Изетбеговић после Изетбеговића

Без обзира на то ко од бошњачких странака буде победио на изборима за Председништво и Парламент Босне и Херцеговине 7. октобра, с великом дозом сигурности се већ сада може рећи да неће бити позитивних промена у политици Сарајева према Републици Српској

Пише Коља Бесаровић

Предстојећи општи избори у Босни и Херцеговини требало би одговоре на питање какав је однос снага у Муслиманско-хрватској Федерацији БиХ, односно да наговесте потврду или промену досадашњег политичког курса Сарајева и Мостара, како према Републици Српској, тако и према целокупној дејтонској творевини.

ИЗЕТБЕГОВИЋЕВ КОНТРОЛНИ ПАКЕТ АКЦИЈА За сада је једино извесно да ће Бошњаци добити новог представника у Председништву Босне и Херцеговине, пошто Бакир Изетбеговић нема право да се трећи пут узастопно кандидује за члана колективног шефа државе.
То што се лидер најјаче бошњачке партије неће више налазити на овој важној државној функцији не мора, међутим, аутоматски да значи губитак његовог, у протеклим годинама доминантног, утицаја на политику најбројнијег народа у БиХ, поготово у случају да Странка демократске акције задржи водећу позицију у парламентима (Босне и Херцеговине, Федерације БиХ и кантонима) и место у Председништву БиХ. Да син Алије Изетбеговића жели да сачува контролни пакет акција у државним пословима показала је и Конвенција СДА на којој је, упркос већинском ставу страначке базе која је подржавала Дениса Звиздића, на крају за кандидата за место у Председништву Босне и Херцеговине изабран Бакиров човек од поверења – Шефик Џаферовић.
Мада је Изетбеговић јавно истицао да му је жао што је Звиздић пре гласања одустао од кандидатуре, нема нимало сумње да му је далеко више одговарао епилог са гурањем у изборну трку њему далеко лојалнијег „војника партије“ Џаферовића, кога многи сматрају страначким „јастребом“. Он би, уколико победи на изборима 7. октобра, требало да у Председништву БиХ буде глас лидера странке, који ће само коректно спроводити његове директиве, не доводећи у питање Бакирову неприкосновену позицију.

[restrict]

ПОРОДИЧНИ ПОСАО Наравно, овај жељени сценарио има једну ману која би могла покварити планове првог међу Бошњацима. Историја је до сада дала низ примера да су дотад апсолутно послушни, скромни сарадници у измењеним, за њих повољнијим околностима, окретали леђа својим шефовима, па нема никаквих гаранција да ни Џаферовић, ако не одмах, онда у догледној будућности неће покушати да искористи функцију члана Председништва БиХ за реализацију властитих политичких амбиција.
Изгледа да је и Изетбеговић и сам свестан чињенице да ни у једног политичког сарадника не може имати безрезервно поверење, па је једно време био загрејан за идеју да функција члана колективног шефа државе остане породични посао, односно да га на садашњој дужности наследи супруга – докторица Себија. Ова контроверзна жена, иначе директорка Клиничког центра Универзитета у Сарајеву, задобила је подршку дела бошњачке јавности „ефикасним решавањем нагомиланих проблема у здравству“, али је истовремено постала предмет критике оних који јој замерају да је искористила мужевљеву функцију за „незаслужен успон у каријери“. Неки су чак супружнике Изетбеговић прогласили „босанским Николајем и Еленом Чаушеску“, па не треба да изненађује што је госпођа Себија, након процене да би њена кандидатура могла бити сувише ризична, на крају одустала од намере да се кандидује за члана Председништва БиХ.

