Додик и мирна Босна

Како је Миле из Лакташа постао нови Радован Караџић?

Пише Коља Бесаровић

Предстојећи општи избори у БиХ, који ће се одржати 7. октобра, имаће велики значај за опстанак Републике Српске, али и за будућност њеног досадашњег председника Милорада Додика, човека за кога се може рећи да је у протекле две деценије стекао епитет највећег борца за очување државног статуса нашег народа у оквирима дејтонске Босне и Херцеговине. Ако затвореници у хашком казамату Радован Караџић и Ратко Младић представљају државничке и војничке симболе борбе за стварање Републике Српске у изузетно неповољним међународним околностима прве половине последње деценије двадесетог века, онда тадашњем опозиционом посланику у Скупштини РС из Лакташа припада кључна заслуга што у протекле две деценије живота у „мирној Босни“ бројни пројектанти фактичког гашења прве државне творевине српског народа западно од Дрине нису успели да спроведу своје планове.

[restrict]

АНТЕ МАРКОВИЋ Најинтересантније је што особа, која је 1990. на првим вишестраначким изборима у БиХ ушла у републички парламент као посланик изабран на листи Савеза реформских снага тадашњег југословенског премијера Анте Марковића, дуго својим политичким потезима није наговештавала да би могла израсти у државника националног формата.
За разлику од својих страначких колега из Марковићеве реформистичке партије, Драгана Калинића (био министар здравља, а касније председник СДС-а и Народне Скупштине РС) и сада нажалост покојног Тодора Дутине, првог директора новинске агенције СРНА а затим представника РС у Москви, Додик се, после распада заједничких институција БиХ и формирања Републике Српске, није прикључио Српској демократској странци, која је у том критичном периоду суштински пре представљала широки национални покрет, него класичну политичку партију.
Додик је у Народној скупштини РС формирао опозициони клуб Независних социјалдемократа. Све време рата био је оштар критичар, по њему, „радикалног курса“ СДС-а, замерајући челницима Српске недовољну енергичност у борби са криминалом, као и преферирање интереса Пала на рачун Бањалуке и Крајине. Треба, међутим, нагласити да је прагматични бизнисмен из Лакташа чак и у време захлађења међусрпских односа имао добре односе са званичним Београдом.

(НЕ)ОСТВАРЕНЕ ПРОГНОЗЕ Многи су предвиђали да би млади и амбициозни опозиционар, који је тада испољавао далеко већу флексибилност од званичних Пала у погледу захтева међународних (читај: западних) фактора, могао да по окончању рата постане значајан чинилац на промењеној политичкој сцени Републике Српске.
Те прогнозе су се и обистиниле, при чему, додуше, ваља нагласити да Додик свој први долазак на власт (на функцију премијера РС) 1998. године дугује првенствено подршци центара моћи са Запада, који су у њему и председници Републике Српске Биљани Плавшић видели личности погодне да буду алтернатива СДС-овском врху на Палама и да покрену процесе који ће дугорочно довести до унитаризације БиХ. Треба подсетити да је Биљана Плавшић на првим послератним изборима у БиХ изабрана за председницу Републике Српске као кандидат СДС-а (Радован Караџић због оптужнице за ратне злочине није могао да се кандидује), али је врло брзо кренула сопственим путем – максималне кооперативности са страним фактором. Запад је искористио и подстицао овај међусрпски сукоб, чији је епилог био потпуни прелазак политичке моћи с Пала у Бањалуку.
Показаће се да је Плавшићева за такозвану међународну заједницу била политички брзо потрошена роба, пошто се након губитка председничких избора од кандидата радикала Николе Поплашена суочила са обелодањивањем већ раније припремљене хашке оптужнице.
На великој сцени је, међутим, остао Додик за кога се процењивало да би, с обзиром на године и испољену енергичност, могао бити дугорочно решење за преуређење мањег ентитета БиХ. Он је током свог првог премијерског мандата (окончаног 2001) испунио дата очекивања јер је био потпуно на западном курсу, што најбоље потврђује чињеница да је 1999. његова странка једина у Скупштини РС подржала одлуку високог представника Карлоса Вестендорпа да смени председника Републике Српске Николу Поплашена.

ПРОМЕНА ОРИЈЕНТАЦИЈЕ Када се 2006. Додик поново вратио у премијерску фотељу (у њој је остао до 2010. када је, као и 2014, биран за председника РС) Република Српска се суочавала са, чинило се, незаустављивим процесом губљења дејтонских надлежности који је њену аутономију у БиХ претварао у празну љуштуру. Иако је већина аналитичара очекивала да ће већ проверени играч наставити и закључити овај процес, уследила је неочекивана трансформација Милорада Додика који је од „модерног европског политичара грађанске орјентације“ постао „радикални националиста“ и „главни проблем у БиХ“.
Зашто је дошло до овакве промене у оријентацији и да ли је, како неки покушавају објаснити, „његова популистичка игра на националну карту првенствено у функцији задобијања подршке гласача на најсигурнијем терену, пошто им не може понудити ништа конкретно на економском и социјалном плану“?
Чини се да су таква објашњења површна и поједностављена јер, свесно или не, занемарују чињеницу да су Додика, који у политику није ушао као националиста, на тврду националну линију гурнули управо незајажљиви апетити Запада који је од Републике Српске тражио све, не нудећи заузврат ништа. Преломна тачка на његовом путу од провинцијског политичара до државника био је покушај да се, кроз реформу полиције у БиХ, Република Српска, после војске, остави и без овог последњег безбедносног адута, чије би ингеренције биле пренете у надлежност Сарајева.
Додик је и поред великих притисака рекао НЕ, чиме је спасао Српску од фактичког гашења, али и започео опрезан, уједно и незаустављив процес којим је Бањалука, од дотадашњег сталног објекта за ударање ћушки, постајала све самосталнији фактор који је своје политичке и економске интересе често успевала да веже са већим међународним играчима.
Наруку су му ишле и измењене међународне околности, пре свега повратак Русије на велику сцену, као и релативно слабљење до тада неприкосновеног Запада, што се негативно одражавало и на моћ високих представника у БиХ. Било би, међутим, погрешно тврдити да је политика првог човека РС једносмерна јер његовом (до сада) успешном одржавању изнад воде знатно доприносе и одличне везе с јеврејским лобијем, као и неофицијелним круговима у Америци и западноевропским земљама који из страха од радикалног ислама не подржавају званичну политику својих земаља према Босни и Херцеговини.

