АЛЕКСА БУХА – Српској је потребан српски консензус

Разговарао Коља Бесаровић

Сматрам да је добро што су избори завршени овако како су завршени јер и Додик и његова странка имају још доста да кажу у интересу Републике Српске, а они су у последњих десетак година страна која, чини ми се, најбоље штити и промовише те интересе

Филозоф др Алекса Буха је током бурног ратног времена и стварања Републике Српске био члан најужег руководства прве српске државе настале западно од Дрине. Катедру на Филозофском факултету у Сарајеву, где је као редовни професор предавао предмет Историја филозофије од Канта до Хусерла, по избијању рата 1992. године заменио је незахвалним послом министра спољних послова непризнате Републике Српске, а после Дејтонског мировног споразума једно време је обављао дужност председника Српске демократске странке. Након тога се повукао с политичке сцене и из јавности и вратио се својој највећој љубави – филозофији. Иако, према властитим речима, није дао ниједан интервју од 2005. године, пристао је да у разговору за „Печат“ изнесе своје виђење актуелних дешавања у Републици Српској и БиХ, али и да каже нешто о времену у коме је био актер и сведок бурних историјских збивања.

Професоре Буха, дуго вас нема у јавности. Зашто?
Из политике сам изашао 1998, дакле пре 20 година. Додуше, повремено сам се појављивао, али не више с амбицијом да се вратим политици или будем њен актер већ стицајем околности због разлога које нисам могао пренебрегнути. У последњих неколико година наступао сам с намером да подржим оснивање, да је тако назовем, изворне Српске демократске странке. Настао је сукоб између два супротстављена блока у Републици Српској који је претио да добије трагичан епилог. Постојала је идеја да се проба „евоцирати“ изворни СДС зато што је овај садашњи у међувремену, како се мени чини, застранио утолико што је све стављао на карту сарадње с међународном заједницом, као и представницима Федерације БиХ. Да би се то на неки начин, колико-толико спречило, било је неопходно казати нешто јавно, и ја сам то урадио заједно с неколицином људи најпре пре две године, а онда и пре неких шест месеци. Из тога није на садашњим изборима резултирало богзна шта, али бар се чула реч људи који су учествовали у стварању Републике Српске и којима није било свеједно како ће ствари даље тећи.

