Коцка је бачена

Да ли ће Бошњаци опет комшијама бирати да их предводе најгори међу њима које никада себи не би пожелели?

Након што је Шемсудин Кавазовић, рођени брат реис-ул-улеме Хусеина еф. Кавазовића, на предизборном политичком скупу у Грачаници рекао да је Фахрудин Радончић можда најбољи Бошњак којег је у животу упознао, огласио се и сам реис-ул-улема Кавазовић. Коментаришући писање медија о чланству његовог брата у политичкој странци, рекао је да свако има право изнијети лични став, али да то ни на који начин не одсликава његов лични став, а посебно не став Исламске заједнице БиХ.
„У страначкој кампањи предсједник, странка и властито мишљење се мора бранити. Неријетко или готово у правилу се претјерује. Зато то треба тако и разумјети. Ја поштујем политички став мога брата као и политичке опције којој припада, али задњу ријеч ће ипак имати наш народ. Да о овоме нисам питан, не бих сматрао да се требам очитовати“, изјавио је еф. Кавазовић за „Препород“.

[restrict]

РЕИСОВО ТРБУХОЗБОРЕЊЕ Савјетовао је све муслимане да слободно и без притиска било кога донесу одлуку о заједничкој будућности.
„Такођер сам сигуран да наши грађани неће насјести на острашћене кампање, ма од кога долазила и да се неће поводити за популизмом било које врсте. Ми када бирамо требамо да бирамо оне који су достојни нашег повјерења. Оне којима можемо повјерити нас живот, иметак и част“, рекао је реис Кавазовић.
То што је реис понизио свога брата, а требало би по природи дужности бити „најбољи Бошњак“ и најбољи муслиман у земљи, није толико битна страна ове приче. Чак ни то што је реис-ул-улема уопште коментарисао политичка опредјељења свога брата и његов лични став, ограђујући и себе и Исламску заједницу од њега, иако показује одређену дозу кукавичлука јер „морало се да Бакир и СДА на захатуре“.
Али чврсто опредјељење да „Бошњаци бирају најбоље којима можемо повјерити наш живот, част и иметак“ манифестација је посебне врсте неморала, која нема ништа људско ни исламско у себи.
О чему говори први муслиман у Босни и Херцеговини? О томе да Бошњаци више неће хрватском народу бирати најгорег међу њима, неваспитаног и хроничног пијаницу Жељка Комшића? Или да Бошњаци више никада неће Србима изабрати продану душу, енглеског полтрона Младена Иванића или недораслог политици Драгана Мектића?
Ако је бошњачко поштење и част показано на примјерима гласања за Жељка Комшића и Младена Иванића или на примјеру устоличења у Сарајеву Шаровића, Мектића, Босића, Бухе, Станића и Пандуревичке, онда реис не схвата или неће да схвати да уколико Бошњаци као народ хоће да заслуже поштовање и одбране част, немају право бирати и другима одузимати њихово легитимно право.
Отуда кључно питање јесте хоће ли Бошњаци опет бирати комшијама да их предводе најгори међу њима а које никада не би себи пожелели, те да ли се бошњачка одбрана части завршава на питању колективног гласања за СДА и династију Изетбеговић?
Наравно, питање је и зашто реис Кавазовић, поријеклом из Тузле (као Меша Селимовић и Дервиш Сушић), у својим изјавама и политичким објашњењима звучи као просјечни трбухозборац политичког Сарајева и слуга династије Изетбеговић а не као реис-ул-улема.
Коначно шта то Кавазовић сматра бошњачким идентитетом који треба штитити и чувати заједно с Комшићем, Иванићем, Мектићем и Говедарицом?!

