Одговор би могао бити страшан

Одлуке патријарха Вартоломеја више су од историјске законитости у понашању Цариградске патријаршијске катедре. Ово је преседан, после кога, уколико Фанар не ревидира своје одлуке, ништа више неће бити исто

Када је писао да су Цариградска патријаршија, али и неке друге катедре у оквиру византијског царства често падале на саблазни „плоти и крви“, протојереј Александар Шмеман сигурно није могао да претпостави да ће један други руски теолог, савременик неког будућег доба, источнопапистичке тежње цариградског патријарха, с правом, назвати злочином. Још мање да ће се патријарх Вартоломеј, у покушају да себи обезбеди папски примат у односу на православне цркве, одлучити на тако радикалан корак као што је потчињавање украјинских православних верника себи.

ЗЛОЧИН ЈЕ ЗЛОЧИН Управо се то десило. Наиме, Генерални секретаријат Светог Синода Цариградске православне цркве објавио је коминике о именовању двојице јерарха те цркве – архиепископа памфилијског Данила (САД) и епископа едмонтонског Илариона (Канада) – за „егзархе“ Цариградске патријаршије у Кијеву. Одлука је донета без сагласности Москве, али и митрополита кијевског и целе Украјине Онуфрија.
„Флагрантна повреда црквених канона који епископима једне помесне цркве забрањују да се мешају у унутрашњи живот и послове друге помесне цркве“, огласио се дубоко револтиран Свети Синод Руске православне цркве.
Одлука је, указују, у потпуној супротности са ставом Цариградске патријаршије и патријарха Вартоломеја, који је више пута изјављивао да признаје митрополита Онуфрија за јединог канонског поглавара Православне цркве у Украјини.
„Ови поступци воде у ћорсокак односе између Руске и Цариградске цркве, и стварају реалну претњу за јединство читавог светског православља. Узвратне мере Московске патријаршије уследиће у најскорије време.“
И још нешто. Цариградски патријарх је нестрпљиво обзнанио да се канон којим се рукоположеним свештеницима забрањује ступање у други брак – стави ван снаге. Револуционарно-либерални став који сведочи не само о односу према црквено-правном поретку и покушају узурпације законодавне власти која не припада ни једној помесној цркви, па ни Цариградској патријаршији, већ и очигледној разградњи саборне структуре Православне цркве. Оваквом одлуком патријарх Вартоломеј прекршио је 2. правило V–VI Васељенског сабора, којим се потврђује општеобавезност сваког правила које је утврђено на неком од Васељенских сабора Цркве. Каноничар Никодим Милаш истиче како „наредба, дакле, 2. правила Трулског сабора не ограничава закониту законодавну власт у цркви, да се не смије никакво правило мијењати, него оно забрањује, да се правила уопће мијењају у сушности њиховој, противно општим законима и духу православне цркве, а угађајући страстима људи. Ова наредба само ограничава самовољу појединих, ма на каквом се ступњу они налазили; она ограничава и сваку помјесну цркву, да противно духу општега црквенога права, мијења које правило, примљено васељенском црквом“ (Н. Милаш, Правила Православне цркве с тумачењима, књ. 1, Београд–Шибеник, 2004, стр. 435–436).
Поводом овог преседана патријарха Вартоломеја међу првима се огласио теолог Владимир Василик: „Канонски злочин – признање другог брака у свештеника. Истина, нешто ограничавајуће, но од тог ограничења злочин не престаје бити злочин. Како је учио Тертулијан: хришћанин може имати само један брак. Само први брак се сматра тајинством, остало је – снисхођење. А свештеник, који представља извршитеља тајинства, нема право да даје пастви глуп пример. Као што је рекао апостол Павле: Епископ мора бити непорочан, једној жени муж (1 Тим. 3:2). Својим деловањем патријарх Вартоломеј је благословио свештенство на блуд. Он се бави истим таквим блудом, не само у односу на свештене већ и на каноне и границе Цркве…“
У прошлости су цариградски патријарси животом платили одбрану канонског јединства Цркве показујући да су, иако турски сужњи, слободнији него цариградски патријарси после Другог светског рата – који су, иако формално слободни, заправо били у власти заштитника и финансијера са Запада.

