Боље бити богат него сиромашан

У Кремљу знају да тотална изолација Русије води краху, као што је пропао и СССР, где се у комунистичкој врхушки накупило либерала који су изнутра преузели систем, уз подршку Запада

После више од четири године оштре борбе Русије и Запада, оличене пре свега у санкцијама које Москва трпи, све гласнији су у руском друштву гласови који позивају на „преиспитивање“ досадашње спољне политике Кремља. Тренутак није изабран случајно: након недавне кризе око спровођења пензионе реформе, где се и председник Владимир Путин суочио с великим критикама јавности, али и владајуће Јединствене Русије, вероватно је прави час да се покрене дискусија о промени државног курса. Наравно, у томе предњаче искусни либерали, одавно интегрисани у све поре руске елите, док Запад, пре свега САД, може да ужива у новонасталим тензијама у табору моћног геополитичког ривала. Свакако је то и био циљ свих казнених мера према Русији, да би се не само становништво већ пре свега владајући слојеви подигли против Путина и његовог тима.

[restrict]

КРИТИЧАР ДРЖАВНЕ ПОЛИТИКЕ РУСИЈЕ Посебно је значајно када се актуелној руској политици јавно успротиви тако утицајна фигура какав је Алексеј Кудрин. Дугогодишњи министар финансија (2000–2011), за кога се везује период највећег економског успона Русије у новијој историји, Кудрин је и човек за којег је Путин јавно говорио да припада кругу његових пријатеља, али и да високо цени стручност и савете овог човека с дубоким везама у Америци. Тадашњи председник РФ Дмитриј Медведев га је у јесен 2011. отпустио из Владе коју је водио Путин, после јавног сукоба око пораста војних и социјалних трошкова у буџету, против чега се Кудрин, као истакнути либерал, побунио. Како је рекао, у таквој ситуацији „не види себе као део кабинета министара“. Претходно, Медведев га је пред ТВ камерама укорио због изношења критика на рачун државног руководства и поручио му да напусти Владу ако себе не види као њен део. Исте вечери Медведев је потписао указ о отпуштању Кудрина из Владе.Наредних шест година Кудрин је гравитирао у либералним круговима (око власти и изван ње), али није приступао ниједној политичкој опцији, иако је имао бројне позиве, пре свега радикалне прозападне опозиције. Крајем 2013. Путин га је именовао за члана Економског савета при председнику РФ и то је био његов повратак у политику. Одјекнула је његова идеја, из јуна 2015, да се у Русији одрже „ванредни председнички избори“, у чему су неки и видели „претњу стабилности“, па чак и „председничке амбиције“ истакнутог либерала. Испоставило се, наравно, да Кудрин нема планове да стане на изборну црту Владимиру Путину, али је његова изјава била окидач за бројне спекулације о политичкој будућности, али и здравственом стању руског председника. После тога Кудрин поново напредује – од 22. маја 2018. године долази на чело важне Рачунске коморе РФ, независног парламентарног органа који се бави контролом трошења државних средстава и јавног дуга.И сада, са ове позиције, Кудрин даје нову звучну изјаву, која представља суштинску критику државне политике Русије, али и Путина који је оличава: „Морамо да будемо потпуно свесни – ако се санкције буду увећавале, онда су циљеви које је поставио председник практично недостижни по многим показатељима, укључујући технолошки и социјални развој. Зато данас спољна политика Русије мора да буде потчињена смањењу напетости наших односа са другим земљама и, као минимум, очувању или смањењу режима санкција, а не увећању. Данас бих ефикасност наше спољне политике мерио по овом показатељу. Русија нема такве глобалне проблеме и ризике војнополитичког значаја који би захтевали повећање напетости са другим земљама. Ова компонента је данас, вероватно, кључна за извршење циљева које је поставио председник“, закључио је Алексеј Кудрин.