ЈЕДИНСТВЕНА БОСНА Чињеница је да Странка демократске акције више не ужива подршку бошњачког народа какву је имала у предратном и ратном периоду, као и првим мирнодопским годинама, када је на њеном челу био Алија Изетбеговић. Ова партија суочава се с проблемима свих странака које се троше дуготрајним останком на власти, а нагризају је корупција и неспособност да пружи одговоре на кључне економске и социјалне изазове – велику незапосленост и сиромаштво значајног дела становништва које масовно (посебно млади) напушта земљу. За ово стање многи, не само у опозицији већ и у СДА, оптужују Бакира Изетбеговића. С једне стране му замерају да нема ауторитет и визију „рахметли бабе“, док га с друге критикују за „диктатуру, недостатак демократије, непотизам, верску искључивост, контролу над обавештајним службама“.
Иако је већина ових оцена тачна, из тога ипак не би требало извлачити закључке да је Изетбеговић Јуниор неспособан политичар, као и да партији СДА предстоји неминован одлазак с власти. Бакир је, иако не поседује очеву харизму, бар до сада испољио завидну способност да се одржава изнад воде и гради имиџ чувара Алијиног наслеђа, првенствено на плану борбе за „јединствену Босну“. У том погледу му је, међутим, заоштравање америчко-турских односа и приближавање новог султана из Анкаре Москви и Београду сузило маневарски простор и довело Странку демократске акције у ситуацију да бар у догледном времену рачуна једино на Вашингтон и Лондон као чврсте ослонце за одржавање притиска на Републику Српску. То, наравно, не значи да Сарајево и даље неће рачунати на подршку заштитника с Босфора, нити да је Реџеп Тајип Ердоган заборавио на „Босну коју му је у аманет оставио Алија Изетбеговић“, али ће готово извесно измењене међународне околности приморати Турску да води умеренију политику према овом простору.
Иако уздрмана, Странка демократске акције још увек је најбоље организована бошњачка партија, а на предстојећим изборима може рачунати на подршку свог традиционалног значајног дела бирачког тела – верски опредељене гласаче. Једноставно, Исламска верска заједница БиХ је велики адут СДА јер – слично односу који нешто западније „Црква у Хрвата“ има према ХДЗ – ова утицајна организација из Сарајева у Изетбеговићевој странци види најсигурнијег гаранта исламизације Босне и очувања јединствене државе.

НАТО СОЦИЈАЛДЕМОКРАТЕ Ипак, највеће гаранције за очување Странке демократске акције на власти пружа јој опозиција предвођена Социјалдемократском партијом, јер није у стању да понуди уверљив алтернативни програм за бројне социјалне и економске проблеме друштва. Социјалдемократска партија, створена трансформацијом некадашњег Савеза комуниста, попут готово свих сличних странака на ексјугословенском простору, своје левичарство показује преузимањем рецепата преписаних у „глобалистичким апотекама“ Вашингтона, Брисела и Берлина. Мада критикује све национализме у земљи, решење види у „грађанској држави ослобођеној међуентитетских граница“, дакле опцији која ће омогућити Бошњацима да путем гласачких кутија намећу своју већинску вољу Србима и Хрватима. Када се све ово зна, не треба да изненађује што су социјалдемократи фанатични заговорници што бржег уласка БиХ у Европску унију и НАТО, па у том смислу замерају Изетбеговићу да својом верском политиком и сарадњом с Ердоганом удаљује Босну и Херцеговину од ових организација.
Какав је однос ове странке према Србима са обе стране Дрине јасно показују предизборне поруке Дениса Бећировића, кандидата социјалдемократа за место у Председништву БиХ. Он је критиковао Београд и Бањалуку што су оптужили „пријатеље БиХ, САД и Велику Британију“, да се мешају у изборе у БиХ, да би затим поручио Александру Вучићу да се „после избора (дакле, када он буде постао члан Председништва БиХ) више неће моћи мешати у унутрашње ствари Босне и Херцеговине“.
За социјалдемократе, баш као и за све остале бошњачке странке, свака подршка званичне Србије легитимним дејтонским правима нашег народа у Републици Српској представља неприхватљиво мешање у унутрашње ствари у БиХ. Београд би, с њихове тачке гледишта, једино стекао право да се меша кад би „завртао руке Бањалуци“, односно радио на унитаризацији Босне и Херцеговине, што је у овом тренутку незамислив сценарио.

БЕЗ ПРОМЕНА ПРЕМА РС Без обзира на то ко од бошњачких странака буде победио на изборима за Председништво и Парламент Босне и Херцеговине 7. октобра, с великом дозом сигурности се већ сада може рећи да неће бити позитивних промена у политици Сарајева према Републици Српској. Међу бошњачким партијама постоји национални консензус о потреби укидања српског ентитета као реметилачког тела на босанском тлу, а једино се разликују око метода и темпа постизања овог циља. Основни проблем је, међутим, што то није само став политичких елита већ и доминантно опредељење обичног народа који, две и по деценије по окончању крвавог рата, углавном доживљава Републику Српску као „агресорску четничку творевину без чијег елиминисања није могућ напредак Босне“.
Све бошњачке странке се надају да ће Додик и његова коалиција доживети пораз на предстојећим председничким и парламентарним изборима, те да ће наставити сарадњу с Младеном Иванићем у Председништву БиХ и Савезом за победу у Скупштини Босне и Херцеговине. Код њих наравно нема никакве љубави према реформисаној Српској демократској странци и њеним коалиционим партнерима, већ је овакав однос диктиран прагматичним очекивањима да Додикови противници неће бити спремни да се одупру притисцима Вашингтона, Лондона и Брисела. Ти притисци ће наравно имати за циљ што бржи улазак БиХ у НАТО без изјашњавања грађана Републике Српске на референдуму (пријем Босне и Херцеговине у Европску унију је, ипак, на „дугом штапу“), као и поновно активирање процеса преношења надлежности српског ентитета на Сарајево, које је садашњи први човек РС зауставио.