[restrict]

СУКОБ ДРУГОГ И ТРЕЋЕГ РИМА Да ли је одлуком да призна расколничку цркву и наруши црквено-правни поредак Вартоломеј задао завршни ударац руској националној свести у Украјини, али и означио крај јединства православља?
На вест да је Цариград послао два специјална представника који треба да отпутују за Кијев како би вршили припрему за давање аутокефалности Украјинској цркви, митрополит Иларион Алфејев, шеф одељења РПЦ за спољне односе, резигнирано закључује: „По свему судећи средства црквене дипломатије су данас исцрпљена.“ За право му даје и одлука патријарха Вартоломеја којом је забрањена посета митрополита петроградског Светој Гори. Атонски монаси још увек нису рекли коначну реч, али православна јавност правилно увиђа да је ово више од историјске законитости у понашању Цариградске патријаршијске катедре. Ово је преседан, после кога, уколико Цариград не ревидира своје одлуке, ништа више неће бити исто.
Потреба Фанара да себи обезбеди први престо у свеправославном свету није новијег датума. Сукоби око јурисдикцијске надлежности између Другог и Трећег Рима трају од пада Руске монархије. Цариград је тако у време патријарха Мелетија Метаксакиса, кривца за грчки календарски раскол, 1923. једнострано признао аутокефалност Финцима и Естонцима издвајајући их из састава Московске патријаршије, а затим од Москве одвојио и Пољску православну цркву. Григорије VII покушао је да смени Светог Тихона Исповедника, патријарха московског и све Русије, док патријарх Василије отворено устаје против Руске заграничне цркве, тврдећи да се сви православни ван својих матичних држава морају потчинити Константинопољу. Иза тежње Цариграда да се наметне као Васељенска патријаршија, постоји и друга тежња – да ослаби моћ Руске цркве. Руски историчар Павел Јермилов, у својој студији „Улазак цариградске патријаршије у оквире спољне политике САД у доба Хладног рата“, на основу анализе архивских извора и друге грађе показао је како је Цариград постао оруђе у рукама САД непосредно после рата, у доба кад је патријарх био Максим Пети који није крио своје симпатије према Руској православној цркви и Москви. САД су, скупа с Ватиканом, 1949. уклониле патријарха Максима и довеле америчког човека, митрополита Атинагору, да би спречиле утицај Русије међу православнима. У овој работи учествовали су председник САД Хари Труман и папа Пије Дванаести. Из објављених докумената јасно се види да је Вашингтон патријарху Атинагори наменио место челника екуменског покрета на Истоку, са циљем да се спречи утицај Москве на помесне православне цркве. Труман је говорио: „Без обзира на преграде које деле различите цркве, на дубљем нивоу постоји братско јединство. Морамо и даље да наставимо да указујемо на оно што нас везује и да, још више уједињени, кренемо у крсташки рат у име мира. И нека Бог уједини цркве и читаво слободно човечанство да би се у наше дане зацарио мир.“
Атинагора је одлично испуњавао америчко-ватикански задатак, што се видело у доба узајамног скидања анатема средином шездесетих година 20. века, када су Цариград и Ватикан, по иницијативи њега и папе Павла Шестог, дисали једним плућима. Од тада до данас САД имају немерљив утицај на Цариград, што се видело и 2016, када су екуменистичко-модернистички скуп на Криту безбедносно покривале америчке обавештајне службе.

ПРЉАВИ ПОСАО Журбу патријарха Вартоломеја да реши статус непризнате цркве, и то у околностима интензивних политичких конфронтација, митрополит Алфејев не сматра случајном. Штавише. Митрополит указује да Вартоломеј увиђа да су дани садашње украјинске власти одбројани: догодине на пролеће биће избори, и врло је вероватно да ће на власт доћи нова снага, која више неће подржавати папистичке претензије Цариграда. Зато се они труде да свој прљави посао заврше што пре.
„Интересантно је да се те одлуке, везане за аутокефалност у Украјини, поклапају са одлукама о давању аутокефалности такозваној Македонској цркви, а то је већ директни сукоб између Цариграда и Српске цркве. При томе је Српска црква учествовала на Критском сабору, на којем ми нисмо учествовали, али без обзира на то однос према нама је потпуно исти“, каже митрополит Алфејев.
У балканској стратегији осовине Вашингтон–Брисел–Цариград посебно место заузима Српска црква управо због своје национално историјске мисије. Зато је изворно атлантистички пројекат решавања свих спорних аспеката македонског и тзв. црногорског питања препуштен Цариградској патријаршији. Недавно је Цариград позвао сестринске цркве да прихвате цркву у Скопљу у православно јединство. Бојазан да би то могло да се деси и у Црној Гори је оправдана и очекивана.
У овом тренутку једанаест православних помесних цркава једнаких међу собом, али повезаних у мистичко тело Васељенске цркве јединством учења, канона и богослужења, својим саопштењима стало је уз Москву, изражавајући безрезервну подршку украјинском митрополиту Онуфрију. Међу њима је Српска православна црква.
Да ли глас који су подигле помесне православне цркве против ватиканоликих тежњи Цариграда могу довести до раскола какав је био 1054? Митрополит Алфејев тврди да је дијалог доведен у ћорсокак. Уколико Цариград не ревидира своје одлуке, разлаз је могућ.
Али не би ли издаја православља од стране Фанара можда била прилика да се Москва еманципује од Цариграда и преузме улогу лидера? У том случају Црква Трећег Рима, бранећи каноне и догматску непроменљивост Цркве од Истока, прва би наступала у име светског православља. Јер ако Цариград јесте историјски први по части, није ли Трећи Рим већ вековима први по броју и снази у православној васељени?