НОВИ РАДОВАН КАРАЏИЋ Додику припадају и велике заслуге што се, након вишегодишњег послушног спровођења безбројних штетних захтева, први од политичара из РС одважио да храбро стане на црту моћним противницима и да без обзира на све ризике и неравноправан однос снага, заступа интересе свог народа. Он је, такође, отворио Пандорину кутију тиме што је, после деценијског ћутања, отворено саопштио да ће грађани Републике Српске, када се за то стекну повољни међународни услови, искористити право да се на референдуму изјасне о отцепљењу од БиХ. Наравно да је ова јерес изазвала згражавање како бошњачких политичара, тако и страних „чувара завета вечите и недељиве Босне“, па због тога не треба да изненађује што је некадашња узданица међународне заједнице проглашена „новим Радованом Караџићем“. Наравно, свима је њима било јасно да Миле из Лакташа, као реалан политичар, не планира да у скоријој будућности спроведе овај референдум, али је већ само враћање српских права на сто, као адут за неку каснију игру, било схваћено као неопростиви грех представника подређене стране.

САВЕЗ ЗА ПОБЕДУ САРАЈЕВА Додиков проблем је што за спровођење овакве чврсте националне политике нема подршку супротстављеног блока, Савеза за победу окупљеног око Српске демократске странке (кога још чине Партија демократског прогреса Младена Иванића и Народни демократски покрет Драгана Чавића), који је опозиција у Скупштини РС, док у Парламенту БиХ заједно са Странком демократске акције и Хрватском демократском заједницом сачињава владајућу коалицију. Иако се вербално залаже за национално јединство и одбрану интереса РС, практични потези представника овог блока су, поготово у Сарајеву, често супротстављени ставовима Бањалуке, односно ближи интересима бошњачке политике и захтевима западних фактора.
Објашњење се може наћи у лутању и недовољној политичкој профилисаности СДС-а, који се након бруталног одстрањивања његових водећих кадрова из периода стварања Републике Српске нашао без јаких личности и програма којим би могао да победи Додика. Суштински реформисани СДС је свој програм свео на демонизовање председника РС (који је оптуживан не само за економске слабости, мале плате, демографско пражњење Српске, корупцију и незапосленост већ и за неодговорну, авантуристичку националну политику), а како би што брже стигао до реализације жељеног циља – његовог обарања – успоставио је сарадњу са западним факторима. Наравно, чак и ако ово не можемо назвати прикривеним колаборационизмом, јасно је да се за тако, макар и невољно усклађивање интереса, мора платити цена.
За разлику од првог човека РС, који је јасно против уласка у НАТО, док за Европску унију говори да јој прети распад због чега не треба пожуривати са уласком у њу, у супротстављеном српском блоку и даље остају безрезервно верни Европи, а многи нису гадљиви ни на идеју да Српска, као део БиХ, постане део војне организације која је крајем прошлог века бомбардовала Србе са обе стране Дрине.
Није никаква тајна да на Западу – а под тим појмом у овом случају највише мислимо на Велику Британију и доминирајуће америчке структуре глобалистичке оријентације које страхују да би Трамп, уколико преживи борбу с дубоком државом, могао довести у питање досадашњу политику према БиХ – желе да путем српских гласача сруше Додика. Они процењују да, пошто на политичкој сцени РС нема ниједне личности сличног квалитета и храбрости да настави досадашњим путем, после Додиковог одласка више не би претила опасност од опасног руског утицаја и српског угрожавања „мирне Босне“. Све остало би била ствар технике, па и евентуална примена црногорског сценарија да се РС као део БиХ, без изјашњавања народа, угура у НАТО.
На предстојећим ће се изборима Додик (који после два реизбора нема право да се поново кандидује за председника РС) са Младеном Иванићем надметати за место српског члана Председништва БиХ, док ће се садашња председница Владе РС Жељка Цвијановић супротставити лидеру СДС-а Вукоти Говедарици у борби за функцију председника Републике Српске. Исходи оба ова надметања, баш као и резултати парламентарних избора, неизвесни су, а антидодиковском блоку иду у прилог тешка економска ситуација, засићеност значајног дела бирача дугогодишњом владавином садашње коалиције у Бањалуци, као и утицај бројних невладиних организација које не жале новац да остваре добро познате циљеве. Евентуални пораз Милорада Додика би сигурно представљао значајан ударац Републици Српској, али чак ни у том случају не би требало отписати државника из Лакташа као неког који нема више шта да уради у политици.

[/restrict]