ПРОДУБЉУЈЕ СЕ ЈАЗ УНУТАР ЕЛИТЕ Колико овај јаз унутар руске елите има потенцијал продубљивања, добро се види из интервјуа заменика руског шефа дипломатије Сергеја Рјабкова лондонском „Фајненшел тајмсу“, објављеног истог дана када је и Кудрин дао своју изјаву. Рјабков је био недвосмислен: Русија види Запад као противника и нема потребу да брине о томе како ће изгледати у његовим очима. „Ми не сматрамо да је Запад наш пријатељ. Напротив, ми гледамо на Запад као на противника који ради на подривању позиција Русије и перспектива њеног нормалног развоја“, оценио је утицајни заменик Сергеја Лаврова. У сличном тону се надовезао и Путинов портпарол Дмитриј Песков, оценивши да на ситуацију у земљи не утиче спољна политика, већ међународна ситуација, истичући посебно „притиске на Русију, увођење незаконитих рестрикција, унилатералне потезе у трговинско-економској сфери“.Наравно да обе супротстављене позиције донекле имају основа. Либерали попут Кудрина су у праву да би јачање санкција довело до додатних проблема у руском друштву и економији. То је у стилу изјаве – „боље бити богат него сиромашан“. Кудрин, наравно, не даје конкретне савете како превазићи антагонизме са Западом, уколико се изузме класичан, вишедеценијски став руских либерала по коме је „Запад увек у праву“. Колико је то тачно, видело се не само током погубне владавине Бориса Јељцина деведесетих година – када је у врху руске државе ординирало на стотине разних „Кудрина“, па је онда Путин морао да вади кестење из ватре – него и из све већих проблема и међусобних трзавица које захватају САД и државе чланице ЕУ. Показало се да, осим што је Русија због њихових „савета“ тотално пропала, либерална политичка и економска рецептура доводи до огромног нарастања друштвених тензија и економских проблема. И све се, онда, заврши у популизму. И европским либералима, све више као и Кудрину у Русији, остаје само да кукају и жале се да њих нико не разуме.Суштина проблема је у ономе на шта указује Песков. Много пре избијања кризе у Украјини, практично чим је Русија почела економски да се опоравља и стаје на ноге, утицајни западни кругови, а првенствено амерички, почели су Москви да подмећу клипове у точкове. Што је Русија више напредовала и бивала успешнија, то су ови притисци постајали бруталнији и селили се са економског на чисто политички терен, а последњих година и на војни. Тако се дошло до ситуације да се економска тржишна утакмица, где је Русија пронашла низ својих глобалних предности, а нарочито у трговини енергентима и наоружањем, претворила у тотални геополитички обрачун. Зато Песков и указује да су западне санкције незаконите, јер се, под изговором борбе за људска права и демократију, сузбија економски и социјални развој конкурентских сила.

РАЗЛОЗИ ЗА „ДЕМОКРАТСКИ ДИЈАЛОГ “ Није на мети само Русија – све више то на својим леђима осећа и Кина, којој је, додуше, омогућено да се извесно време готово несметано развија, најпре зато што су утицајни западни кругови од тога имали огромне користи. Сада и у Вашингтону почиње да превладава схватање да је Пекинг, а не Москва, највећи противник. Но, вероватно, ово „прозрење“ долази исувише касно, јер развој Кине није могуће зауставити потезом пера, као што је тако нешто било илузорно очекивати и у случају Москве. Међутим, санкције се ипак осећају у Русији и процене указују да се реалан ниво прихода грађана у овој земљи последњих година смањио за око 15 одсто. Када се свему томе дода непопуларна реформа пензијског система, по којој се старосна граница за жене и мушкарце увећава за пет година, онда и ставови попут Кудриновог, да је Русија сама крива за све, могу да имају већу пријемчивост у друштву.Али утолико су и опаснији. Није Путин случајно, нити зато што превише воли Кудрина, оставио и њега и неколицину њему сличних у врху, или близу врха власти. У Кремљу су свесни да тотална изолација Русије води краху, на сличан начин као што је пропао и СССР. И у тадашњој комунистичкој врхушки, временом, накупило се либерала и они су изнутра преузели систем, уз подршку Запада – али се нису јавно декларисали као такви. У овом случају иде се другом логиком: ствара се макар привид демократског дијалога, где су носиоци супротстављених идеја инкорпорирани у систем, а поједини међу њима су ауторизовани да износе своје „дисидентске“ ставове. А затим, кроз „демократски дијалог“ и доказивање штетних последица које носе, њихове идеје бивају одбачене од стране већине. Нису Руси то измислили – „западне демократије“ од вајкада тако функционишу. Зато је потпуно јасно да конфронтација са Западом наноси штету Русији, али и да се актуелна државна политика, ни унутрашња ни спољна, суштински неће мењати. Ни западна, ни руска.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *