Печат недеље

Поруке Алана Карлсона

Због чега је „природна породица“ (њен традиционални модел!) предуслов за здрав развој савременог друштва као целине, али и човека као индивидуе

Пише Јовица Павловић

Председник Хауард центра за породицу, религију и друштво и оснивач Светског конгреса породица, др Алан Карлсон боравио је у Србији као гост Института за европске студије. Том приликом одржао је два предавања у оквиру којих је нагласио да традиционални модел породице сматра предусловом за здрав развој савременог друштва као целине, али и човека као индивидуе. Током предавања одржаног у Матици српској у Новом Саду позвао се на пример САД, док је у излагању пред београдском публиком поменуо и случај Шведске, не би ли пружио критички осврт на начине и механизме путем којих јавне политике могу посредно и директно утицати на слабљење или јачање онога што он назива „природном породицом“ (последично и на наталитет, на општи просперитет државе и друштва).

ИСТОРИЈСКЕ ПОУКЕ Историчар по професији, Карлсон је током новосадског предавања пружио примерима испуњен преглед развоја америчког модела породице, од колонијалног доба до данас. Нагласио је чињеницу да су – супротно општеприхваћеном мишљењу о САД као држави изграђеној на идеји о појединцу као носиоцу америчког сна – америчка култура и друштво засноване на вредностима патријархалног дома који карактеришу рано ступање у брак, велики број деце и комплементарне улоге мужа и жене. Данас свеприсутна митологија о америчком индивидуализму, тврди Карлсон, развила се тек средином 19. века у оквиру политике која је популаризовала авантуристичке походе на запад ради ширења граница САД, али је друштвени модел према ком породица чини базичну јединицу друштва у америчку свест уграђен још током раног 17. века и то пре свега захваљујући пуританском начину живота, да би хришћанску породичну традицију наставиле и учврстиле и касније групе досељеника.
Карлсон тврди да је идеја о патријархалној породици у којој отац штити, ради и снабдева, док мајка чува, учи и инспирише заслужна не само за просперитет и високу стопу наталитета раних досељеника на северноамерички континент већ и за успешну интеграцију и асимилацију бројних имиграната који су у Америку током друге половине 19. и почетком 20. века стизали из разних крајева Европе. Мото „Једно мајчинство и једна породичност“, као симбол заједничких вредности, потпомогао је американизацију иначе прилично различитих становника немачких, пољских, италијанских, грчких и јеврејских етничких енклава и уједно пружио идеолошку потпору за читав низ пропородичних политика спроведених у међуратном периоду. Пример је политика пореских олакшица и социјалне заштите за младе брачне парове која је дала видне резултате (нпр. стопа фертилитета је у овом периоду америчке историје удвостручена).
Међутим, јачање феминистичког покрета и период сексуалне револуције производе систем вредности који „природну породицу“ одређује као индивидуалним слободама нужно супротстављен и самим тим превазиђен друштвени модел. Током шездесетих и седамдесетих година на снагу тако ступа и читав низ нових закона и законских реформи које подривају традиционални амерички породични живот.

МАРКСИСТИЧКИ ПРИСТУП За развој догађаја који је довео до тога да се млади људи ређе одлучују на брак него што је то раније био случај, а да брачни парови имају мање деце него брачни парови током неких ранијих периода америчке историје, Карслон криви, поред феминистичког покрета, и марксистички приступ јавним политикама, друштвеним наукама и праву. Своју критику марксистичке визије породице детаљно је изложио током предавања „Деконструисање породице на шведски начин“ када је анализирао јавне политике усмерене ка породици које су имплементиране у Шведској током 20. века, пре свега у периодима током којих је традиционално најјача Социјалдемократска партија била на власти. Наводи да у Шведској почетком 30-их година долази до радикалне измене породичног закона и то под утицајем групе шведских интелектуалаца предвођених Алвом и Гунаром Мирдал. Сматрали су да жена мора да буде равноправна мушкарцу у сваком смислу те речи, па и да буде једнако присутна на тржишту рада, а да бригу о деци и домаћинству у што већој мери мора да преузме држава. Међутим, предлагане промене нису се лако примиле. Многе жене које су подржавале Социјалдемократску партију сматрале су да ће своја права остварити не тако што ће постати део радне снаге већ тако што ће помоћ државе и плате њихових мужева бити довољно велике да омогуће њихов останак код куће, где ће се као домаћице бринути о породици. У складу са захтевима ових домаћица, које су тада чиниле већину женске популације, доношене су политике чији су резултати били пораст наталитета, смањење броја запослених жена и знатно мање деце у обдаништима. Ипак, након повратка Алве Мирдал у шведску политику наступило је девет такозваних „Црвених година“ (1967–1976) током којих је усвојен низ мера које су, између осталог, стимулисале запосленост свих пунолетних чланова породице, јер се са система опорезивања домаћинстава прешло на систем опорезивања појединаца.
Ако се Карлсонова предавања схвате као опомена, може се рећи да су одржана у правом тренутку. У Србији је наиме, у јулу, на снагу ступио измењени Закон о финансијској подршци породицама с децом, према ком појединим женама на породиљском боловању од Секретаријата за социјалну заштиту следује свега 1.000 динара месечно.

