U iščekivanju apokalipse

Posle 52. BITEF-a: Sumorna scenska slika savremenih svetskih zbivanja

Značajni deo svega što se moglo gledati u okviru glavnog programa nisu klasične predstave već instalacije, koje selektor i direktor ovog festivala karakteriše kao granične forme između vizuelnih i izvođačkih umetnosti

Pod sloganom Svet bez ljudi s deset predstava u glavnom programu od 13. do 22. septembra u Beogradu se odvijao 52. BITEF. Doduše, umetnički direktor i selektor BITEF-a Ivan Medenica, u članku Vraćanje dostojanstva fenomenu smrti objavljenom u listu Danas, nije upotrebio reč „predstava“ već „projekat“ verovatno stoga što značajni deo svega što se moglo gledati u okviru glavnog programa nisu klasične predstave već instalacije, koje Medenica karakteriše kao granične forme između vizuelnih i izvođačkih umetnosti. Radi se o predstavama bez ijednog glumca na sceni, kao i bez ijednog drugog izvođača (igrača, muzičara itd.) na pozornici. Budući da su instalacije, kako ukazuje Medenica, stekle pun legitimitet u vizuelnim umetnostima, ali ne i na našoj pozorišnoj sceni, BITEF se prihvatio njihove promocije. Ovde je prvenstveno reč o tri projekta, da ne rečemo predstave – Večna Rusija Marije Davidove (koncept, tekst i režija) i Vere Martinove (scenografija i video), dok je producent pozorište „HAU Hebel am Ufer“ iz Berlina, Pa´am mladog izraelskog multimedijalnog umetnika Nadava Barnea, koji je i producent projekta (Medenica ga je označio kao otkriće ovogodišnjeg BITEF-a) i Zaostavština, komadi bez ljudi prema konceptu Štefana Kegija i Dominika Ibera, pripadnika rediteljskog kolektiva „Rimini protokol“ u produkciji švajcarskog pozorišta „Vidi“ iz Lozane. Naglasivši da se slogan Svet bez ljudi odnosi i na ovu bitefovsku promociju instalacija, Medenica je ukazao da festival na taj način ostvaruje svoju misiju „afirmacije radikalnih scenskih praksi“. Možda selektor vidi u instalacijama nove pozorišne tendencije. Kao što bez rezerve ne možemo prihvatiti pesimistički slogan Svet bez ljudi, smatrajući da se ne može primeniti u pozorištu kao umetnosti koja se može označiti kao najdruštvenija, pošto nastaje isključivo u prožimanju sa gledaocima okupljenim na predstavi i nestaje kada se izvođenje završi da bi ostala sačuvana na fotografijama, filmovima, zvučnim i video-zapisima, ali i u imaginarnom muzeju uspomena svakog gledaoca pozorišnog izvođenja. Verovatno da sve ovde nabrojane instalacije neće ostati u osobitim sećanjima gledalaca, već će to po svoj prilici možda biti samo jedna, i to Zaostavština, komadi bez ljudi, jer pozorište bez glumaca gubi ono što je najbitnije u scenskoj umetnosti pa je to slučaj i sa instalacijama.

[restrict]

Na samom završetku festivala žiri je proglasio najbolja ostvarenja – gran-pri „Mira Trailović“ za najbolju predstavu dobila je jednoglasnom odlukom žirija švajcarska Zaostavština, komadi bez ljudi; specijalnu nagradu „Jovan Ćirilov“ ravnopravno su podelili rusko-nemački projekt Večna Rusija i belgijsko ostvarenje Rekvijem za L. Fabricija Kasola po Mocartovom Rekvijemu. Nagrada publike pripala je projektu koji smo gledali i slušali na svečanom otvaranju – kompoziciji koju je režirao Žorž Lakost Svita br. 3 „Evropa“ na muziku Pjer-Iva Masea. Izuzev Svite br. 3, kako se vidi, žiri je nagradio sve same instalacije. To je svakako iznenađenje i za najrevnosnije posetioce BITEF-a.
Ovogodišnji BITEF zaključen je predstavom Rekvijem za L. – to je prikaz kako 14 muzičara sa raznih strana sveta rekonstruišući poznato delo velikoga Mocarta stapaju vlastite muzičke uticaje i sećanja na različite žanrove poput džeza, opere ili popularne afričke muzike. U suštini, reditelj i grupa muzičara tragaju kako će prizore i asocijacije koje Mocartov Rekvijem izaziva transponovati u vizuelnu i fizičku formu od rekvijemske mise do masovne grobnice gde i sam kompozitor skončao. Ovo izvođenje pod majstorskom rukom Alena Platela svakako je jedan svečani minimalistički i u isti mah monumentalni pogrebni ritual Afrikanaca, obred posvećen nepoznatoj beloj ženi, čije poslednje trenutke života pratimo na video-projekciji u pozadini. Iako je u pitanju jedna intimna i potresna istorija umiranja, ova predstava ima i političko značenje. Kako selektor BITEF-a ukazuje, ona postaje „crno opelo“ za „beli svet“, čiji smo raspad zahvaljujući delovanju novih desničarskih pokreta i sve brojnijih autoritarnih režima, koji širom sveta ugrožavaju demokratske tekovine i ljudska prava, u pojedinim predstavama pratili tokom ovog festivala.
Ovogodišnjim BITEF-om dominirala je savremena politička tematika više nego ikad dosad. Selektor festivala napisao je „da slogan Svet bez ljudi može da stvori pregršt različitih asocijacija, ali mi smo prevashodno mislili na tri: svet bez ’pravih’ ljudi, svet (uoči) apokalipse i fenomen smrti. Te su asocijacije čvrsto povezane, jer svet bez pravih ljudi, svet neljudi, dovodi, pre ili kasnije, do kataklizme opštih razmera posle koje nema ničeg: samo smrti, odnosno sveta bez ljudi.“
Proces evolucije smrti, kako pojedinačne, tako i opšte, prikazao je glavni program 52. BITEF-a. Nakon Prologa, u kojem je slovenački reditelj Dragan Živadinov ukazao na najcrnju aktuelnost – na povampirenje nacizma u Nemačkoj – podsećanjem na ličnost Otila Globočnika, bliskog Hitlerovog saradnika, i rekonstrukcijom bučnih nacističkih mitinga tridesetih godina prošlog veka u Nemačkoj, prikazana je pomenuta Svita br. 3 „Evropa“ sačinjena od 28 muzičko-scenskih numera načinjenih od autentičnih audio-zapisa u kojima se tretiraju pojave ugrožavanja evropskih vrednosti, kao i povećanje ksenofobije, netolerancije i nasilja svake vrste u svakoj zemlji EU. Potom su usledili Bolivud, po tekstu i režiji Maje Pelević (Narodno pozorište u Beogradu) i ostvarenja Olivera Frljića. Najpre spektakl Gorki – Alternativa za Nemačku? o delovanju poznatog berlinskog teatra leve orijentacije „Maksim Gorki“ u aktuelnoj situaciji kada je u Bundestag ušla partija ekstremnih desničara nazvana Alternativa za Nemačku. Potom smo videli često izvođen komad Luiđija Pirandela Šest lica traže pisca u adaptaciji i režiji Olivera Frljića, u izvođenju Satiričkog pozorišta „Kerempuh“. Mišljenja smo da je ova predstava bila suvišna, pogotovo što je Frljić i lično učestvovao na tribini Filozofskog teatra sa Srećkom Horvatom, priređenoj u okviru Pratećeg programa BITEF-a.
Uprkos činjenici da su u glavnom programu, izuzev jedne, prikazane samo predstave evropskih pozorišta, 52. BITEF bio je jedinstven akord s aktuelnom međunarodnom situacijom u svetu.

[/restrict]