Драматична баварска ноћ

Пораз „историјских размера“ (баварске) Хришћанско–социјалне уније (ЦСУ) могао би лако да се претвори у експлозивну немачку политичку кризу: од реално могућих (можда неизбежних) ванредних парламентарних избора земљу, бар засад, чува паничан страх коалиционих партнера, конзервативаца и социјалдемократа, да би то за њих представљало политичко самоубиство

Све је било, практично, очекивано, али је, упркос томе, оно што је уследило представљало шок и политички „земљотрес“. С епицентром у Минхену, али и еруптивном снагом да (жестоко) уздрма и стотинама километара удаљени (званични) Берлин.

Пораз Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) „историјских размера“ на изборима у Баварској – најтежи и најболнији, за ову деценијама „непобедиву странку“, после 1950. године – не може се, наиме, „локализовати“ на (покрајински) простор испод Алпа. Неизбежне иако још непредвидиве последице овог пораза могле би да увуку у вртложну политичку кризу читаву земљу, о чему се у овом тренутку, с нескривеним али пригушеним страхом, у потаји, с пола гласа, и готово ужаснуто говори: Немачка није далеко од превремених, ванредних избора на федералном нивоу, иако се још честито није опоравила од оних претходних.

Одгађање драме Ту политичку драму одгађа, бар у овом тренутку, паничан страх две доскора моћне (и владајуће) традиционалне странке, два (све мање идеолошка) блока, уније конзервативаца Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) и њене све малерозније баварске „посестриме“ Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) и све трагичније Социјалдемократске партије Немачке (СПД), да би, за све њих, превремени и ванредни избори представљали политичко самоубиство.
То суморно, а разложно, предсказање чини још драматичнијим оно готово апокалиптично – да би од њихових неизбежних пораза (на претходним изборима за Бундестаг и једни и други забележили најгоре резултате после изласка на послератну политичку сцену) највише профитирала „застрашујућа“ Алтернатива за Немачку. Најновија истраживања јавног мњења показују, наиме, да би конзервативци Ангеле Меркел, према тренутном расположењу јавности, спали испод тридесет процената, а несрећне социјалдемократе испод двадесет!
Шок у Баварској, иако очекиван исход покрајинских избора (демоскопски институти су предвиђали да ће ЦСУ једва освојити 33 одсто гласова), та страховања учинио је готово физички (и математички) опипљивим: историјски пораз баварских хришћанских социјалиста и катастрофалан пораз социјалдемократа претварају берлинску политичку (владајућу) архитектуру у чардак ни на небу ни на земљи.

[restrict]

Најпре о великом губитнику, Хришћанско-социјалној унији. Опште је уверење да је после недељних избора „стара ЦСУ“ – мртва. И то у часу кад Баварској, у економском смислу, никад није било боље. Више, наиме, не постоји као „државотворна“ странка, која је неприкосновено, располажући увек апсолутном већином (у чему је била немачки феномен), деценијама владала јужном покрајином. И где је, опет деценијама, постојала (неизмењива) политичка формула: ЦСУ једнако Баварска. Њени страначки прваци и старатези су у изборну арену увек улазили под паролом и циљем: педесет плус икс.

Пад у провалију На претходним изборима пали су на нешто изнад четрдесет и седам процената, ипак довољно (могло је то да представља аларм) да се оките (и успавају) на ловорикама. У недељу су се стрмоглавили на 37 процената. Оно што би за друге странке, и у другим немачким вилајетима, представљало импресиван резултат, за ЦСУ је пад у провалију. Њени лидери, шеф странке Хорст Зехофер и (покрајински) премијер Маркус Зедер, покушавају, међутим, да из „црне ноћи“ и неспорног пораза, експлоатишући стару синтагму да су у политици често (и најчешће) важније интерпретације од (непобитних) чињеница, извуку политичку корист. Неспорни пораз интерпретирају као какав-такав успех. Прошли су, ето, боље него што су све прогнозе говориле (уместо 33 „скочили“ су на 37 одсто) и добили „налог“ бирача да саставе, овога пута из нужде, коалициону владу и опет, и даље, владају Баварском.Хитно састављање владе (највероватније до половине новембра) прогласили су за приоритетан посао, остављајући анализе изборног пораза, с извлачењем поука и (пре свега персоналних) консеквенци, за касније. Кад садашњи (однедавно) премијер Маркус Зедер поново, и чврсто, ускочи у седло. Иако се за његово име, као носиоца страначке изборне листе, везује најтежи пораз ЦСУ, Зедер је, макар задобио у тим каснијим суочавањима са страначким поразом озбиљне „модрице“, на тој функцији неупитан.

