ТУРСКА, ИЗМЕЂУ ЗАПАДА И ЕВРОАЗИЈЕ

Амерички рат против савезника

Турска је постала нека врста изопштеника унутар НАТО-а. На једној страни сиријске и блискоисточне кризе сада имамо западну коалицију, коју предводе САД, на другој троугао који чине Русија, Иран и Турска (формат у Астани), унутар кога се тражи компромис који би задовољио све сукобљене стране, a америчко присуство у Сирији учинио или немогућим или бесмисленим

На састанку у Сочију, упркос очекивањима Запада, руски председник Путин и турски председник Ердоган постигли су споразум о сиријској покрајини Идлиб који укључује успостављање демилитаризоване зоне. Из зоне ће се повући терористи, укључујући и оне из Ал Нусра фронта, као и тешко наоружање, а њоме ће заједнички патролирати руске и турске снаге. Овај споразум постигнут је уз сагласност сиријске и иранске стране.
То би могао да буде „почетак краја“ рата у Сирији, увод у политички расплет, уколико Турска успе да испуни преузету обавезу: чишћења Идлиба од разноврсних терористичких групација, на које се претежно ослањају Сједињене Државе и западна коалиција.
Стратешки троугао Москва–Техеран–Анкара постао је реалност и много пре актуелног заоштравања у Сирији због кризе проузроковане настојањем САД да задрже последње терористичко упориште – провинцију Идлиб. Током последњег трилатералног самита између Русије, Турске и Ирана, одржаног 7. септембра у Техерану, турски председник је оценио да је „могуће елиминисати терористе из Идлиба“, те да ће Турска „и даље бити војно присутна у Сирији како би избегла било какве ризике на сопственој територији“ – што не доводи у питање територијалну целовитост Сирије.
У међувремену је Турска постала нека врста изопштеника унутар НАТО-а. На једној страни сиријске и блискоисточне кризе сада имамо западну коалицију, коју предводе САД, на другој троугао који чине Русија, Иран и Турска (формат у Астани), унутар кога се тражи компромис који би задовољио све сукобљене стране, a америчко присуство у Сирији учинио или немогућим или бесмисленим.

[restrict]

Илузија „Велике Турске“

Све донедавно Турска је била најзначајнији амерички савезник у овом делу света, најважнији ослонац Америке у оном што се назива „јужним крилом НАТО-а“ и америчка платформа за акције на Блиском истоку, укључујући и оне у Сирији. Према Мајклу Коплоу, директору Израелског института у Вашингтону, ниједна земља у региону за САД не може надоместити стратешку улогу Турске, а сада Америка „страхује да је Турска као савезник изгубљена“.
Шта се у међувремену догодило у Турској? Шта је приморало Турску да фактички промени страну у сиријском конфликту и да се одрекне прозападне и проамеричке политике, односно да се супротстави свом најважнијем савезнику – Сједињеним Државама?
После Другог светског рата Турска је изабрала Запад. Прикључила се НАТО-у и постала (сумњиви и непоуздани) савезник Запада, друга по снази армија у оквирима Северноатлантске војне алијансе. Турска војска традиционално је била чувар секуларног наслеђа Кемала Ататурка и поуздана брана од исламизма.
Покушај Турске да се приближи Совјетском Савезу током Хладног рата осујетили су Американци, војним ударом од 27. маја 1960, којим је свргнут, а недуго затим и погубљен, турски премијер Аднан Мендерес. До удара је дошло непосредно пред планирану посету Мендереса Москви.
После пада источног, комунистичког блока и Совјетског Савеза, Турска покушава да прошири свој утицај на бивше совјетске туркофоне републике у Средњој Азији, на Кавказу и на Балкану, приклањајући се пројекту неоосманизма, „Велике Турске“, али су се та настојања суочила с неуспехом. Пројекат и није смишљен у Турској већ у САД, реализовале су га америчке обавештајне службе и оне структуре у Турској које су се налазиле под директном америчком контролом. Парадоксално, пројекат „Велике Турске“ није био пројекат суверене турске државе него је осмишљен на Западу, како би Турску ставио у службу (псеудо)империјалних амбиција САД.
Заправо, политика пантуркизма од самог почетка била је осуђена на пропаст. Она је дестабилизовала широко географско подручје од Балкана све до Средње Азије, удаљила Турску од Русије и приближила Анкару Израелу и проамеричким арапским режимима, попут оних у Саудијској Арабији и Катару.
Илузија „Велике Турске“ се расплинула оног тренутка кад су САД започеле са „преуређењем Блиског истока“ – стварањем америчког Новог Блиског истока – који је изнова актуелизовао курдско питање и довео у питање даље постојање кемалистичке Турске.

Случај „Ергенекон“

После инвазије на Ирак Америка је одлучила да отворено игра на курдску карту. Планови Новог Блиског истока, како ће се убрзо показати, укључивали су разбијање Турске на неколико делова, у потпуности потчињених Западу и САД.
Стварни интерес Турске није стварање „Велике Турске“ већ очување Турске у постојећим границама, чиме би био избегнут „југословенски сценарио“ и перспектива крвавог грађанског рата, који би се водио по националним и етничким шавовима, те између секуларних, кемалистички оријентисаних и исламом дубоко фанатизованих слојева у турском друштву.
Током раних 2000-их уследило је ново приближавање Турске Русији и поново су га осујетиле америчке службе, склањањем војног врха Турске и суђењима војним лицима под исфабрикованим оптужбама за припремање државног преврата. То је представљао случај „Ергенекон“. Тим монтираним процесима Турска је враћена политици неоосманизма. Ове пресуде су касније поништене, а сам председник Ердоган је признао да су оптужбе упућене високим официрима биле лажне. Кроз случај „Ергенекон“ сузбијен је утицај секуларних официра у турској војсци и омогућена инфилтрација у армију прозападно оријентисаним следбеницима имама Фетулаха Гулена. О томе говори пуковник Алиџан Турк: „Војсци је нанесена штета овим лажним суђењима. До 2002. војска је била веома осетљива када је реч о Гуленовом покрету и другим радикалним исламистичким покретима, и отпуштала је све који су били са њима повезани, али после 2002. то је престало. Чланови ових група заузели су важна места, а њихов број се повећао.“
Пут за Гуленове следбенике после афере „Ергенекон“ био је широм отворен. Турска је управо улазила у ново, драматично раздобље своје новије историје.

„Убити Ердогана”

У новембру 2015, под унеколико тајанственим околностима, турска војска оборила је руски авион Су-24 на турско-сиријској граници. Наређење за то је, према сопственом признању, издао тадашњи премијер Ахмет Давутоглу. Он је био доследни заговорник неоосманизма. Овај тешки инцидент изазвао је најдубљу кризу у турско-руским односима и две земље довео готово на ивицу рата. Обарање су извели гуленистички елементи у турској армији – по свој прилици, по налогу САД и њихових тајних служби. У мају 2016. Давутоглу је био принуђен да поднесе оставку, што је означило оштар заокрет у турској спољној политици и ново приближавање Русији.
Кулминација је наступила недуго затим – у јулу 2016, када је турска војска покушала да изврши државни удар и свргне и убије председника Ердогана. У том покушају погинуло је 250 људи, око 2.200 је рањено. У нападу на хотел у Мармарису, који је извело једанаест турских командоса, дошло је до сукоба војске са обезбеђењем председника, у коме су погинула два полицајца, а неколико их је рањено. Ердоган је напустио хотел „непосредно након што су руске обавештајне службе обавестиле Ердогана о планираном државном удару“. Касније је Ердоган изјавио да би био убијен да је напустио хотел само петнаест минута касније.
Акције војске током пуча координисане су из НАТО базе у Инџирлику. Самом акцијом је, према информацији коју је пренео лист Јени Сафак, непосредно руководио пензионисани амерички генерал Џон Кембел, који је, „такође, управљао трансакцијама већим од две милијарде долара преко нигеријске УБА банке, користећи своје везе у ЦИА, а новац је делио пучистима у Турској“. Али детаљни оперативни планови разрађени су неколико дана раније: „Према доказима којима располаже турско правосуђе и који нису спорни, јер су их потврдиле америчке обавештајне службе, војни удар је припремљен у вили Анкара Контукент, где се 6, 7, 8 и 9. јула окупио најужи тим предвођен Адилом Оксузом, који је био у сталном контакту с Фетулахом Гуленом и његове упуте преносио члановима тима. Оно што показују снимке сигурносних камера у војној бази Акинџи је да су Адил Оксуз и Кемал Батмаз, две кључне фигуре удара заправо цивили, али који су се потпуно слободно кретали војном базом Акинџи“ (Јадранка Половић: Амерички циљ: Заменити Ердогана).
Свега неколико дана после неуспелог државног удара, Турска је од Сједињених Америчких Држава затражила изручење Фетулаха Гулена, који је оптужен за организацију пуча. Гулен се већ раније нашао пред сличним оптужбама. Ухапшен је 1971. током државног удара, и ослобођен шест месеци касније. Хапшен је, из сличних разлога, и 1986, а 1999. избегао је јавном тужиоцу тако што је побегао из Турске и „отишао у САД, где је већ имао разгранате везе са државном администрацијом, али и ЦИА“.
У новембру 2016. брутално је убијен руски амбасадор Андреј Карлов у Анкари. Према тврдњи генералног тужиоца Анкаре, и иза овог терористичког акта стоје присталице организације која је у Турској позната као ФЕТО – Фетулахистичка терористичка организација, на чијем челу стоји Фетулах Гулен: „мултимилијардер, штићеник америчких администрација, директно повезан са саудијским режимом и близак пријатељ Израела, који је постао persona non grata у Турској“.

