Непристојна понуда

Да ли смо спремни да Косово и Метохију заменимо за Европску унију и нешто новца приде, или је реч о блефу српског председника?

Вероватно да председник Србије Александар Вучић није могао да добије тежу похвалу од оне коју му је упутио најпознатији маркетиншки стручњак за блискост председницима Србије Небојша Крстић: „Да постоји мрва разума и трунка достојанства међу лидерима опозиције, мислим на тзв. демократски део, препознали би у Вучићевој косовској политици своју.“
Да ли је Крстић, хвалећи Вучића, у праву када га, такорећи, оптужује да се не понаша другачије него што би се понашао Борис Тадић да је смео („Једино ми није јасно које право Тадић данас има да Вучића, који ставља главу тамо где он није ногу, назива издајником?“)? Или је пак и сам збуњен том загонетком замотаном у мистерију унутар енигме, текућим преговорима о Косову и Метохији за које и даље не знамо куда воде и докле су на том путу стигли?

[restrict]

ИНТЕРВЈУ „РОЈТЕРСУ“ А који су, прошлонедељним Вучићевим интервјуом за агенцију „Ројтерс“, скренули још дубље у загонетку…
Тих неколико реченица, које је српски председник изговорио британској новинској агенцији, у јавности нису изазвале пажњу какву заслужују иако су засигурно, зато што су једноставно тако превратничке да су морале, пажњу изазвале тамо где се свака изговорена реч мери много озбиљније него што се то чини у нашој јавности, темељно анестезираној глупошћу и маркетиншким, то јест пропагандним опсенама.
Елем, рекао је Вучић, „ако икада постигнемо договор (са Приштином), Србија би морала да добије јасне гаранције да ће постати чланица Европске уније 2025. године… Понекад се насмејем када чујем како људи поједностављују ствари и кажу да се договор своди на реченицу – ја ћу теби дати три села а шест села ћу добити (заузврат)… Ако икада постигнемо дил (са Приштином) то ће морати да буде свеобухватан дил који неће укључити само односе између нас и Албанаца на Косову, већ ће морати да укључи и решење нашег пута у ЕУ и даљи економски напредак.“
Шта је у овим Вучићевим речима толико превратничко?
Најпре упада у очи, а после ћемо наравно и о свему осталом што упада у очи, увођење Европске уније у једначину српско-албанских односа.
Све доскора, наиме, Вучић је тражио од међународне заједнице, апеловао је на њу малтене, а можда и буквално, да нас остави на миру да се сами договоримо с Албанцима ако можемо. О томе, илустрације ради, говори извештај „Блица“ од 25. августа, са Европског форума Алпбах у Аустрији: „Председник Србије Александар Вучић апеловао је вечерас у Алпбаху на међународну заједницу да допусти Србима и Албанцима да покушају сами да реше проблем Косова и Метохије, јер ако се дође до решења, то би било од суштинског значаја за цео Балкан и ’нешто о чему нисмо могли да сањамо дуго времена’.“
А сада поручује да није довољан договор само Срба и Албанаца него би страна у договору, не само као његов гарант већ и као страна која има сопствене обавезе да испуни, морала да постане и Европска унија тако што би тај свеобухватни дил морао „да укључи и решење нашег пута у ЕУ“. У овој дакле варијанти, нагласимо то још једном зато што заслужује да буде нарочито наглашено, није реч о споразуму Београда и Приштине уз посредовање Европске уније већ о споразуму Београда, Приштине и Брисела. Али не само Брисела него и Берлина, Париза, Мадрида, Лисабона, Варшаве, Атине, Загреба, Букурешта, Будимпеште и да не набрајамо даље а у томе се крије страшно озбиљна замка о којој ћемо нешто касније, да бисмо покушали да дођемо до одговора на питање коме је та замка заправо намењена.