Треба ли нам С-300?

Недавна најава руског министарства одбране да ће, као одговор на обарање руског извиђачког авиона Ил-20 код Латакије у Сирији, врло брзо Дамаску доставити давно плаћене зенитне системе противваздушне одбране С-300, поново је отворила полемику о потреби набавке таквог система и у Србији.
Ако само овлаш бацимо поглед на стање наше РВ и ПВО и лаику је апсолутно јасно да нам није потребан само С-300 него апсолутно све. Од 1999. године тактика ваздушног ратовања се знатно изменила увођењем нових технолошких решења која подразумевају вођење борби на тада бесмисленим удаљеностима. Увођење наоружаних дронова, далекометних „паметних“ ракета, вештачке интелигенције, напредних система електронског ометања и детекције, рашириле су потенцијално бојиште до неслућених размера.
У данашњим условима непријатељска авијација не мора ни да улази у туђ ваздушни простор (што видимо из примера дејстава израелске авијације у Сирији) довољно је да летелица донесе ракете до ивице домета и захватања циља, испали их, а онда се мирно врати на матични аеродром. Домет таквог типа ракета креће се од 20 до 120 километара.
Дакле, одбрана нашег ваздушног простора не почиње на државној граници, већ много даље, у зони детекције ваздушних циљева. Шта ту може да учини један С-300?

С-300 Важно је напоменути да постоји читава фамилија зенитних система истог основног имена, али у нашем случају се најчешће помиње С-300 ПМУ1 и ПМУ2 руског назива „Фаворит“. Последњи је изведен из свог претходника с тим да му је проширен дијапазон ракета различитих величина, домета и снаге. Истовремено може да прати и гађа шест циљева и да наводи 12 ракета. Зона дејства за „Фаворит“ са одговарајућим ракетама је до даљине од 195 километара, а по висини од 40 метара до 27 километара. Истовремено, у зависности од типа ракете, може да уништава циљеве који се крећу између 2.800 и 5.000 метара у секунди.
Као следећа потенцијална набавка помињан је систем БУК-МБ (еволуција ракетног система КУБ који је још увек у саставу наше војске), али имајући у виду да свестрани С-300 ПМУ2 „Фаворит“ покрива и готово све задатке које би БУК евентуално обављао, осврнућемо се на следећу звезду и жељу многих ПВО света: Панцир С-1.

ПАНЦИР С-1 Панцир С-1 је руски ракетни ПВО систем са ракетама земља-ваздух комбинованог кратког и средњег домета, и представља најновију технологију противваздушне одбране. Панцир је мешовити (хибридни) топовско-ракетни систем који обједињује ракете земља-ваздух, два топа калибра 30 мм, осматрачки и нишански радар као и електрооптички блок за надзор и управљање паљбом. Систем је постављен на камион УРАЛ 5223.4 категорије 10 тона и конфигурације 8×8. Основна намена Панцира је заштита важних тачака као што су аеродроми, командна мјеста, комуникацијска средишта итд. Замишљен је за одбрану од авиона, хеликоптера, крстарећих ракета, беспилотних летелица и вођених бомби.
Панцир може деловати и против површинских циљева као што су тенкови, оклопни транспортери, борбена возила пешадије и сл. Панцир-С1 садржи систем за противелектронска дејства што га чини значајно отпорним на ометања, систем за контролу пожара, поседује систем за праћење циља или ракете, као и термални систем за праћење и откривање правца ракете, такође поседује могућност праћења 4 мете или циља одједном, као и аутоматски систем за захват. Домет топова по даљини је 4 километра, а по висини 3 километра. Каденца гађања је 2500 зрна у минути. Борбени комплет тридесетмилиметарских топова износи 1400 зрна. Максимални домет ракетног комплета Панцира је 20 километара по даљини и 15 километара по висини и у борбеном комплету се налази 12 ракета типа 57Е6. Као и С-300 и Панцир се може умрежити са више командних места и радара и тако повећати ефикасност.
У борбеним дејствима Панцир се показао веома успешним, нарочито у последњим борбама у Сирији и има дугу листу обарања најразличитијих летелица. Што се тиче система С-300, он још увек није имао борбених искустава нити у једној земљи која га поседује што најбоље говори о томе колики фактор одвраћања представља већ и само поседовање тог система.