Поигравање пријатељством

Руска Федерација, предстојећи избори у Републици Српској и (гео)политичке антипатије

Као што је логично да Русија у вези са изборима у Републици Српској никога не протежира, тако је логично и да српски политичари, у Србији али тим пре у РС, и те како имају геополитичке фаворите. И разуме се да је међу њима Русија на првом месту. Нажалост, није све тако. У (гео)политици много тога није смислено. Макар ако се логика тражи полазећи од националног интереса који политичари, били они у опозицији или на власти, треба да штите. Другачије ствари стоје ако мисле само о лично-партијској користи. Ту се већ ради о другој „логици“, коју скривају разним рационализацијама, али, ма колико од тога бежали, признају делима.

РУСКИ ФАВОРИТ? Током посете Босни и Херцеговини и Републици Српској, министар спољних послова Руске Федерације је по ко зна који пут поновио да његова земља подржава јединство БиХ, али не било како већ на изворним темељима какви су дефинисани у Дејтону. То значи, како истиче Лавров, да Русија подржава БиХ као сложену заједницу три народа и два ентитета. Равноправност се у оба случаја подразумева, а све што је нарушава, односно води сарајевској хегемонији, одбацује се.
Република Српска ништа више од тога и не жели. Увек је доследно била на изворним дејтонским принципима који подразумевају да су БиХ ентитети државе, док је њихова заједница нешто између федерације и конфедерације, за превагом последњег. Такво стање је, у смислу централизације, десетак година после окончања рата упорно нарушавано од стране западних самозваних протектора БиХ и њихових муслиманских љубимаца. За све њих Дејтон је био само преокрет у примени средстава, али не и у вези с променом циља. Он је остао стварање готово унитарне државе, али то већ добро знамо, па да се тиме поново не бавимо. У фокусу су нам Русија и њен однос са РС.
Централистичке намере Сарајева и његових западних ментора нису реализоване због снажног отпора Додика у РС и подршке коју је у вези с тим од средине прошле деценије овог века добијао од ојачале Путинове Русије. Она би подржавала и било кога другог ко би храбро бранио интересе Српске јер јој је важан – како из сопствених интереса, тако и пријатељства према Србима – њен опстанак. Но околности су биле такве да се као кључни унутрашњи фактор одбране РС искристалисао Милорад Додик. И време је да кажем: није он руски фаворит већ реалност у одбрани српских и руских интереса, па се његов приоритетни статус за Русе сам намеће.
Русија је Додика прихватила као што би учинила и да је којим случајем чврсту националну политику водио или води Младен Иванић или неко од лидера Српске демократске странке. Међутим, они то нису чинили, нити чине. Можда и из страха због ранијег прогона СДС-а – што је могуће објашњење, али не и оправдање за национално штетне потезе – и пре и после Босићевог вођења, они су сигурност потражили у загрљају западних неоколонијалних структура задужених за БиХ. Тако се понашају и партнери СДС.

[restrict]

САРАЈЕВСКА КОМБИНАТОРИКА Проблем је у томе што су они који су свима њима инострани пријатељи, радили и раде на гушењу РС, а у глобалним оквирима делују против Русије која подржава Српску. Испада да део српских политичара у РС, али и у Србији, из себичних интереса пристаје да буду пиони оних који директно или индиректно раде против српских националних тежњи а у корист наших регионалних опонената. То је проблем за свакога иоле национално оријентисаног ко држи власт у Београду, Бањалуци или Москви. Није ту у питању фаворизовање било кога већ дисквалификација штеточина.
Срби који су од стране западних ментора Сарајева изабрани да буду у тамошњој владајућој коалицији не понашају се као заступници РС, већ као део сарајевске елите. Важно им је пре свега да задовоље сарајевско јавно мњење и сарајевске западне протекторе, који су те Србе и довели у удобне фотеље. У складу с тим ако активно и не подржавају политику усмерену против РС, Србије и Русије, они јој је се и не опиру. А богами и те како је неретко подржавају иза кулиса. Не чине то директније због процене њихових налогодаваца да због предстојећих избора не би требало да претерано револтирају гласаче у РС.
Када се ради о виталним интересима Русије у контексту очувања неутралности Србије и БиХ, и ту слично делују. Нема спора око тога да се активно не опиру сарајевском НАТО курсу, који упркос противљењу РС има за циљ да БиХ буде увучена у тај антируски пакт. Евроатлантским центрима моћи ништа више и не треба. Није им нужно да Младен Иванић или Вукота Говедарица буду гласноговорници НАТО интеграција. Довољно је да им се не супротстављају а претходно буду инсталирани на власт у Бањалуци, и БиХ караван ће стићи до Северноатлантске дестинације.
Слично стоје ствари и са Србијом и свесрпским интересима. Сада је у њиховој одбрани Бањалука радикалнија и храбрија од Београда. Он има могућност да их брани с лагодне позиције, што је добра ствар за српске интересе. РС предвођена Додиком некада делује борбеније, док се Београд западним средиштима моћи приказује одмереније, али пружа подршку РС. Тако две српске државе делују усклађено, што се дубљим сагледавањем ствари види по многим питањима, од Косова до актуелне политике према Подгорици.
Када би у Бањалуци на власт дошли Срби који су сада удобно смештени у сарајевским коридорима власти, Београд би морао да скине рукавице и директно брани опстанак дејтонске РС. Одатле не да не би више имао подршку за друге ствари од свесрпског значаја већ би сам морао напрегнуто да се ангажује на терену Српске. То би за Србију имало како негативне репутационе последице на Западу, тако би и додатно оптеретило њене ресурсе. Коначно, и исход одбране РС би био врло неизвестан, док је данас јасно да у околностима када Бањалука, Београд и Москва бране Српску, њу нико не може да уруши.

СУДБОНОСНИ ИЗБОР Из свега реченог је јасно да нема Русија фаворите у РС већ да део тамошњих политичара прави избор који Руску Федерацију гура даље од РС, а њу у гротло сарајевског хегемонизма. Због наклоности српском народу, али и њеног опредељења да избегава мешање у унутрашњу политику страних земаља, Москва се труди да и у таквим околностима задржи коректан однос према свима на политичкој сцени РС. Но једно је форма, друго је суштина. Руси ипак нису од јуче да не схвате како ствари стоје и да у складу с тим делују прагматично. Није Додик пред изборе случајно позван у посету Путину.
Шта год Кремљ дипломатски поручивао, за њега у РС Додик нема алтернативу. Када Лавров понови да Русија сматра да је време да се укине западна неоколонијална управа у БиХ, а то је ОХР, свакако нема у виду да Србе у тој државној заједници треба да предводе они који су дириговани даљински из Лондона или неке друге евроатлантске централе. Њима је ОХР у главама, и Москва то добро зна. Ништа не значи елиминисање спољних окупационих механизама ако остају они унутрашњи.
Толико о Русији и њеном односу према нашим политичарима у РС. Да полако завршавамо ту причу. Додикова опозиција се упиње да покаже да Русија нема ништа против ње. Москва, иако је јасно шта о коме од актера политичких надметања у РС мисли, задржава привид неутралности. Не каже се џабе да је политика умногоме позориште. На крају, полазећи баш од тога, да додам још нешто када се ради о фаворитима и одбојностима у вези са аспектом српско-руских односа којим се бавимо.
Српски чиниоци који су власт у Сарајеву и са те позиције се уз западну помоћ боре да преузму контролу над РС, упорно понављај да су привржени њеној државности и да им није намера да подрже даљу централизацију БиХ. Али јасно је да је она немогућа само уз услов да постоји снажна подршка Русије државности РС. Опет, ти наши политичари данас подржавају разне санкције запада против Русије, чији је део и забрана уласка низа руских грађана у БиХ. Како се онда и позоришно правити да се ништа не би променило на релацији РС–Русија када би они дошли на власт? Односи би се свакако охладили.
Русија би и даље подржавала Српску, али и најмањи шумови у комуникацији и проблеми између Москве и Бањалуке несагледиво би могли да се одразе на будућност РС. Тако би било и када би је после доласка на власт неко ново вођство бранило. Камоли када би се само правило да то чини, а заправо би, као што се може очекивати уколико би се евроатлантски фаворити дочепали државног кормила РС, плаћало цех за довођење на власт на рачун државности Републике Српске. Наш народ не сме то да допусти и тако стави на коцку западну српску државу и судбину преосталих Срба западно од Дрине. Уверен сам да су РС бирачи тога потпуно свесни. Не ради се о обичним изборима за врх власти већ о избору измећу националног опстанка и суноврата.

[/restrict]