Отписивање Зехофера Кола би могла, међутим, да се сломе на доскорашњем, и тренутном, лидеру странке Хорсту Зехоферу, на чији (страначки) трон нескривено „кидише“ (амбициозни) Зедер: тек са тог кормила његова извршна, премијерска, власт постаје нерањива и неприкосновена. Иако се, после изборног фијаска, све учесталије и све гласније, „тражи његова глава“ и набрајају „греси“ који су могли допринети изборном поразу (гложење са све опаснијим ривалом Зедером, затезање конопца, готово до прскања, с положаја министра унутрашњих послова с канцеларком око избеглица, из чега, испоставило се, није извукао никакву корист, демонстративно и својеглаво узимање у заштиту првог обавештајца земље Масена, и његово пркосно, несхватљиво, унапређење после изнуђене оставке…), Зехофер не помишља да својевољно баци копље у трње, а ванредни партијски конгрес на којем би могао да буде отеран, није, бар тренутно, на видику.
То очигледно, засада, одговара аспиранту на страначки трон: ни Зедеру не би, док састави владу – а сва је прилика да би то могао да учини с формацијом „политичких близанаца“, Слободних бирача, листе која је освојила готово дванаест одсто (за владајућу коалицију довољно) гласова – користило превелико партијско „таласање“, с обзиром на то да и, унапред, а прерано, отписани Зехофер има присталица. Уздрманог Зехофера чува, до даљег, и функција министра унутрашњих послова. Иако би га се радо отарасила, и канцеларка страхује од последица које би могао да изазове његов пад: усред запаљивих прегањања око избеглица – први полицајац је изјављивао да ће их, без одлагања, враћати с границе, чему се она противила – Зехофер је претио да би његово отпуштање повукло у провалију и канцеларку.Сама Меркелова покушава, смишљено, да баварску драму посматра наизглед смирено и с дистанце, одбијајући да пораз ЦСУ прихвати као сопствени иако то реално јесте још један удар на њену ионако ослабљену и уздрману моћ: њена Хришћанско-демократска унија не постоји у овој покрајини (као што Хришћанско-социјалне уније нема изван Баварске) па, самим тим, није била ни учесник (губитничких) избора. Ова „рачуница“ пренебрегава (неизбежне) дугорочне последице: уздрмана и слаба баварска „посестрима“ не може бити више снажан ослонац „старијој сестри“ (ЦДУ) на будућим изборима за Бундестаг. Ако канцеларкина странка прође лоше на изборима у покрајини Хесен (28. октобар), што је сасвим могуће, приче о почетку (политичког) краја Ангеле Меркел биће уверљивије.

Каријера на заласку Окончање њене импресивне и дуге каријере, која је ионако, с уласком у четврти канцеларски мандат, на уочљивом заласку, могли би да убрзају два жестоко уздрмана коалициона партнера. С губитком самопоуздања, после недељног изборног дебакла, представници Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) у њеној влади, највероватније у новој формацији, наступаће, неминовно, нервозније и неугодније.

Већа опасност за канцеларкин трон прети, међутим, од социјалдемократа који су у Баварској „искрварили“. Изгубили су у недељу педесет одсто гласова у односу на претходне изборе и први пут пали на једноцифрен проценат. У новом покрајинском парламенту у Минхену биће, тек, пета странка по реду и снази: испред некад тако моћне, и поносне, партије, с најдужом традицијом на немачкој политичкој сцени, биће овога пута, уз ЦСУ, Зелени, странка Слободних бирача и фамозна Алтернатива за Немачку! Одавно обезглављена и дезоријентисана Социјалдемократска партија Немачке (СПД), с честим променама лидера – тренутно је на њеном челу Андреа Налес, прва жена у страначкој историји – као да не зна шта ће и куд ће. После катастрофалног пораза у Баварској, све су учесталији и гласнији захтеви да се странка коначно извуче из челичног загрљаја Меркелове и конзервативаца, да раскине „убиствени (политички) брак“ с великом коалицијом, тражећи спас, и могуће окрепљење, у опозицији, где би лакше могла да се профилише и буде оно што је некада била – одлучан и одважан борац за социјалну правду у друштву све драматичнијих неједнакости. Успон Зелених Социјалдемократе су, после драматичне баварске ноћи, постали маргинална странка у овој покрајини, што неће остати без последица за целу партију, чије чланство, које се све више осипа, кључа од нескривеног задовољства. Црвенима је у „црној“, наглашено конзервативној (и католичкој) Баварској било увек теже него у осталим покрајинама, али су, упркос свему, социјалдемократе успевале да, као посланичка групација у (пре)дугом присуству у тамошњем парламенту (125 година), оставе упечатљив траг. Посебно у престоници покрајине, Минхену, који је годинама био „црвен“. Место и, по свему судећи, утицај који су одвајкада припадали овој странци преузеће највећи добитници избора у Баварској, Зелени. Са освојених осамнаест процената, еколошка партија, такође левог спектра, постаје друга по снази у парламенту, с нескривеним аспирацијама њених првака – а изборну битку водио је (по страначком обичају) двојац Катарина Шулце и Лудвиг Хартман – на парче власти. Премијерна (ЦСУ) црно-зелена коалиција, колико до јуче незамислива, могла би, по уверењу неких аналитичара, да овде буде „лековита“: помогла би да се превазиђу оштре и дубоке поделе у баварском друштву.

Алтернативци (и) у баварском парламенту У сваком случају, политички и (посебно) медијски, ова комбинација би била интересантнија и динамичнија од вероватније и изгледније коалиције ЦСУ и листе Слободних бирача, формације која је освојила, рекосмо, нешто изнад једанаест одсто гласова. Ту комбинацију већ заговара садашњи, и будући, премијер покрајинске владе Маркус Зедер. Медији констатују да би, у том случају ЦСУ била у коалицији „са самом собом“: Слободни бирачи су, у идеолошком и програмском смислу, уз мале нијансе, „месо њеног меса“ („Зидојче цајтунг“). Добитник баварских избора је, на крају, и Алтернатива за Немачку. Иако има оних који на основу изборног резултата (10,7 процената освојених гласова), упоређујући га са резултатом који су „алтернативци“ остварили на изборима за Бундестаг (12,6 одсто), пребрзо извлаче закључак да политичка звезда ултрадесничара почиње да гасне. За Алтернативу је ово био, спортски речено, од свих досадашњих избора, „најтврђи терен“. Стратези Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) увек су се заветно зарицали, почев од страначке „иконе“ Франца Јозефа Штрауса, да никад неће допустити на баварском тлу „устоличење“ политичке формације десније од њих. После узбудљиве минхенске ноћи ено Алтернативе за Немачку и у баварском парламенту…

[/restrict]