КОСОВО ЗА ЕУ? У сваком случају, очигледно је да је овим својим предлогом споразума с Приштином – а сваки би споразум с Приштином у овом тренутку морао да подразумева наш пристанак на улазак Косова у Уједињене нације, око тога наиме у Приштини нема несагласја све и ако тамо никако не могу да се договоре да ли су у замену за чланство у Уједињеним нацијама, којим би потврдили своју и даље крњу државност, спремни на извесну корекцију граница – овим је дакле својим предлогом председник Србије исказао отвореност за размену Косова (и Метохије) за чланство у Европској унији и неке додатне финансијске бенефите у виду гаранција за даљи економски напредак.
Уосталом, како нам уверљиво показују „Викиликсове“ депеше америчких дипломата, на пример 10BRUSSELS85 и 10BELGRADE25, обе с почетка 2010. године, садашњи тзв. демократски део српске опозиције, када је био на власти а њен је саставни део тада био и цитирани Небојша Крстић, такође је размишљао како да Косово припусти у Уједињене нације а да нешто извуче заузврат. Срећом, то нису смели или само нису стигли да нам ураде. А сада се у Вучићевој косовској политици, то јест ако је веровати Крстићевој процени, препознаје та њихова политика.
Па и шеф српске дипломатије Ивица Дачић недавно је рекао да „Србија може да разговара о томе да Косово буде чланица УН само под условом да то буде део договора који ће пружити могућност за трајно мирно решење“. Да ли би гаранција за улазак Србије у Европску унију, о којој Вучић сад говори „Ројтерсу“, представљала саставни део договора „о томе да Косово буде чланица УН“?
С тим што би, што се Дачића тиче, можда најбоље било да се ослободимо лоше навике да обраћамо пажњу на његове речи, јер је он само неколико дана пошто је рекао да бисмо могли да се сагласимо с уласком Косова у УН, упитао и одговорио: „А знате када ће то бити, да Косово и Метохија уђе у Уједињене нације, да их признамо као државу? Кад на врби роди грожђе.“

КУПОВИНА ВРЕМЕНА? Али не поставља се само питање сврсисходности поклањања пажње Дачићевим речима. Треба ли, наиме, веровати и ономе што сам Вучић каже, или пак пре свега треба разумети шта је заправо поручио оним што је рекао? Хајде да и то покушамо.
Нисмо без разлога напоменули да тројни договор Београда, Приштине и Европске уније не подразумева само ове три стране, него да их је још 27, таман колико је и преосталих чланица Европске уније после иступања Велике Британије.
О пријему сваке нове чланице Европске уније не одлучује Европска комисија, нити одлучује само Европски парламент, него се о пријему гласа и у Европском парламенту и у националним парламентима свих чланица. И свака може да блокира улазак нове чланице у њихову европску породицу. Па би нам била потребна, не једна него укупно 28 гаранција ове врсте.
А да и не говоримо о томе да нико живи не може да предвиди ко ће те 2025. године бити на власти, и у Европској унији и у њеним чланицама. И да ће до 2025. истећи мандат и наредном сазиву Европске комисије.
При чему је већ и сада расположење за проширење ЕУ такво да, ево, председник Словеније Борут Пахор и отворено признаје ових дана да „оваква Европска унија не може да прими Србију. Слаба ЕУ неће моћи да се прошири на Западни Балкан“… Зна се то, наравно, одраније, али је новост да је расположење у међувремену толико далеко одмакло да се то и признаје без замагљивања, иначе за Брисел толико карактеристичног.
Хоћемо да кажемо да, све и када би хтео, не постоји нико ко би у овом тренутку уопште могао да нам пружи гаранцију о којој Вучић говори за „Ројтерс“, да ћемо чланица Европске уније постати 2025. године.
И поврх тога: пружање оваквог вида гаранције, јасно орочавање нечијег уласка у Европску унију, било би у потпуној контрадикцији с прокламованом природом самог процеса ЕУ интеграција. У коме, јел’, брзина тих интеграција зависи од брзине којом ће кандидати усвајати ЕУ правила и испуњавати остале ЕУ услове, а та се брзина не може унапред одредити.
Као што је то јасно нама, све би ово морало да буде јасно и Александру Вучићу. Што ће рећи да би његова понуда давања Косова и Метохије на ЕУ тацни, ма колико деловала увредљиво, заправо могла да представља пуки блеф. Нови предлог коме није сврха да буде усаглашен него да не буде усаглашен, али да се током тог неусаглашавања купи додатно време.
Ова је могућност утолико већа што је сам Вучић нападно, после месеци потрошених, или искоришћених, за убеђивање (кога?) да се залаже за што брже решавање косовског проблема, почео да говори о годинама које су потребне да би се дошло до некаквог решења. Ово реторичко одуговлачење започео је у Косовској Митровици – указали смо на то прошле недеље – а наставио га је и у интервјуу „Ројтерсу“: „Вучић каже да би могло да прође и 10 година да би Београд и Приштина дошли до договора, због многих разлика у њиховим ставовима.“