[restrict] Како оцењујте ситуацију у Републици Српској после победе Милорада Додика? Хоће ли резултати избора допринети стабилизацији стања и јачању позиција РС?
Мислим да су резултати избора одразили расположење народа у Републици Српској. Ова странка, која је већ дуго на власти, успела је да придобије гласаче и то не само речју него и делима. Урађено је доста ствари и људи се нису могли оглушити о те резултате. Сматрам да је добро што су избори завршени овако како су завршени јер и Додик и његова странка имају још доста да кажу у интересу Републике Српске, а они су у последњих десетак година страна која, чини ми се, најбоље штити и промовише те интересе. Верујем да ће доћи до стабилизације ситуације у Српској јер овај други блок неће више бити у стању да, тако да кажем, блокира оно што ће долазити из Бањалуке. Пре свега због тога што се Додик помера у Председништво БиХ, а друго, и због тога што они, из овог другог блока, више – бар се мени тако чини – неће имати утицај и посланичку бројност какву су имали досад.
Многи сматрају да је садашњи СДС на позицијама Додика из времена 1990-их година када је он водио прозападну политику, док је Додик данас на „курсу“ на коме је било ваше некадашње руководство Српске демократске странке последњих година 20. века. Да ли се слажете с том проценом?
Не бих рекао да је то баш тако механички упоредиво, мада ово што заступа Додик јесте оно што је СДС у његово најбоље време заступао. Мислим да је то било нешто што обавезује. Додик је на време схватио да се мимо тога не може и хвала Богу да се то десило, тако да је он из тога извукао велики капитал. То се види на изборима, како претходним, тако и садашњим. А што се тиче мога „драгога“ СДС-а, ова партија је после демисије Радована Караџића кренула у слабљење. Две године сам био в. д. председника ове странке и тада сам осетио колико је Караџићева улога била кључна у свему. Покушао сам да то не имитирам већ легитимирам, али сам видео да не иде. После тако јаке политичке личности, готово је правило, долази до странпутице. Од лидера СДС-а који су у међувремену били на челу странке чини ми се да је Босић био најбољи, али испоставило се да ни њега нису прихватили ни његови у партији, ни овај други блок.
Да ли је могуће постизање консензуса између ова два супротстављена политичка блока о минимуму национално-државних интереса?
Од почетка смо инсистирали, ја поготово, да се постигне консензус на нивоу Републике Српске. Желели смо да та два блока раде на истој ствари, дакле у корист Републике Српске, наравно с различитим аргументима и различитим визијама, а доле (у Сарајеву) да будемо јединствени. Да наступамо у заједничким органима БиХ као једна странка или, ако хоћете, као један човек. Није до тога дошло. Вероватно су у питању појединачни и страначки интереси који су одвукли свакога на своју страну.
Очекујете ли даљи притисак западних фактора на Републику Српску, или ће уследити њихов умеренији „курс“ према Бањалуци?
Тај притисак не престаје од првог дана, од тих првих вишестраначких избора, и у одређеним интервалима, с већим или мањим степеном, траје и данас. Западне земље које „кроје капу“ Републици Српској ни до данашњег дана нису се помириле са оним што је донео Дејтон и што су и они верификовали. Стално се потеже питање шта је то Босна и Херцеговина, а шта Република Српска, зашто то није једна јединствена држава. БиХ није јединствена држава зато што то не може да буде. Зато што су и они видели током рата, а и после њега, да то не иде заједно и да је било крајње време да се разиђемо. И територијално и у сваком другом погледу, па да једни покрај других живимо и радимо. Ако би се постигло то да се респектују све три стране у њој, онда би у Босни и Херцеговини била сасвим другачија ситуација. Међутим, бошњачка страна и дан-данас, као да се ништа није десило, инсистира на унитарној Босни и Херцеговини, у ствари на бошњачкој БиХ, као да је та држава њихова. Они ће, као, гарантовати права и Србима и Хрватима.
Присећам се једног разговора с Алијом Изетбеговићем вођеног пре рата у коме је он тражио да са мном проговори о свему томе. Када сам, отприлике, рекао ово што сам сада казао, онда је он мени саопштио да би Муслимани гарантовали сва права Србима и Хрватима само да буде независна Босна и Херцеговина, „читај муслиманска у то време, односно бошњачка после тога“. Одговорио сам: „Да је могло тако, онда бисмо остали у Југославији, што вама није одговарало, док нама не одговара Босна, па је једино решење – свако за себе.“ То се и догодило, нажалост, после дугачког рата и силних погибија и разарања.
Како оцењујете односе Бањалуке с Београдом и Москвом и да ли су сада те везе чвршће него 1990-их година, када је ваше руководство било у контактима с тадашњим челницима Србије (СР Југославије) и Русије?
Не рачунајући период Војислава Коштунице, односи су у сваком случају бољи него што је било у почетку. Ваља подсетити да је Коштуница у једном финансијски критичном тренутку, готово би се могло казати, спасао Републику Српску купивши „Телеком“. Са више стотина милиона евра ми смо „испливали“ из те кризе.
Како време одмиче, тако су и односи Републике Српске и Србије блискији, и дај Боже да се то настави и у будућности.
Што се тиче односа с Москвом, то је посебна прича. Током рата и непосредно после њега неколико пута сам као министар спољних послова РС ишао у главни град Русије. Тада је тамо, наравно, у Кремљу био Јељцин. И у том времену смо могли неким споредним „каналима“ да нешто урадимо, рецимо да добијемо помоћ од Шојгуа или да наиђемо на разумевање код Примакова. Наравно, доласком Путина ствари су се радикално промениле. Ми данас можемо – не само Република Српска већ и Србија – у сваком тренутку рачунати с подршком Русије, која је у међувремену постала један од главних фактора у међународним односима. Запад више не може да диктира и да се понаша онако како је то чинио током 1980-их и 1990-их година. Права је срећа за целокупни српски народ што се појавио такав човек какав је Путин и да он има разумевања за наше проблеме и оно што чинимо и тражимо.
Како је било бити министар спољних послова непризнате и демонизоване Републике Српске и стално бити изложен притисцима и уценама?
