КООПЕРАЦИЈА УМЕСТО РЕПАРАЦИЈА

Пише Миодраг Крецуљ

Да ли је упутније да Србија као земља с толиким бројем жртава и материјалним разарањима у време Другог светског рата постави Немачкој питање сарадње уместо ратне одштете?

Председник Немачке Франк Валтер Штајнмајер започео је своју октобарску посету Грчкој молбом за опроштај злочина почињених у време немачке окупације у Чаидари, бившем концентрационом логору близу Атине. У разговору с премијером Ципрасом Штајнмајер је рекао да су у логору почињени незамисливи злочини, те да се клања невиним жртвама и да се извињава због свега што се овде у Грчкој догодило, а да се морална и политичка кривица не сме заборавити. У контексту историјске одговорности, хуманости и морала и његов претходник Јоахим Гаук, приликом званичне посете Грчкој рекао је: „Ми нисмо само они који смо данас, него и потомци оних који су у Другом светском рату оставили траг пустошења у Европи, између осталог и у Грчкој о чему се дуго срамно мало знало. Исправно је да једна земља, као наша свесна своје историје тражи начине да поправи причињену штету.“ При томе није се дистанцирао о питању репарација од званичног става владе у Берлину да је све давно решено конференцијама 1946. у Паризу о репарацијама ратне штете, и Лондону 1953. о поравнању дугова на којој су мораторијумом практично блокиране све репарације у време Хладног рата јер Западу је било важно да очува економски јаку Немачку. Такође, у Паризу 1990. КСЗЕ Уговором 2+4 (БРД, ДДР – Совјетски Савез, Америка, Енглеска, Француска) и споразумом држава потписница о замрзавању свих потраживања до мировне конференције која никада није одржана вештим маневрима пре свега Колове владе.

[restrict] КОНКРЕТНА ОЧЕКИВАЊА Упркос билатералном споразуму и једнократној исплати 115 милиона ДМ 1960. године Грчка упорно и тврдоглаво потеже питање укупног обештећења у висини од 376 милијарди евра како стоји у поверљивој студији грчког парламента до које је дошао минхенски „Билд“, што је узнемирило немачку јавност јер реч је о суми за коју би сваки грађанин требало да издвоји 4.641 евра. Колико год место и ситуација били непримерени комерцијализацији емоција, потомци жртава масакра у Лингиадесу, селу у којем је страдало 83 цивила, присутном Јоахиму Гауку, после обраћања речима да је 1943. почињена „брутална неправда“ и да „са стидом и болом у име Немачке моли фамилије погубљених за опроштај“, без пардона и пијетета су ставили до знања каква су њихова конкретна очекивања. Са ништа више такта приликом посете Јеврејској општини Јањина покренуто је питање 1,9 милиона драхми које је Вермахт изнудио од Јеврејске општине да би 9.000 ухапшених ослободио уместо депортовао у логоре из којих се нису вратили. Септембра 2013. у селу Орадоур Јоахим Гаук и француски председник Франсоа Оланд одали су почаст шесто четрдесет и двојици масакрираних цивила страдалих од руке СС гренадира 4. оклопне регименте „Der Führer“ јуна 1944.
Председник Гаук посетио је Лидице (јуна 1942. стрељано 172 цивила због атентата на рајхспротектора Рајнхарда Хајдриха) у Чешкој, као и италијанско место Сент Ана ди Стацема (августа 1944. убијено 560 цивила). Али нико и никада од немачких високих званичника, од Вилија Бранта и његовог историјског клечања у варшавском гету 7. децембра 1970. до актуелног председника Немачке Штајнмајера, није обишао Шумарице – место на којем је, ако се изузму концентрациони логори, стрељано највише цивила у Југославији у Другом светском рату. Број жртава стрељаних 21. октобра 1941. у Шумарицама већи је од свих жртава којима је одата дужна пошта, али недолазак на највеће српско страдалиште баца сенку и обезвређује моралну искреност показаног покајничког чина.

НИ РЕЧ О ШУМАРИЦАМА Зашто је председник Гаук имао разумевања за бол потомака грчких, француских, чешких и италијанских жртава, а не и за страдање ученика крагујевачке гимназије и насумице похапшених невиних грађана? Да ли је поучен грчким искуством у питању била бојазан од испостављања захтева за обештећењем извршених злочина, или је још увек присутна извесна резерва према Србији и њеној загледаности ка истоку која је у колизији са актуелним трансатлантским интересима? Срби су простодушан и трпељив народ, склон брзом праштању и дугом памћењу, али никада своја стратишта, места бола и пијетета не скрнаве нити банализују националну трагедију пијачним лицитирањем обештећења потомака жртава. Моралне обавезе као и злочин против човечности немају рок трајања и не застаревају, што је потврдио и Бундестаг својом јунском резолуцијом 2016. када је осудио турски геноцид 1915. над Јерменима. Крагујевац, место бестијалне и бесмислене одмазде на којем су се трагично укрстили путеви српске и немачке историје, судбине недужних жртава и обесних џелата, о чему се за разлику од жртава у Грчкој, Италији. Француској, Пољској, Чешкој срамно мало зна, управо сада, пред 77. годишњицу нацистичког безумља, не сме бити заборављен. Немачка влада нема разумевања за обештећење потомака жртава оправдано се плашећи преседана отварања Пандорине кутије и вртлога репарација 60 земаља жртава агресије Трећег рајха. Међутим, правници стручне службе Бундестага имају озбиљну дилему да ли Влада такву позицију уопште може да одржи и колико дуго. Тим пре што се неки политичари СПД-а, Зелених и Левице противе званичној ригидној позицији и спремни су на разговор у вези са захтевима фамилија жртава.
Тема морално, политички ни правно није јасно окончана и Влада, исцрпевши сва расположива средства и све „тање“ изговоре да би спречила могуће судске процесе и обештећења потомака жртава масакра у Дистому (Грчка ) и Рокарасу (Италија), прибегла је последњем средству: позвала се на одлуку Међународног суда правде у Хагу из 2012. да жртве нацистичких злочина пред страним судовима не могу тужбом да захтевају обештећење. Одлука је практично Немачкој дала делотворан имунитет који је штити од одлука страних судова и проблем пребацује на терен политике и „споразума“ ког у постојећој констелацији неће бити, као ни обештећења жртава. Али октобра 2014. италијански Уставни суд, не поштујући одлуку МСП, одобрава тужбу и новембра прошле године (2017) суд у Сулмони доноси пресуду да је Савезна Република Немачка као правна наследница нацистичке Немачке због масакра новембра 1943. и убијених 128 цивила у Рокарасу дужна да потомцима исплати пет милиона евра. Пољски Сејм именовао је петнаесточлани одбор на челу с Аркадиусом Муларчиком који је на априлском заседању проценио штету узроковану немачким ратним дејствима и окупацијом Пољске на 685 милијарди евра (бивши министар спољних послова и историчар Витолд Вашчиковски септембра 2017. проценио је одштетни захтев на 840 милијарди евра) за изгубљена или уништена културна добра, музеје, позоришта, библиотеке, приватне збирке, а списак се још увек допуњава.

ШИРОКО ПОЉЕ САРАДЊЕ Процењује се штета за разорена села и градове, индустријска постројења и инфраструктуру, али и најважније – губитак преко шест милиона грађана, што је ненадокнадив вишегенерацијски демографски губитак. У владиним круговима гласно се размишља о подизању тужбе против Немачке пред судом у некој трећој неутралној земљи. Грчки председник Павлопулос приликом актуелне посете председника Штајнмајера био је сасвим конкретан: „Наши захтеви нису произвољни већ у оквиру интернационалног и европског права и за њих су надлежни међународни форуми.“
Бивша Југославија билатералним споразумима са СР Немачком у два маха 1956. и 1973. добила је новац за подстицај економије, али колико је од тог новца имала користи Србија тешко је рећи. Данас се чини веома упутним да Србија као земља с толиким бројем жртава и материјалним разарањима без гриже савести у цивилизованој форми постави питање кооперације (уместо репарација) ради побољшања међусобних односа у виду функционалног Немачко-чешког фонда будућности основаног децембра 1997. у Прагу и Немачко-грчког фонда будућности основаног 2014. у Берлину. Био би то без претеривања у свакој пре свега моралној димензији изузетан гест којим би се отворило широко поље сарадње, омогућили сусрети, успоставило разумевање и рад на заједничким пројектима Срба и Немаца. У првих десет година свог постојања Немачко-чешки фонд одиграо је централну улогу у превазилажењу последица националсоцијализма без апострофирања репарација и кривице. Годишње се преко Фонда дотираног из немачког буџета реализује преко 600 различитих пројеката за омладину, културу, штампање публикација, тематизоване дијалоге, обнове споменика, студенске стипендије. Можда би повезивање крагујевачког и неког немачког универзитета данас, у хроничном финансијском дефициту нарочито у образовању и науци, од којих тешко могу да се нађу поред депопулације Србије и косметског питања приоритетнији мотиви, било прихватљиво за почетак сарадње. Реч је о размени студената, наставника и упознавању праксе других институција, не као хипотетичких модела већ у реалном окружењу: развоју и реализацији заједничких академских програма и пројеката и њихове акредитације; истраживању и компаративним анализама стања друштва у обе земље, нарочито упознавање са особеностима економског, правног, социјалног и културолошког окружења у којима се одвијају пословање и предузетништво. Немачка је увек отворена за нове идеје, хумана и практична решења, али као нација која је прошла катарзу денацификације осетљива је на авети прошлости, нарочито оне које призивају кривицу и колективну грижу савести. Деценијама спутавана хипотеком националсоцијализма нерадо се присећа репарација и времена у којем је преживљавала последице изазваног рата. Спремна је због свега да учествује и више него што се од ње очекује у пројектима омладинске размене, формирања канцеларија за младе (већ постоје у Чешкој и Грчкој), али и другим квалитетним пројектима, а ствар је само политичке умешности и проницљивости уз добру вољу која очигледно постоји да се нађу функционални модели и модалитети сарадње без потенцирања немилих сећања колективног памћења, емоционалне амплитуде и гурања прста у око онима који су због почињених недела предака веома свесни своје историјске одговорности.

[/restrict] Аутор је члан Српског форума Немачке из Минхена