НАОПАКО ТУМАЧЕЊЕ ИСЛАМОФОБИЈЕ Очигледно, идентитет није нешто што сватко има у себи дефинисано, заувијек дато и потпуно одређено. Идентитет је развој и формулисање властитог односа према себи, заједници и другима, уопште. Смјене и промјене. Такав је случај са Бошњацима.
Радикални исламизам и исламистички тероризам су, у некада мултиетничком Сарајеву, себе прогласили идентитетом. Како би онемогућили свако негодовање због отворене подршке терористима, инсистирали су на појму исламофобије који је требало да има једнаку тежину као и ксенофобија. Тај се „семантички штит“ прво користио против критика које су долазиле из Републике Српске, како би се у политичкој пракси и на јавној сцени наставила примјена „српске кривице“ за све лоше што се дешавало током распада СФРЈ. Тај одвратни изум требало је да омогући да ислам постане недодирљив, а свако другачије тумачење проглашено пријетњом геноцидом и расизмом. Захваљујући томе доктрина Алије Изетбеговића, као програм опште исламизације и изградње исламског друштва у БиХ, препоручила се, отворено и дрско, као тумач ислама и вјере. Огрнувши се капутом жртве, избјегавала је најмањи напад и критику. Она занемарује невјеројатну жестину вјерске борбе у Египту, Сирији, Ираку, Авганистану која се често граничила с најгорим дивљаштвом: џамије, цркве, месџиди, храмови и самостани спаљивани су и сравњени са земљом, религиозни предмети су крадени, вјерска добра отета: хоџе и свештеници вешани, мучени и убијани.
У ову антицивилизацијску борбу укључили су се разни обавјештајци и стручњаци за вођење специјалних операција из британске и америчке амбасаде. Њима су се придружили и неки назови-Срби из Савеза за промјене или Савеза за по биједе, с врло сумњивим политичким програмима, али уз препознатљив НАТО рукопис видљив у перверзној кохабитацији која може бити примарно англоамеричка – ни у најмањој мјери српска.

ЗАЈЕДНО НА ИСТОМ ЗАДАТКУ У наступима Младена Иванића, Драгана Мектића, Мирка Шаровића и сличних није тешко уочити агресивну остврљеност према Србима и свим њиховим пријатељима те полтронски однос према династији Изетбеговић која је утемељила концепт, вјерском мржњом задојене, антисрпске политике.
Тај полтронски однос према Изетбеговићу Старијем и Млађем – наслијеђу Старијег и пракси Млађег – спаја реисову наводну снисходљивост и служење сарајевској чаршији већине Бошњака и познатих, дезоријентисаних и поводљивих политичара – наводних Срба.
Сви они заједно су на истом задатку када треба измислити и пласирати приче о наводним паравојним формацијама, малољетној дјеци која се обучава у Русији, институционално организованом и прикриваном криминалу и корупцији, прљавим убиствима и безакоњу, које се по вишедеценијској и на Западу утврђеној матрици приписује увијек и само српском народу и Републици Српској.
Привилегије некако увек падају на плодно тло танког морала, па политичари из СЗП врло одлучно стају на браник сарајевске матрице која почива на одбрани тероризма, Муслиманске браће, Ал Каиде и ИСИЛ-а, заборављајући да су Срби народ који вјековима манифестује јасну свијест и осјећања властитог националног идентитета.
Странци у БиХ, дипломатски талог и обавјештајни пацови уочавају да отпор њиховој геополитичкој пјешадији расте и да је у свјести Бошњака, Срба и Хрвата, сазрела мисао да не постоји ниједан рационални разлог да се земља држи на кратком повоцу споља, због кога сви народи и грађани у земљи трпе само штету. Ту врсту отпора Запад жели коначно да сасјече на изборима.
А коријен отпора је у Републици Српској и њеном предсједнику Милораду Додику који је постао симбол отпора и лидерства за све људе на Југоистоку Европе, посебно у државама бивше Југославије. Из његовог јасног става људи црпе снагу и одлучност, свјесни трагичног безизлаза у који цјели регион гурају наводни мигранти уредно војнички подшишани те исламистичке групе и НАТО политика. Само због тога предсједник Додик није више појединац него значајни симбол праведне борбе и отпора нељудској хегемонији.
Зато српски народ гласа за Додика. И опет ће гласати упркос англоамеричком прљавом новцу и специјалним јединицама које изводе специјалне психолошко-пропагандне операције са циљем усмјеравања бирачког тјела у Републици Српској и његовог застрашивања.
У Србији и Републици Српској уочавају да је српски етнички и државно-правни простор, данас, постао изузетно важан великим геополитичким силама са Запада. Зато побједа Додика има судбински карактер, јер она значи побједу цјеле Републике Српске и српског народа уз важну и велику помоћ Србије и Русије, Вучића и Путина.

[/restrict]