Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše Miodrag Kreculj
Da li je uputnije da Srbija kao zemlja s tolikim brojem žrtava i materijalnim razaranjima u vreme Drugog svetskog rata postavi Nemačkoj pitanje saradnje umesto ratne odštete?
Predsednik Nemačke Frank Valter Štajnmajer započeo je svoju oktobarsku posetu Grčkoj molbom za oproštaj zločina počinjenih u vreme nemačke okupacije u Čaidari, bivšem koncentracionom logoru blizu Atine. U razgovoru s premijerom Ciprasom Štajnmajer je rekao da su u logoru počinjeni nezamislivi zločini, te da se klanja nevinim žrtvama i da se izvinjava zbog svega što se ovde u Grčkoj dogodilo, a da se moralna i politička krivica ne sme zaboraviti. U kontekstu istorijske odgovornosti, humanosti i morala i njegov prethodnik Joahim Gauk, prilikom zvanične posete Grčkoj rekao je: „Mi nismo samo oni koji smo danas, nego i potomci onih koji su u Drugom svetskom ratu ostavili trag pustošenja u Evropi, između ostalog i u Grčkoj o čemu se dugo sramno malo znalo. Ispravno je da jedna zemlja, kao naša svesna svoje istorije traži načine da popravi pričinjenu štetu.“ Pri tome nije se distancirao o pitanju reparacija od zvaničnog stava vlade u Berlinu da je sve davno rešeno konferencijama 1946. u Parizu o reparacijama ratne štete, i Londonu 1953. o poravnanju dugova na kojoj su moratorijumom praktično blokirane sve reparacije u vreme Hladnog rata jer Zapadu je bilo važno da očuva ekonomski jaku Nemačku. Takođe, u Parizu 1990. KSZE Ugovorom 2+4 (BRD, DDR – Sovjetski Savez, Amerika, Engleska, Francuska) i sporazumom država potpisnica o zamrzavanju svih potraživanja do mirovne konferencije koja nikada nije održana veštim manevrima pre svega Kolove vlade.
[restrict] KONKRETNA OČEKIVANJA Uprkos bilateralnom sporazumu i jednokratnoj isplati 115 miliona DM 1960. godine Grčka uporno i tvrdoglavo poteže pitanje ukupnog obeštećenja u visini od 376 milijardi evra kako stoji u poverljivoj studiji grčkog parlamenta do koje je došao minhenski „Bild“, što je uznemirilo nemačku javnost jer reč je o sumi za koju bi svaki građanin trebalo da izdvoji 4.641 evra. Koliko god mesto i situacija bili neprimereni komercijalizaciji emocija, potomci žrtava masakra u Lingiadesu, selu u kojem je stradalo 83 civila, prisutnom Joahimu Gauku, posle obraćanja rečima da je 1943. počinjena „brutalna nepravda“ i da „sa stidom i bolom u ime Nemačke moli familije pogubljenih za oproštaj“, bez pardona i pijeteta su stavili do znanja kakva su njihova konkretna očekivanja. Sa ništa više takta prilikom posete Jevrejskoj opštini Janjina pokrenuto je pitanje 1,9 miliona drahmi koje je Vermaht iznudio od Jevrejske opštine da bi 9.000 uhapšenih oslobodio umesto deportovao u logore iz kojih se nisu vratili. Septembra 2013. u selu Oradour Joahim Gauk i francuski predsednik Fransoa Oland odali su počast šesto četrdeset i dvojici masakriranih civila stradalih od ruke SS grenadira 4. oklopne regimente „Der Führer“ juna 1944.Predsednik Gauk posetio je Lidice (juna 1942. streljano 172 civila zbog atentata na rajhsprotektora Rajnharda Hajdriha) u Češkoj, kao i italijansko mesto Sent Ana di Stacema (avgusta 1944. ubijeno 560 civila). Ali niko i nikada od nemačkih visokih zvaničnika, od Vilija Branta i njegovog istorijskog klečanja u varšavskom getu 7. decembra 1970. do aktuelnog predsednika Nemačke Štajnmajera, nije obišao Šumarice – mesto na kojem je, ako se izuzmu koncentracioni logori, streljano najviše civila u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu. Broj žrtava streljanih 21. oktobra 1941. u Šumaricama veći je od svih žrtava kojima je odata dužna pošta, ali nedolazak na najveće srpsko stradalište baca senku i obezvređuje moralnu iskrenost pokazanog pokajničkog čina.
NI REČ O ŠUMARICAMA Zašto je predsednik Gauk imao razumevanja za bol potomaka grčkih, francuskih, čeških i italijanskih žrtava, a ne i za stradanje učenika kragujevačke gimnazije i nasumice pohapšenih nevinih građana? Da li je poučen grčkim iskustvom u pitanju bila bojazan od ispostavljanja zahteva za obeštećenjem izvršenih zločina, ili je još uvek prisutna izvesna rezerva prema Srbiji i njenoj zagledanosti ka istoku koja je u koliziji sa aktuelnim transatlantskim interesima? Srbi su prostodušan i trpeljiv narod, sklon brzom praštanju i dugom pamćenju, ali nikada svoja stratišta, mesta bola i pijeteta ne skrnave niti banalizuju nacionalnu tragediju pijačnim licitiranjem obeštećenja potomaka žrtava. Moralne obaveze kao i zločin protiv čovečnosti nemaju rok trajanja i ne zastarevaju, što je potvrdio i Bundestag svojom junskom rezolucijom 2016. kada je osudio turski genocid 1915. nad Jermenima. Kragujevac, mesto bestijalne i besmislene odmazde na kojem su se tragično ukrstili putevi srpske i nemačke istorije, sudbine nedužnih žrtava i obesnih dželata, o čemu se za razliku od žrtava u Grčkoj, Italiji. Francuskoj, Poljskoj, Češkoj sramno malo zna, upravo sada, pred 77. godišnjicu nacističkog bezumlja, ne sme biti zaboravljen. Nemačka vlada nema razumevanja za obeštećenje potomaka žrtava opravdano se plašeći presedana otvaranja Pandorine kutije i vrtloga reparacija 60 zemalja žrtava agresije Trećeg rajha. Međutim, pravnici stručne službe Bundestaga imaju ozbiljnu dilemu da li Vlada takvu poziciju uopšte može da održi i koliko dugo. Tim pre što se neki političari SPD-a, Zelenih i Levice protive zvaničnoj rigidnoj poziciji i spremni su na razgovor u vezi sa zahtevima familija žrtava.
Tema moralno, politički ni pravno nije jasno okončana i Vlada, iscrpevši sva raspoloživa sredstva i sve „tanje“ izgovore da bi sprečila moguće sudske procese i obeštećenja potomaka žrtava masakra u Distomu (Grčka ) i Rokarasu (Italija), pribegla je poslednjem sredstvu: pozvala se na odluku Međunarodnog suda pravde u Hagu iz 2012. da žrtve nacističkih zločina pred stranim sudovima ne mogu tužbom da zahtevaju obeštećenje. Odluka je praktično Nemačkoj dala delotvoran imunitet koji je štiti od odluka stranih sudova i problem prebacuje na teren politike i „sporazuma“ kog u postojećoj konstelaciji neće biti, kao ni obeštećenja žrtava. Ali oktobra 2014. italijanski Ustavni sud, ne poštujući odluku MSP, odobrava tužbu i novembra prošle godine (2017) sud u Sulmoni donosi presudu da je Savezna Republika Nemačka kao pravna naslednica nacističke Nemačke zbog masakra novembra 1943. i ubijenih 128 civila u Rokarasu dužna da potomcima isplati pet miliona evra. Poljski Sejm imenovao je petnaestočlani odbor na čelu s Arkadiusom Mularčikom koji je na aprilskom zasedanju procenio štetu uzrokovanu nemačkim ratnim dejstvima i okupacijom Poljske na 685 milijardi evra (bivši ministar spoljnih poslova i istoričar Vitold Vaščikovski septembra 2017. procenio je odštetni zahtev na 840 milijardi evra) za izgubljena ili uništena kulturna dobra, muzeje, pozorišta, biblioteke, privatne zbirke, a spisak se još uvek dopunjava.