ИЗБОРИ ЗА ЕВРОПСКИ ПАРЛАМЕНТ А додатно је оваква могућност – да Вучић не мисли озбиљно кад од Европске уније тражи гаранције за 2025. годину – увећана када се у обзир узме његово, иначе тачно, предвиђање даљег тока процеса у којима живи ЕУ: „Вучић каже да би кампања за парламентарне изборе у ЕУ следећег маја, и раст популарности десних политичких партија у Европи, могли да угасе шансе за постизање договора између Београда и Приштине. ’Зар мислите да би грађани ових (ЕУ) земаља желели да слушају о шансама за учлањење Србије?’, рекао је.“
Вучић, међутим, није рекао да упоредо с успоравањем нашег ЕУ пута, с истим овим тенденцијама расте наш маневарски простор за одбрану Косова и Метохије.
Један од предводника овог десничарског таласа у Европској унији је, наиме, италијански вицепремијер, министар унутрашњих послова и лидер Лиге Матео Салвини. А спомињемо га овом приликом због његовог блиског сарадника Ђанлуке Савоинија, председника Културне асоцијације Ломбардија–Русија, човека који је, пише амерички портал „Базфид“, „помогао у организацији свих Салвинијевих посета Москви и присуствовао његовим састанцима с председником Владимиром Путином и министром спољних послова Сергејем Лавровим“. Савоини је, додаје се, и недавно био у италијанској делегацији у руској престоници, када је учествовао у Салвинијевом састанку с руским Саветом за националну безбедност, што већ само за себе говори о утицају човека који нема званичну функцију у италијанској влади већ с вицепремијером Салвинијем (изјавио је, „сарађујем директно по његовом захтеву. Знамо се одувек“).
А зашто нам је Савоини битан у контексту Косова и Метохије, осим ове посредне везе која се налази у његовом раду на продубљивању сарадње Италије и Русије? То нам је, у једном интервјуу пре годину и по дана, објаснио он сам: „Лига за Север одувек је бранила културни идентитет и принцип суверенитета. На пример, 1999. Лига је била једина италијанска партија која се противила нападу НАТО-а на Србију, и веома се добро сећам како сам путовао у Београд (23. априла 1999) када је патио под НАТО бомбама. Салвини је оснажио ове идеале покушавајући да ојача пријатељске везе с Русијом. Русија је сада ’стара Европа’, Европа вредности, народа и традиције. А ЕУ је оличење глобалистичког бирократског сервиса.“
И недавно је Савоини поново критички говорио о процесу којим нам је Запад одузимао Косово и Метохију: „Када су Милошевићеве српске снаге браниле Косово од форсиране исламизације на крају прошлог века, НАТО је бомбардовао Косово (…) а западне силе деловале су против Србије на сваки начин.“
Хоће ли сада почети да делују на другачији начин? Рађа се прилика да нам се баш то догоди и зато је сада, више него икада пре, важно да себи купимо још времена, јер то време, макар и купљено бесмисленим а уз то и противуставним предлозима, неумитно ради за нас. Ма шта о томе мислио Небојша Крстић који, упркос свим знаковима поред пута, тврди да је „Вучићев простор за решење далеко мањи“ од Тадићевог. Усталом, ето како су прошли они који су слушали Крстићеве савете…

[/restrict]