У ишчекивању апокалипсе

После 52. БИТЕФ-а: Суморна сценска слика савремених светских збивања

Значајни део свега што се могло гледати у оквиру главног програма нису класичне представе већ инсталације, које селектор и директор овог фестивала карактерише као граничне форме између визуелних и извођачких уметности

Под слоганом Свет без људи с десет представа у главном програму од 13. до 22. септембра у Београду се одвијао 52. БИТЕФ. Додуше, уметнички директор и селектор БИТЕФ-а Иван Меденица, у чланку Враћање достојанства феномену смрти објављеном у листу Данас, није употребио реч „представа“ већ „пројекат“ вероватно стога што значајни део свега што се могло гледати у оквиру главног програма нису класичне представе већ инсталације, које Меденица карактерише као граничне форме између визуелних и извођачких уметности. Ради се о представама без иједног глумца на сцени, као и без иједног другог извођача (играча, музичара итд.) на позорници. Будући да су инсталације, како указује Меденица, стекле пун легитимитет у визуелним уметностима, али не и на нашој позоришној сцени, БИТЕФ се прихватио њихове промоције. Овде је првенствено реч о три пројекта, да не речемо представе – Вечна Русија Марије Давидове (концепт, текст и режија) и Вере Мартинове (сценографија и видео), док је продуцент позориште „ХАУ Хебел ам Уфер“ из Берлина, Па´ам младог израелског мултимедијалног уметника Надава Барнеа, који је и продуцент пројекта (Меденица га је означио као откриће овогодишњег БИТЕФ-а) и Заоставштина, комади без људи према концепту Штефана Кегија и Доминика Ибера, припадника редитељског колектива „Римини протокол“ у продукцији швајцарског позоришта „Види“ из Лозане. Нагласивши да се слоган Свет без људи односи и на ову битефовску промоцију инсталација, Меденица је указао да фестивал на тај начин остварује своју мисију „афирмације радикалних сценских пракси“. Можда селектор види у инсталацијама нове позоришне тенденције. Као што без резерве не можемо прихватити песимистички слоган Свет без људи, сматрајући да се не може применити у позоришту као уметности која се може означити као најдруштвенија, пошто настаје искључиво у прожимању са гледаоцима окупљеним на представи и нестаје када се извођење заврши да би остала сачувана на фотографијама, филмовима, звучним и видео-записима, али и у имагинарном музеју успомена сваког гледаоца позоришног извођења. Вероватно да све овде набројане инсталације неће остати у особитим сећањима гледалаца, већ ће то по свој прилици можда бити само једна, и то Заоставштина, комади без људи, јер позориште без глумаца губи оно што је најбитније у сценској уметности па је то случај и са инсталацијама.

[restrict]

На самом завршетку фестивала жири је прогласио најбоља остварења – гран-при „Мира Траиловић“ за најбољу представу добила је једногласном одлуком жирија швајцарска Заоставштина, комади без људи; специјалну награду „Јован Ћирилов“ равноправно су поделили руско-немачки пројект Вечна Русија и белгијско остварење Реквијем за Л. Фабриција Касола по Моцартовом Реквијему. Награда публике припала је пројекту који смо гледали и слушали на свечаном отварању – композицији коју је режирао Жорж Лакост Свита бр. 3 „Европа“ на музику Пјер-Ива Масеа. Изузев Свите бр. 3, како се види, жири је наградио све саме инсталације. То је свакако изненађење и за најревносније посетиоце БИТЕФ-а.
Овогодишњи БИТЕФ закључен је представом Реквијем за Л. – то је приказ како 14 музичара са разних страна света реконструишући познато дело великога Моцарта стапају властите музичке утицаје и сећања на различите жанрове попут џеза, опере или популарне афричке музике. У суштини, редитељ и група музичара трагају како ће призоре и асоцијације које Моцартов Реквијем изазива транспоновати у визуелну и физичку форму од реквијемске мисе до масовне гробнице где и сам композитор скончао. Ово извођење под мајсторском руком Алена Платела свакако је један свечани минималистички и у исти мах монументални погребни ритуал Африканаца, обред посвећен непознатој белој жени, чије последње тренутке живота пратимо на видео-пројекцији у позадини. Иако је у питању једна интимна и потресна историја умирања, ова представа има и политичко значење. Како селектор БИТЕФ-а указује, она постаје „црно опело“ за „бели свет“, чији смо распад захваљујући деловању нових десничарских покрета и све бројнијих ауторитарних режима, који широм света угрожавају демократске тековине и људска права, у појединим представама пратили током овог фестивала.
Овогодишњим БИТЕФ-ом доминирала је савремена политичка тематика више него икад досад. Селектор фестивала написао је „да слоган Свет без људи може да створи прегршт различитих асоцијација, али ми смо превасходно мислили на три: свет без ’правих’ људи, свет (уочи) апокалипсе и феномен смрти. Те су асоцијације чврсто повезане, јер свет без правих људи, свет нељуди, доводи, пре или касније, до катаклизме општих размера после које нема ничег: само смрти, односно света без људи.“
Процес еволуције смрти, како појединачне, тако и опште, приказао је главни програм 52. БИТЕФ-а. Након Пролога, у којем је словеначки редитељ Драган Живадинов указао на најцрњу актуелност – на повампирење нацизма у Немачкој – подсећањем на личност Отила Глобочника, блиског Хитлеровог сарадника, и реконструкцијом бучних нацистичких митинга тридесетих година прошлог века у Немачкој, приказана је поменута Свита бр. 3 „Европа“ сачињена од 28 музичко-сценских нумера начињених од аутентичних аудио-записа у којима се третирају појаве угрожавања европских вредности, као и повећање ксенофобије, нетолеранције и насиља сваке врсте у свакој земљи ЕУ. Потом су уследили Боливуд, по тексту и режији Маје Пелевић (Народно позориште у Београду) и остварења Оливера Фрљића. Најпре спектакл Горки – Алтернатива за Немачку? о деловању познатог берлинског театра леве оријентације „Максим Горки“ у актуелној ситуацији када је у Бундестаг ушла партија екстремних десничара названа Алтернатива за Немачку. Потом смо видели често извођен комад Луиђија Пирандела Шест лица траже писца у адаптацији и режији Оливера Фрљића, у извођењу Сатиричког позоришта „Керемпух“. Мишљења смо да је ова представа била сувишна, поготово што је Фрљић и лично учествовао на трибини Филозофског театра са Срећком Хорватом, приређеној у оквиру Пратећег програма БИТЕФ-а.
Упркос чињеници да су у главном програму, изузев једне, приказане само представе европских позоришта, 52. БИТЕФ био је јединствен акорд с актуелном међународном ситуацијом у свету.

[/restrict]