ŠIROKO POLJE SARADNJE Procenjuje se šteta za razorena sela i gradove, industrijska postrojenja i infrastrukturu, ali i najvažnije – gubitak preko šest miliona građana, što je nenadoknadiv višegeneracijski demografski gubitak. U vladinim krugovima glasno se razmišlja o podizanju tužbe protiv Nemačke pred sudom u nekoj trećoj neutralnoj zemlji. Grčki predsednik Pavlopulos prilikom aktuelne posete predsednika Štajnmajera bio je sasvim konkretan: „Naši zahtevi nisu proizvoljni već u okviru internacionalnog i evropskog prava i za njih su nadležni međunarodni forumi.“
Bivša Jugoslavija bilateralnim sporazumima sa SR Nemačkom u dva maha 1956. i 1973. dobila je novac za podsticaj ekonomije, ali koliko je od tog novca imala koristi Srbija teško je reći. Danas se čini veoma uputnim da Srbija kao zemlja s tolikim brojem žrtava i materijalnim razaranjima bez griže savesti u civilizovanoj formi postavi pitanje kooperacije (umesto reparacija) radi poboljšanja međusobnih odnosa u vidu funkcionalnog Nemačko-češkog fonda budućnosti osnovanog decembra 1997. u Pragu i Nemačko-grčkog fonda budućnosti osnovanog 2014. u Berlinu. Bio bi to bez preterivanja u svakoj pre svega moralnoj dimenziji izuzetan gest kojim bi se otvorilo široko polje saradnje, omogućili susreti, uspostavilo razumevanje i rad na zajedničkim projektima Srba i Nemaca. U prvih deset godina svog postojanja Nemačko-češki fond odigrao je centralnu ulogu u prevazilaženju posledica nacionalsocijalizma bez apostrofiranja reparacija i krivice. Godišnje se preko Fonda dotiranog iz nemačkog budžeta realizuje preko 600 različitih projekata za omladinu, kulturu, štampanje publikacija, tematizovane dijaloge, obnove spomenika, studenske stipendije. Možda bi povezivanje kragujevačkog i nekog nemačkog univerziteta danas, u hroničnom finansijskom deficitu naročito u obrazovanju i nauci, od kojih teško mogu da se nađu pored depopulacije Srbije i kosmetskog pitanja prioritetniji motivi, bilo prihvatljivo za početak saradnje. Reč je o razmeni studenata, nastavnika i upoznavanju prakse drugih institucija, ne kao hipotetičkih modela već u realnom okruženju: razvoju i realizaciji zajedničkih akademskih programa i projekata i njihove akreditacije; istraživanju i komparativnim analizama stanja društva u obe zemlje, naročito upoznavanje sa osobenostima ekonomskog, pravnog, socijalnog i kulturološkog okruženja u kojima se odvijaju poslovanje i preduzetništvo. Nemačka je uvek otvorena za nove ideje, humana i praktična rešenja, ali kao nacija koja je prošla katarzu denacifikacije osetljiva je na aveti prošlosti, naročito one koje prizivaju krivicu i kolektivnu grižu savesti. Decenijama sputavana hipotekom nacionalsocijalizma nerado se priseća reparacija i vremena u kojem je preživljavala posledice izazvanog rata. Spremna je zbog svega da učestvuje i više nego što se od nje očekuje u projektima omladinske razmene, formiranja kancelarija za mlade (već postoje u Češkoj i Grčkoj), ali i drugim kvalitetnim projektima, a stvar je samo političke umešnosti i pronicljivosti uz dobru volju koja očigledno postoji da se nađu funkcionalni modeli i modaliteti saradnje bez potenciranja nemilih sećanja kolektivnog pamćenja, emocionalne amplitude i guranja prsta u oko onima koji su zbog počinjenih nedela predaka veoma svesni svoje istorijske odgovornosti.