МИШ У ТИКВИ, ШТО ЈЕ НЕГО СУЖАЊ

Одлука СА Сабора Цариградске патријаршије да дозволи свештеницима да ступе у други брак драстично нарушава бројне каноне целе Православне цркве, сматра др Зоран Чворовић, правни историчар.
Он подсећа да су још ученици Христови, апостоли, утврдили својим 17. каноном да онај ко се после крштења два пута женио не може после тога бити рукоположен за свештеника.
„Велики учитељ Цркве, Св. Василије Велики, позивајући се на апостолски канон, наложио је својим 12. каноном да се свештеници који би после рукополагања закључили други брак потпуно лише свештеничког чина. У XI веку су управо Вартоломејеви претходници на цариградском трону донели одлуку да се свргне епископ који рукоположи другобрачног.“
Да између првог и другог брака по учењу Цркве не постоји знак једнакости, види се и по томе што код закључења другог брака нема обреда венчања, другобрачни подлежу забрани причешћа од две године, а уз то је свештенику забрањено да присуствује свадбеном весељу другобрачних.
„Да се светиња брака сама по себи не сматра сметњом за рукополагање једног лица у свештенички чин, али да брак мора да закључи само пре рукополагања, потврдили су 6. каноном оци Трулског сабора. Потреба да се у VII веку поново оснажи правило које су успоставили још апостоли, проистекла је из чињенице да су поједини епископи дозвољавали свештеницима да се жене и после рукополагања. Управо овај пример показује колико је одлука Цариградске патријаршије супротна пракси светих отаца Цркве, јер уместо да примењује каноне, Цариградска патријаршија се одлучила да озакони неканонску праксу.“
Чворовић сматра да се самовоља Цариградског сабора на челу с патријархом Вартоломејом не огледа само у доношењу одлука које су противне канонима целокупне Православне цркве већ и по томе што својом законодавном влашћу интервенишу у материју за чије регулисање је једино надлежан Васељенски сабор Православне цркве. Јер каноне које су донели сви епископи Православне цркве на претходних седам Васељенских сабора могао би да измени само следећи Васељенски сабор. Оваквом самовољном узурпацијом надлежности Васељенског сабора патријарх Вартоломеј јасно је показао намеру да цариградског патријарха, по угледу на римске папе, претвори у доносиоца општеобавезујућих норми за целу Православну цркву.
„Превелики залогај за једног патријарха који је, по речима Н. Нарочницке, само продужена рука западне плутократије, јер ’миш у тикви – што је него сужањ’.“

Митрополит Иларион Алфејев:
Нема дијалога, постоји монолог Цариграда

Узвратне мере Москве, упозорава митрополит Иларион Алфејев, могу бити најразличитије. У интервјуу објављеном на сајту Руске патријаршије митрополит каже да неће говорити о узвратним мерама док те мере не буду предузете, јер ће у свакој фази остављати својим за сада још увек партнерима могућност да се узму у памет и да ревидирају своје одлуке.
„Зашто ми говоримо да те одлуке воде у ћорсокак дијалог између наших цркава и прете читавом православљу? Зато што, пре свега, сада нема никаквог дијалога – постоји монолог Цариграда који тврди да има ексклузивна права, говори о томе да је престо Кијевске митрополије пренет у Москву без дозволе Цариграда. Изјављују да се, када је 1686. године Кијевска митрополија ушла у састав Московске патријаршије, то наводно десило привремено и да Цариград никада није престао да Украјину сматра својом канонском територијом. А зашто сте онда триста и нешто година ћутали? Зашто онда о томе нисте ништа говорили? Зашто нисте говорили да је то ваша територија, а сада сте се тога ’присетили’? Прво, ми се одлучно противимо том лажном тумачењу историје: у повељи патријарха цариградског Дионисија, која је послата патријарху московском Јоакиму 1686. године, ништа се не говори ни о привременој природи преласка Кијевске митрополије у састав Московске патријаршије, ни о било каквим претензијама Цариграда на ту територију.“
Друго, подсећа, садашња ситуација, у којој се Цариград на изузетно бахат и циничан начин меша у послове друге помесне цркве, не само да доводи дијалог у ћорсокак већ и прети расколом Васељенског православља.
„Уколико Цариград до краја спроведе свој перфидни подмукли план давања аутокефалности, то ће значити да ће аутокефалност добити нека група расколника. Канонска црква ту аутокефалност неће прихватити. Ми је у Руској цркви, наравно, нећемо признати. И нећемо имати другог излаза него да прекинемо односе са Цариградом. А то значи да цариградски патријарх неће имати никаквог права да се назива, како то сада чини, ’поглаваром 300 милиона православних становника планете’, пошто га бар половина православних уопште неће признавати. У суштини својим поступцима он ће поделити читаво светско православље.“

[/restrict]