prespanskom sporazumu, povezana i istaknuta još dva (obećavajuća) pitanja, poput mamaca: da li ste za ulazak u EU i NATO, uz prihvatanje sporazuma između Makedonije i Grčke?. Formulacija je takva kao da se građani izjašnjavaju o članstvu u EU i NATO, a Prespanski sporazum je tu onako usput, kao nešto nevažno i sporedno, a ne prvoredni uslov od koga, između mnogo toga ostalog, zavisi članstvo neke buduće Severne Makedonije u EU i NATO-u.
Ako je referendum zbog izlaznosti proglašen nevažećim, šta bi mogao biti sledeći korak u insistiranju da dogovor s Grčkom bude realizovan – da li je moguće poništiti volju naroda i glasati o ustavnim izmenama u samom parlamentu?
O posledicama rezultata ovog referenduma (izašlo 35,91 posto birača, „za“ glasalo 91,46 posto) može se govoriti politički, ali ne i pravno. Čak i da je bio formalno uspešan (bila je potrebna natpolovična izlaznost birača), ovaj referendum ne bi proizvodio pravne posledice jer je neobavezujući. Ali su političke posledice ovog referenduma veoma jasne – izrazita većina građana nije za prihvatanje Prespanskog sporazuma, odnosno nije za promenu imena države i nacionalnog identiteta. Ostaje na vlasti da takvu poruku naroda prihvati ili ignoriše, imajući u vidu buduće posledice.

Zoran Čvorović

Zašto SPC ne bi izdala tomos MPC?

Da li je u situaciji kada su Makedonci rekli „ne“ procesu lišavanja države svih makedonskih nacionalnih atributa makedonsko crkveno pitanje opet dobilo na značaju?
Prihvatanje nametnutog imena države bilo bi tek prva faza u procesu lišavanja države svih makedonskih nacionalnih atributa, kako bi se Makedonija preobrazila iz nacionalne države Makedonaca u građansku državu, u kojoj se ispod nacionalno bezlične forme sprovodi albanska ekspanzija. U takvoj situaciji ponovo dobija na značaju makedonsko crkveno pitanje. Pošto interesu srpskog naroda i države Srbije ne odgovara da Albanci dobiju još jednu državu na Balkanu kojom bi presekli vezu između pravoslavnih Grka i Srba, srpski narod bi danas morao da pruži podršku pravoslavnim Makedoncima u odbrani nacionalnog identiteta, nezavisno od onog što se dešavalo u daljoj i skorijoj prošlosti.
Šta imate u vidu kada kažete da bi srpski narod mogao da podrži pravoslavne Makedonce?
Trenutak u kome Zapad pokušava na brutalan način da oduzme Makedoncima pravo da odlučuju o imenu svoje države, pravi je momenat da Srpska crkva donese tomos o davanju autokefalnosti MPC, uz dogovor o imenu koji bi bio prihvatljiv i za Grčku crkvu. Time bi Srpska crkva u rešavanju makedonskog crkvenog pitanja napustila Prokrustovu postelju na kojoj se našla posle formiranja autonomne Ohridske arhiepiskopije na čelu sa arhiepiskopom Jovanom (Vraniškovskim). S jedne strane, Srpska crkva pokušava da reši makedonsko crkveno pitanje preko klira autonomne Ohridske arhiepiskopije, a s druge strane taj isti klir se nalazi pod snažnim uticajem Carigradske patrijaršije, kojoj nije u interesu da Srpska crkva, kao crkva-majka, reši makedonsko crkveno pitanje, makar i preko njihovih klijenata iz Ohridske arhiepiskopije. Shodno svojoj težnji da bude pravoslavni papa, carigradski patrijarh vreba priliku da samostalno, protivkanonski izda tomos o autokefalnosti MPC, ali tek pošto se realizuje Prespanski sporazum i reši NATO perspektiva Makedonije. U takvoj situaciji celokupno nezadovoljstvo makedonskog klira i naroda se izliva na SPC i srpski narod, dok nevidljivi majstori koji planske rade na udaljavanju dva najsrodnija balkanska naroda trljaju ruke, otvarajući prostor za delovanje na makedonskoj crkvenoj teritoriji kako Carigrada, tako i Vatikana.
Izdavanjem tomosa o autkefalnosti MPC, Srpska crkva i srpski narod bi se predstavili kao jedini istinski prijatelji makedonskog naroda, u trenutku kada je ovaj narod suočen s pretnjom gubitka identiteta. Na taj način bi Srpska crkva i srpska nacionalna politika izašle iz nametnute defanzivne pozicije u kojoj su se našle zbog nesvesnog prihvatanja međuratnog hrvatskog političkog stava o istovetnosti makedonskog i crnogorskog pitanja. Jer nerešavanje stvarnog makedonskog crkvenog problema usled zebnje da se ne razbukti suštinski nepostojeća težnja za autokefalnošću u Crnoj Gori, nije ništa drugo nego dokaz da mrtav Stjepan Radić strahom usmerava obamrlu srpsku nacionalnu crkvenu politiku. Istovremeno, izdavanje kanonski utemeljenog tomosa o autokefalnosti MPC od strane Srpske crkve, kao crkve-majke, bio bi ozbiljan udar strategiji Carigradske patrijaršije da ona nekanoski preuzme ulogu izdavaoca tomosa o autokefalnosti, od Ukrajine do Crne Gore. Samo defanzivna pozicija Srpske i Ruske crkve omogućavaju Fanaru da rovari unutar njihovih kanonskih jurisdikcija i, nasuprot tome, jasan stav SPC i RPC o tome gde je darivanje autokefalnosti nacionalno celishodno, a gde štetno, onemogućava realizaciju papskih papskih pretenzija Fanara po nalogu NATO-a.

[/restrict]

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *