Чија је Мезимица – љубимица?

Сукоб око снимања филма „Мезимица“

Нисмо знали да у нашој кинематографији постоји нови црни талас и цензура која га, како кажу, спутава. Тако нешто је открио сценариста наводно забрањеног филма Димитрије Војнов, који је револтиран јер је, каже он, први чин новог управног одбора „домаће (не)бриге за домаћи филм“ (Филмског центра Србије), био тај да „забрани“ настанак „храброг“ уметничког дела према његовој уметничкој замисли, филма („Мезимица“)

Недавно је Филмски центар Србије поново (ФЦС), чешће ове године него што је уз његову помоћ снимљено наших филмова (што му је иначе основна делатност и дужност), допао у центар пажње медија и самим тим јавности као институција која забрањује снимање неподобних филмова. То је изрекао сценариста наводно забрањеног филма Димитрије Војнов. Револтиран јер је први чин новог управног одбора „домаће (не)бриге за домаћи филм“ пошто је преузео власт од претходног, смењеног, био тај да „забрани“ настанак „храброг“ уметничког дела, филма „Мезимица“, упутио им је отворено писмо. У њему и с њим као оружјем он се усудио да себи и свом сценарију да толики значај да се упореди с временом када је цензура наводно забрањивала филмове у бившој Југославији. Војнов се, наиме, обрео у центру пажње наводно првог савременог цензурисања домаћег филма попут оног из времена тзв. црног таласа. Уосталом, ево цитираног сегмента из његовог отвореног писма који се тиче овог поређења:
„Пре десет година Филмски центар Србије издао је књигу Богдана Тирнанића ’Црни талас’. Она је описивала разне случајеве репресије над филмским ауторима у СФРЈ и створила врло јасну слику о томе на које су све начине непоћудни аутори и филмови сакривани од јавности. Када је та књига изашла, с правом се сматрало да је са таквом праксом завршено и да ће евентуалне нове књиге о томе само додатно разрађивати већ постојеће случајеве, примењујући нову методологију. Нажалост, Богдан Тирнанић више није међу нама па за друго издање ове књиге не може да опише најновији случај забране филма на простору бивше Југославије, а то је ’Мезимица’ Немање Чипранића. Стога, желим да понудим Филмском центру Србије да напишем то додатно поглавље и да оно буде укључено у друго допуњено издање ’Црног таласа’. На сву срећу, ја сам сценариста филма ’Мезимица’, тако да располажем целокупном сценаристичком грађом тог филма. Како је тај филм подржан на конкурсу Филмског центра Србије у мају 2017. године, и како је та одлука достигла правоснажност, сигуран сам да располажете записницима Комисија и тадашњег Управног одбора о ’Мезимици’ и њеним квалитетима који су јој обезбедили подршку, те да ћете ми радо уступити ту документацију. Додуше, не располажем свим оним верзијама сценарија које је Немања Ћипранић израдио сам под притиском људи из власти или еснафа, или и једног и другог. Услед тога, ја сам одлучио да се потпишем псеудонимом, и располажем читавом документацијом о том процесу одузимања мог ауторства у коме је учествовао и сам Филмски центар Србије. У међувремену сам ступио са Ћипранићем у комуникацију и сматрам да ћу доћи до сценаристичке грађе на којој је и он радио, а и до детаљнијих информација о томе ко му је и на који начин тражио измене сценарија…“