Један мој пријатељ у Бањалуци воли да прави шалу на рачун мога министровања. Када хоће да ме упозна с неким његовим друговима, онда каже, отприлике, следеће: „Ово је једини признати министар иностраних послова непризнате државе!“ То је духовито и згодно. Како је бити министар непризнате државе? Тешко. Ми смо годинама чекали да се појавимо као страна у сукобу. Кад се појавила ова реч у преговорима и документима, ми смо, нећу рећи „бацали капу у небеса“, али смо одахнули. А кад је стигло време да се „пуних уста“ изговори име наше републике, било нам је јасно да ћемо, ипак, на крају крајева добити своју, хајде да кажем тако, државу, уз додатак да та држава није у пуном капацитету. Она није независна држава, али јесте у мери у којој је то у данашње време могуће. То значи да имамо унутрашњи суверенитет, а у спољним односима– бар по Дејтонском споразуму – имамо једнак утицај као и Федерација БиХ. Према томе, овај део суверенитета који је окренут према иностранству делимо са Федерацијом, али ни у том делу суверенитета Федерација не може да буде у било каквој предности. Мора се све радити на бази равноправности и уважавања интереса једне и друге стране. Наравно, говорим са становишта уставних дејтонских решења, а ови у Сарајеву би мало-мало хтели да се појаве као одлучујући фактор, тј. страна која може да ради не консултујући нас. Јасно, не допушта се да то иде тако.
Били сте, као члан делегације Републике Српске, један од учесника преговора у Дејтону. Како данас, скоро две и по деценије после Дејтонског споразума, гледате на овај документ, који тада у Републици Српској због неких неповољних решења није био примљен са одушевљењем?
Ми смо најпре били не само незадовољни Дејтонским споразумом него ојађени због тога што су Сарајево и Висока Крајина остали у Федерацији БиХ. Међутим, што је време више одмицало, испостављало се да смо добили више него што нам се учинило на крају дејтонских преговора. Добили смо своју републику, а република је исто што и држава, уз ограничења која сам већ изнео. Невоља у вези са Дејтонским споразумом је двострука. Прво, западни део међународне заједнице би хтео путем Савета за примену мира да што је могуће више ускрати елементе независности и самосталности Републике Српске на рачун некакве интегрисане БиХ. Наравно, то су наше власти у међувремену – неке боље, а неке лошије – одбијале, али ово што данас имамо је, ипак, велика ствар. С друге стране, Сарајево, а кад говорим о њему, мислим пре свега на Бошњаке, никако да узме памети да је Босна дефинитивно подељена. Свако има свој део Босне и свако је дужан да га унапређује како њему одговара. Не знам шта је било у памети бошњачког руководства да иде на ова решења која су коначно „испливала“ у Дејтону кад су могли, рецимо, у време Овен–Столтенберговог плана 1993. године имати трећину територије. Ми смо били спремни да одустанемо од три-четири процента територије како би се рат зауставио што пре да несрећа не иде у бескрај. Они су најпре прихватили понуду, па су се затим двоумили, вероватно им је неко из међународне заједнице „дошапнуо“ да могу имати и више и да не пристају на то. И ево, имају то што сад имају. До мене допире, као нека поуздана информација, то да Бошњацима, од 51 одсто територије колико припада Федерацији БиХ, не припада ни половина. Дакле, много мање од онога што се нудило Овен–Столтенберговим планом и што је Харис Силајџић у разговорима које смо водили у Женеви најпре прихватио. У Сарајеву су се, међутим, касније, намерно ћу употребити ову реч, „попишманили“, па одустали.
Током рата се спомињала могућност да РС мировним решењем добије излаз на море. Зашто до тога није дошло?
До последњег тренутка у Дејтону се, поред осталог, разговарало и о нашем изласку на море. Чак су, тога се врло добро сећам, биле направљене и мапе. Нама је било назначено да добијемо излаз на море између Молуната и Оштрог. Предлог те карте је дан-два раније „кружио“ у делегацији да бисмо сутрадан, када су донесене мапе, на згражавање констатовали да нема ништа од тога. То је дакле анулирано, да ли оне ноћи кад је „отишло“ Сарајево и кад су се десиле и неке друге ствари, заиста не знам.
Егзодус Срба из Сарајева је једна од највећих трагедија рата у БиХ. Да ли се могло постићи неко друго решење које би спречило тај егзодус?
Наравно да се могло постићи друго решење, али када су Муслимани видели да је Милошевићу стало да се то заврши, кренули су с уценом. Нас су „убацили“ у тај источни део Сарајева, који је у међувремену на срећу нарастао. Сад је то пристојан српски град, Источно Сарајево. Наравно, остала је маса тога што је чинило Србе у Босни и Херцеговини као народ који је ту остављао крупне трагове, али се више није могло у датим околностима. Нисмо имали никакву подршку од стране представника великих сила, па се ова ствар завршила тако како се завршила. Али боље и то него да смо остали у заједничком Сарајеву које би се опет временом конституисало као бошњачко Сарајево, тако да временом вероватно не бисмо имали ни оно што сада имамо.
Верујете ли да ће једног дана грађани Републике Српске добити могућност да се на референдуму слободно изјасне о отцепљењу од БиХ, односно о остварењу циља који није могао бити испуњен током рата – заједничком животу са Србијом у истој држави?
Сигурно у садашњој констелацији односа неће моћи, али будући да се светска и локална констелација стално мења, не можемо казати када и како и хоће или неће. Мислим да хоће, а када ће се то десити, не могу прогнозирати. Наше је да бранимо то што имамо, да будемо у што тешњим везама са Србијом, па кад буде куцнуо историјски тренутак да се направи тај формални корак, онда би то требало да се деси на готово природан начин, без великог прелаза који би значио било какве ломове. По мом мишљењу, српски народ у БиХ је и данас у овој констелацији односа у већој мери повезан са Србијом него што је то био пре рата, односно у било којој од претходне две Југославије. Јер увек је постојала задршка, или је то посебна република или је то бановина или је то унитарна Босна и Херцеговина. Сваки корак у страну био је дочекиван „на нож“ и цела ствар је увек била проскрибована као сепаратизам.

ЗАПАД НЕ ПОДРЖАВА ФОРМИРАЊЕ ХРВАТСКОГ ЕНТИТЕТА

Да ли ће заоштравање односа између Бошњака и Хрвата, до кога ће, чини се, неминовно доћи после избора Жељка Комшића за члана Председништва БиХ, на неки начин олакшати позицију Републике Српске?
Позиција Републике Српске је иста и са Жељком и без Жељка. Ми поштујемо Федерацију БиХ, не мешамо се у њихове, да тако кажем, федералне ствари, а очекујемо и да се Федерација на исти начин односи према Републици Српској. Хрвати су прижељкивали да, уместо Комшића, дође досадашњи члан Председништва Драган Човић, јер је он у више наврата индиректно, а понекад и готово директно, тражио трећи ентитет, односно хрватски део БиХ. Не знам хоће ли од тога нешто бити, мада ми је чудно да у томе нема подршке од стране западних представника тзв. међународне заједнице, па чини ми се и из самога Рима.
Мислите ли при спомињању Рима на Ватикан?
Да, мислим на Ватикан. Очекивао сам да ће они громогласно кренути да заговарају тај трећи ентитет, али по свој прилици ради се о томе да је Федерација БиХ „скована“ како би се парирало Републици Српској у сваком погледу. После стварања Федерације у марту 1994. године, пре свега војнички. Ко се ту прерачунао и ко је ту „ућарио“ не знам, али видим да то траје и да још увек нису откривене све карте. Да ли ће и када бити откривене, не могу да прогнозирам.

ШОЈГУОВ ПОКЛОН, МРЖЊА ОЛБРАЈТОВЕ

Можете ли издвојити неки леп догађај, али и ружну успомену из времена које сте провели као министар спољних послова Републике Српске?
У лепој успомени ми је остао разговор с тадашњим министром за ванредне ситуације, а садашњим министром одбране Русије Сергејом Шојгуом у Москви. После разговора на којима је договорена помоћ Русије нашим избеглицама, Шојгу ме је упитао може ли мени учинити неку услугу. Одговорио сам му да ми ништа не треба, али да треба ученицима из мога родног краја у Херцеговини, који свакодневно пешаче по неколико километара од куће до школе пошто немају аутобус. Шојгуов аутобус за ученике је ускоро стигао.
У ружној успомени ми је остао званични сусрет с тадашњом шефицом америчке дипломатије Мадлен Олбрајт. Она се тада из протоколарних разлога руковала с нама, али из њеног понашања се видело да јој се Срби гаде, односно да нас мрзи као народ. Од тог догађаја је прошло одређено време па су се, после 5. октобра 2000. године, представници нове власти у Србији који су ишли на састанак са овом женом готово гурали да би што пре додирнули руке Олбрајтовој.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *