У ишчекивању апокалипсе

После 52. БИТЕФ-а: Суморна сценска слика савремених светских збивања

Значајни део свега што се могло гледати у оквиру главног програма нису класичне представе већ инсталације, које селектор и директор овог фестивала карактерише као граничне форме између визуелних и извођачких уметности

Под слоганом Свет без људи с десет представа у главном програму од 13. до 22. септембра у Београду се одвијао 52. БИТЕФ. Додуше, уметнички директор и селектор БИТЕФ-а Иван Меденица, у чланку Враћање достојанства феномену смрти објављеном у листу Данас, није употребио реч „представа“ већ „пројекат“ вероватно стога што значајни део свега што се могло гледати у оквиру главног програма нису класичне представе већ инсталације, које Меденица карактерише као граничне форме између визуелних и извођачких уметности. Ради се о представама без иједног глумца на сцени, као и без иједног другог извођача (играча, музичара итд.) на позорници. Будући да су инсталације, како указује Меденица, стекле пун легитимитет у визуелним уметностима, али не и на нашој позоришној сцени, БИТЕФ се прихватио њихове промоције. Овде је првенствено реч о три пројекта, да не речемо представе – Вечна Русија Марије Давидове (концепт, текст и режија) и Вере Мартинове (сценографија и видео), док је продуцент позориште „ХАУ Хебел ам Уфер“ из Берлина, Па´ам младог израелског мултимедијалног уметника Надава Барнеа, који је и продуцент пројекта (Меденица га је означио као откриће овогодишњег БИТЕФ-а) и Заоставштина, комади без људи према концепту Штефана Кегија и Доминика Ибера, припадника редитељског колектива „Римини протокол“ у продукцији швајцарског позоришта „Види“ из Лозане. Нагласивши да се слоган Свет без људи односи и на ову битефовску промоцију инсталација, Меденица је указао да фестивал на тај начин остварује своју мисију „афирмације радикалних сценских пракси“. Можда селектор види у инсталацијама нове позоришне тенденције. Као што без резерве не можемо прихватити песимистички слоган Свет без људи, сматрајући да се не може применити у позоришту као уметности која се може означити као најдруштвенија, пошто настаје искључиво у прожимању са гледаоцима окупљеним на представи и нестаје када се извођење заврши да би остала сачувана на фотографијама, филмовима, звучним и видео-записима, али и у имагинарном музеју успомена сваког гледаоца позоришног извођења. Вероватно да све овде набројане инсталације неће остати у особитим сећањима гледалаца, већ ће то по свој прилици можда бити само једна, и то Заоставштина, комади без људи, јер позориште без глумаца губи оно што је најбитније у сценској уметности па је то случај и са инсталацијама.

* Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању *

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.