Гуленистичка завера

Име Фетулаха Гулена непрекидно се појављује иза кулиса свих важних догађаја у Турској током неколико последњих деценија.
Дојучерашњи Ердоганов савезник, пензионисани имам, претворио се у најопаснијег непријатеља турске државе. За западне медије, попут Њујорк тајмса и Вашингтон поста, то је доказ Ердоганове параноје.
Чињенице, међутим, говоре нешто друго. Иако Гулен осамнаест година живи у САД, он располаже снажном организацијом у Турској (односно, тако је било све до скора, до почетка „чишћења“ турске државе од гулениста). Ова организација је посебно утицајна у Албанији, на Косову и у Босни и Херцеговини. Покрет је, заправо, активан у укупно 140 земаља широм света, у којима наводно гради школе и образовне установе. Експерт за Турску са Универзитета у Берну Кристоф Рам констатује: „Уопште није познато како се та мрежа организује. То подсећа на структуре једне секте. Ако се критички распитујете за те структуре, то је као да сте загризли у гранит. Критике због нетранспарентности се остављају по страни, без да им се озбиљно приступа.“
Гуленова организација била је посебно разграната у Средњој Азији, после распада Совјетског Савеза. Мрежа Гуленових школа послужила је тада као покриће за око 130 оперативаца ЦИА, који су током 90-их, као учитељи енглеског, деловали у Узбекистану и Киргистану. Кодни назив за ове операције ЦИА, према тврдњама бившег шефа турске обавештајне службе МИТ Османа Нури Гундеса, које износи у својим мемоарима Време преврата, био је „Мостови пријатељства“.
О утицају ФЕТО у самој Турској најбоље сведочи чињеница да је после државног удара ухапшено на десетине хиљада људи, махом високо позиционираних државних службеника, политичара, тужилаца, судија, војних лица и новинара. Према неким проценама, око 95 одсто запослених у полицији у једном тренутку било је под Гуленовом контролом.
Утицај Гуленових следбеника био је нарочито снажан у турској војсци, где је низ ћелија, састављених од високих официра и генерала, формирао засебан командни ланац. Стварне размере и снагу ФЕТО у оружаним снагама показао је државни удар из јула 2016. Претходно је председник Едроган оптужио гуленисте за још један покушај дестабилизације Турске. Истрагама о „корупцијском скандалу“, које су 2013. водили Гулену одани тужиоци, били су погођени многи блиски Ердоганови сарадници, наводно умешани у преношење државног злата у Иран.
Шта је у ствари Хизмет-ФЕТО (Гуленова мрежа назива се Хизмет, што на турском значи „служба“)? Ова организација садржи елементе пословне корпорације, верског покрета, религијске заједнице или култа и тајног друштва, на чијем челу је „хоџа ефенди“ – титула којом чланови покрета ословљавају опскурног и контроверзног имама – самог Гулена. „Врло је тешко концептуализовати ФЕТО не само према међународној јавности, понекад чак и у турском друштву. Организација је хијерархијски постављена, чланови су подељени у групе према задужењима. Структура групе темељи се на врло високом ступњу тајности, посебно на илегалним активностима унутар државних институција и подривању веза у командном ланцу унутар војске.“

Паралелна држава

Гуленова организација је заправо држава у држави, чије се структуре припремају да путем инфилтрације у одређеном тренутку преузму власт у Турској: „ФЕТО дјелује као ’паралелна држава’, будући да државни службеници или официри често примају наредбе од заправо неслужбених, илегалних шефова или ’абија’ (браће). Овакав концепт деловања, инфилтрирање у полицију, судство, тужилаштво, обавештајне службе, као и образовне, културне и финансијске институције усмерен је ка успостављању потпуне контроле над државним институцијама и војском.“
О начину деловања ФЕТО, уосталом, најбоље сведочи позив који је својим присталицама још 90-их година упутио сам Фетулах Гулен: „Позивамо наше пријатеље на положајима у законодавној власти и институцијама државе да се оспособе за администрацију како би, кад за то дође време, могли рестаурирати турску државу да она буде плодотворнија у име ислама на свим њеним разинама. Морамо сачекати да за то дође прави тренутак, кад прилике за нас буду повољније. А то не смемо учинити прерано.“
О каквој интерпретацији ислама је овде реч? Гулен је фанатични антикомуниста и одлучни заговорник неолибералног капитализма, а то га чини „идеалним сарадником западних, у првом реду америчких служби“. Како примећује Осман Софтић, његова интерпретација „модерног ислама“ – инспирисана, наводно, суфијском традицијом – „наметнута је као најприхватљивија за западне интересе. У академским и политичким центрима Запада сугерира се како би је требале слиједити и арапске, земље Средње Азије и муслиманске заједнице Европе, Америке и Аустралије“.
Према Гуленовом биографу Хакану Јавузу, Гулен је исламски мислилац који има највише сличности са калвинистима у хришћанству. Али, како закључује Осман Софтић, могло би се пре рећи да „Хизмет због нетранспарентности, тајновитости и диспропорционалног утицаја његових следбеника у институцијама Турске више подсећа на (католички) Opus Dei“.
Начин рада ФЕТО-а је једноставан и прилично ефикасан: путем сопствених центара и школа, Гулен регрутује и индоктринира турску сиротињу како би образовао нову турску елиту, „која ће искоријенити кемалистички лаицизам из турског друштва и државних институција“ и „замијенити га исламским вредностима“ (О. Софтић) – исламским вредностима тумаченим у Гуленовом кључу. „Из своје резиденције у Сејлорсбургу, градићу у Пенсилванији, Гулен… ’на даљински управљач’ руководи империјом средњих школа, универзитета и пословних, финансијских и медијских корпорација које дјелују у оквирима Хизмета у Турској и њиховим експозитурама широм света.“

Стари и нови савезници Анкаре

Последњи у низу напада на Турску је удар на турску лиру, која је у рекордном року изгубила 40 одсто своје вредности у односу на долар. Тим поводом турски председник је, оптужујући директно САД, изјавио: „На делу је економски рат западних земаља против Турске… Ми се нисмо и нећемо се предати онима који делују као наши стратешки партнери, али од нас праве своју стратешку мету.“
Сама техника напада на турску лиру, објашњава Момир Булатовић, добро је позната банкарским шпекулантима: „Када добију зелено свјетло, компјутери великих банака и инвестиционих фондова нападну турску лиру ’непристојно ниским’ понудама за откуп. Они то раде у невјероватно великом обиму и брзином која превазилази моћ схватања људског ума. Ово се назива ’нанотрговање’ и деценијама је легални начин пословања у Америци. Разумије се да се њим баве само привилеговане и суперпребогате банке и фондови.“
Циљ ове операције је економска и политичка дестабилизација Турске, после чега би уследила смена власти. Сличним нападима је 2014. била изложена и руска рубља. Истовремено са нападом на лиру, америчке кредитне агенције снизиле су кредитни рејтинг Турске, док је Бела кућа увела царине на турски челик и алуминијум. Све то не оставља места сумњи: нови напад на Турску припремљен је и организован у Вашингтону.
Повод за нову фазу рата против Турске пружило је хапшење америчког евангелистичког пастора Ендрјуа Брансона, осуђеног због шпијунаже и учествовања у организовању пуча. Пастор је годинама одржавао интензивне контакте са гуленистима.
Тим поводом ирански министар иностраних послова Мухамед Џавад Зариф је у Анкари упозорио: „Американци су показали да немају граница у вршењу притисака или демонстрирању силе према другим, чак и када се ради о савезницима.“
Турска се данас налази у критичној фази борбе за сопствени суверенитет, за право да води суверену и независну политику. Ова борба се сада води на политичком, економском и војном плану (у Сирији, Ираку и у самој Турској).
Криза у Идлибу поново је показала да Турска више не може да се ослања на „старе савезнике“ (САД) и да је излаз из кризе могуће наћи једино кроз споразум са „новим савезницима“: „Радимо са Русијом, Ираном и другим савезницима како бисмо обезбедили мир и стабилност и избегли хуманитарну трагедију“, изјавио је недавно турски министар одбране Хулуси Акар. То је у складу са скорашњом поруком председника Ердогана – уколико САД наставе да понижавају Турску, она ће изаћи из НАТО-а и потражити „нове пријатеље и савезнике“.

[/restrict]