ХРВАТСКИ ЕНТИТЕТ Као што су алергични на постојање Републике Српске, бошњачки политички фактори, наравно, немају разумевања ни за све гласније захтеве Хрвата да добију свој ентитет. Због тога им сигурно неће бити драго што ће лидер Хрватске демократске заједнице Драган Човић бити највероватније поново изабран у Председништво БиХ. Њему би рачуне једино можда могао да поквари Хрват босанске оријентације Жељко Комшић, који је својевремено, док је био члан Социјалдемократске стране БиХ, захваљујући бројним гласовима Бошњака, успео да победи кандидата ХДЗ-а и тако добије кабинет у згради у сарајевској Титовој улици. Сада, када више није у љубави са социјалдемократама, Комшићеви изгледи да понови такав успех знатно су мањи.
Човић је у протеклом периоду доста успешно сарађивао с Додиком у пословима од заједничког интереса – првенствено у супротстављању бошњачкој доминацији. Али та сарадња је била ограничена објективним српско-хрватским супротностима на ширем плану, при чему треба имати у виду да је Додик увек наглашавао да је његова подршка стварању трећег ентитета у БиХ условљена тиме да он не угрожава територијалну целовитост Републике Српске. Далеко већи проблем за Човића је то што идеју о формирању хрватског ентитета не подржавају кључни заступници интереса Загреба – Вашингтон и Берлин. Уз то, овај пројекат нема ни подршку свих Хрвата у БиХ пошто, за разлику од заговорника из западне Херцеговине, њихови сународници из средње Босне и других средина у којима доминирају Бошњаци страхују да би се у случају стварања трећег ентитета нашли у још тежој ситуацији. Како њихова страховања деле и представници босанског дела „Католичке цркве у Хрвата“, чини се да од реализације ове замисли засад неће бити ништа.

ПУТИНОВА ПОДРШКА ДОДИКУ

Милорад Додик се недељу дана уочи избора у БиХ састао у Сочију с Владимиром Путином, а поруке са овог састанка представљају јасну подршку председника Русије, не само првом човеку РС већ, што је још значајније, очувању садашњег статуса Републике Српске у оквиру дејтонске Босне и Херцеговине.
Додик је захвалио Русији на „разумевању и помоћи у остваривању интереса Републике Српске“ и нагласио да „неки други, а пре свега на Западу, нису тако принципијелни“. Он је из Сочија поручио да су „ригидне и потпуно непотребне приче о малигном утицају Русије на РС, које су измислили неки штабови са Запада, покушавајући да се обрачунају са Русијом“.
Још важнија је била порука Владимира Владимировича који је, наведено је у саопштењу председника Руске Федерације, „пожелео Милораду Додику и његовим присталицама успех на изборима“ и истовремено „изразио наду да ће све бити у оквиру закона, успешно и да ће допринети даљој стабилизацији ситуације у региону“.
Државник из Кремља тиме је дипломатски одмерено, али сасвим отворено ставио до знања свим заинтересованим факторима да Москва подржава Додика и његову опцију на предстојећим изборима, као и да је добро упозната с плановима неких кругова са Запада да 7. октобра и наредних дана изазову хаос и дестабилизују Републику Српску, те шири регион, у складу са својим интересима. Наравно, сасвим је могуће да је први човек Републике Српске у Сочију, где је иначе говорено и о унапређењу економске и културне сарадње српског ентитета и највеће земље света, добио и неке важне савете и информације који нису за јавност.
Милорад Додик је поводом рођендана председника Русије поклонио Путину значку са заставом Републике Српске, а присуствовао је у друштву свог домаћина и трци Формуле 1 која је вожена у овом граду.

[/restrict]