[restrict] ЛАМЕНТ Нова страница историје цензуре у Србији? Нови црни талас? И све почиње од Војнова (баш жешћи црни талас!) који се револтиран и повређен, под јаким нападом маније гоњења, сакрио иза псеудонима пошто с новим верзијама сценарија више није могао да се сложи. Нису биле довољно антиспрске и огавне? Није се, наравно, претходно крио због теме сценарија који би требало да буде „поћудан“, да употребимо омиљене другосрпско-хрватске изразе културне елите, описујући нашу свакодневицу доминантно испуњену моћним ликовима српских злочинаца који се баве трговином органима и то системски, уз помоћ државних служби, јер у тој првој руци сценарија вађење органа из, разуме се, шиптарских жртава врше београдски лекари усред Клиничког центра и под надзором, односно у дослуху или, свеједно, под командом полиције, тајних служби и ко зна кога све још не! Да ли би овакво или колико год касније ублажено лудило требало да финансира било ко у Србији, а камоли неки њен званични орган као што је Филмски центар Србије, који је основан од стране Републике Србије и коме је дато да располаже новцем из буџета, односно од свих грађана. Војнов, дакле, кука што му Србија и њени грађани нису финансирали сценарио за филм који Србе представља као најгоре злочинце! Уосталом како и да не запомаже отвореним писмима када је исти Филмски центар дао новац за благо речено безобразно контроверзни филм „Терет“ у коме главни јунак кроз читав филм вози хладњачу с лешевима, наравно не српским. Да се не враћамо у претходне године током којих су снимани филмови који као да су изашли из пропагандне продукције наших највећих непријатеља. Готово да су само такви представљали ову земљу на светским фстивалима.
А на отворено писмо Војнова Филмски центар је узвратио саопштењем:
„Управни одбор Филмског центра Србије оштро демантује злонамерне и нетачне наводе да је донео одлуку да забрани снимање филма ’Мезимица’. Чак и највећем лаику јасно је да Управни одбор Филмског центра Србије нема никакве надлежности да забрани снимање било ког филма, нити би ико у Управном одбору имао такву жељу или намеру. Србија је демократска земља у којој нема цензуре, а Управни одбор поштује Устав и законе ове земље… Једина истина која се у званичним документима може доказати, за разлику од мноштва измишљотина које су изречене, јесте да Управни одбор Филмског центра Србије није донео ниједну одлуку која се тиче филма ’Мезимица’ и није имао разлога да уопште расправља о овом филму, јер је у међувремену споразумно раскинут уговор између продуцента и Филмског центра Србије. Дакле, нити је филм забрањен нити је било икаквих притисака на било ког аутора. Сматрамо да неистине које се износе штете пре свега српском филму који са средствима која је Влада определила има могућност да се развија. Зато је недопустиво да се због личних интереса појединаца даље наноси штета овој институцији!“

Дистанцирање с нескривеним гађењем Овакав деманти тек делимично „пере“ руке комисије која је својевремено уопште одлучила да би Република Србија требало да макар и делимично финансира овакав филм. Свако у демократији иза које се крију сви учесници овог препуцавања може да предложи да му се његово дело финансира од друштвеног новца, па и они који се диче и каријере су направили мржњом или барем привидно „толерантним дистанцирањем са нескривеним гађењем“ према народу из кога су потекли. Што Војнов, или било ко други, ако је већ био толико надахнут грозоморном и светски актуелном темом о трговини људским органима, темом којом се иначе на квалитетан начин још нико у свету није позабавио, није окренуо причи о злогласној Жутој кући где су черечени људи зарад трговине њиховим органима, али су жртве и крвници били у обрнутим улогама од оних у његовом сценарију? Зашто се аутори помињаног „Терета“ нису другачије осврнули на страдања наше земље током НАТО бомбрадовања него што су пронашли „поетику“ у лутању њиховог јунака за воланом хладњаче пуне лешева? Да и не помињемо да је исти Филмски центар (што су такође демантовали!) игнорисао филм „Деца Козаре“ Лордана Зафрановића, или потпуно недолично запостављање наше кинематографије најстрашнијег страдања српског народа у Првом светском рату чија је стогодишњица још у току. Додуше, један филм је најављен за обележавање краја тог рата, што је, ако се и деси, трагично и потпуно необјашњиво мало.

„ДЕЖУРНО ЕТИКЕТИРАЊЕ” Сва ова и многа друга питања која се свакодневно намећу последица су паушалног рада у нашој кинематографији, потпуне неорганизованости свих њених учесника, као и несистемског стварања. Аутори и њихови сарадници су углавном препуштени себи, сналажењима и довијањима која немају везе са стваралачким радом нити уметношћу иза које се, као и политичари иза демократије, сви тако радо крију, али јој тако ретко квалитетно доприносе. Спутани борбом око новца и наклоности оних који имају новац, а највише у страху од најстрашније од свих етикета које у овом друштву деле вечно дежурни етикетари Друге Србије, да су опредељени у корист сопственог народа, да су задрти националисти, што аутоматски искључује финансијске и све друге подршке (током фестивалских промоција њихових филмова у свету и уопште позитивног положаја у сферама друштва којима се упињу да припадају), домаћи филмски ствараоци су углавном, част изузецима, уклештени између нерада и неопходног, а суштински непријатељског деловања против своје земље (коју у својим филмовима, подразумева се, представљају у лошем светлу). Као и по разним другим ставкама, и по овој последње поменутој смо јединствена појава у свету. Ми смо нација која је у страху од сопствене историје, идентитета, културе, патриотизма, од свега што нас чини оним што јесмо, а никако не желимо да будемо. И свему томе се не види крај, излаз. Нема сумње да ће после Војнова закукати неки други и да ће филмским друмовима појурити нови терети и мезимице.

[/restrict]