Када ће полетети српски орлови?

Пише Коља Бесаровић

Српска фудбалска репрезентација никако не успева да оствари свој потенцијал и очекивања навијача. Узрок томе је спој више фактора

Фудбалска репрезентација Србије суочава се с проблемима који још више смањују ионако низак рејтинг националних „орлова“ у спортској јавности. Проблем није толико у непланираном ремију с Румунијом (2:2) у мечу другог кола Лиге европских нација, прошлог уторка 11. септембра. Ови изгубљени бодови могу се надокнадити у наредним сусретима, али далеко више забрињава сукоб селектора Младена Крстајића с неким играчима (Луком Миливојевићем и Матијом Настасићем), као и чињеница да млади стручњак ни након 11 сусрета на клупи државног тима није успео да утисне властити, препознатљиви печат на игру својих изабраника, односно да пронађе стандардну стартну једанаесторицу на терену.

[restrict]

СТАРЕ БОЉКЕ Није, наравно, Младен Крстајић искључиви кривац за проблеме наше репрезентације. И пре њега су се готово сви селектори у бившој СФРЈ, касније СРЈ и СЦГ, а затим и Србији, суочавали с незадовољством играча, те имали невоље због система игре и избора репрезентативаца. Крстајић с тим у вези, дакле, није изузетак, али је специфичан по томе што је овај посао добио без дана тренерског радног стажа, пошто претходно није самостално водио ниједну екипу.
Бивши фудбалер Партизана и некадашњи репрезентативац, који је имао успешну играчку каријеру и у немачким клубовима „Вердеру“ и „Шалкеу“, на садашњу је функцију дошао највише захваљујући, по њега, повољном сплету околности насталих неочекиваном сменом Славољуба Муслина. Крстајић је био члан Муслиновог стручног штаба, па се председник Фудбалског савеза Србије Славиша Кокеза, не успевши да доведе жељеног пика Драгана Стојковића Пиксија, одлучио да пружи шансу 44-годишњем Зеничанину.

МИНУСИ И ПЛУСЕВИ Кокеза је наравно био свестан Крстајићевих минуса – недостатка искуства и тренерског ауторитета – али је при вагању аргумената за његов избор и против тог избора вероватно преовладала процена да бивши српски интернационалац у датим околностима, иако није идеално, ипак јесте прихватљиво решење. У том смислу је Крстајићев велики плус представљала чињеница да, као члан Муслиновог стручног штаба, одлично познаје играче, а помогло му је и уверење челника ФСС да ће он, за разлику од свог претходника, повести на Светско првенство у Русију неколико „златних орлића“ с Новог Зеланда, а пре свих Сергеја Милинковића Савића.
Било је и оних који су замерили новом селектору што се није солидарисао са смењеним бившим шефом Муслином, те се захвалио Кокези на понуди. Неки би на његовом месту то и учинили, али се некадашњем амбициозном дечаку из Средње Босне, који је прешао тежак али успешан животни и спортски пут од Зенице до немачких градова Бремена и Гелзенкирхена, не може пребацити што се прихватио новог, вероватно највећег изазова у професионалној каријери.  
Неспорна је чињеница да се морају уважавати аргументи оних који сматрају да је смена Муслина била грешка, пошто је бивши тренер „Црвене звезде“ успешно пребродио квалификације и одвео Србију после осам година поново на Светско првенство. Истина је, међутим, и то да су многи били незадовољни игром и дефанзивном тактиком наше селекције (која је готово у свим мечевима квалификација наступала са само тројицом суштински офанзивних фудбалера, најчешће Душаном Тадићем, Филипом Костићем и Александром Митровићем) па су тражили пре свега играчка освежења како би репрезентација била квалитетнија у Русији.

КРСТАЈИЋЕВИ ИЗБОРИ Пошто Муслин није био спреман да се престроји и коначно под заставу позове једног од најталентованијих младих фудбалера Европе Сергеја Милинковића Савића, чија тржишна вредност према писању европских медија износи око 100 милиона евра, жељу навијача, али очигледно и челника Савеза испунио је Муслинов наследник на селекторској клупи. На Крстајићевом списку путника на Мундијал су се нашли не само Сергеј већ и Милош Вељковић, Андрија Живковић, Немања Радоњић и Лука Јовић, а као највећи погодак показало се позивање у државни тим бившег штопера „Партизана“, а сада дефанзивца „Фјорентине“ Николе Миленковића који је одличним играма на светском шампионату најавио да је дугорочно решење за ову позицију.

ХРОНИЧНА НЕУИГРАНОСТ Иако се определио за офанзивнију формацију у односу на ону коју је форсирао његов претходник и унео „свежу крв“ међу „орлове“, Крстајићева очекивања нису испуњена на терену, што се посебно видело у одлучујућој утакмици са Швајцарском. Иако смо у том сусрету оштећени за недосуђени пенал над Митровићем, мора се признати да су, осим у првих 20 минута, ривали деловали физички спремније и били далеко опаснији у офанзивним акцијама. У овој утакмици су до изражаја поново дошле дугогодишње бољке српске репрезентације – некомпактност линија и недостатак препознатљиве игре, посебно на средини терена, што је, чини се, логична последица неуиграности селекције која се мења готово у сваком мечу.
Ако се зна да је већ спомињани Сергеј Милинковић Савић, од кога се очекивалио да буде један од кључних играча у везном реду, пре старта на шампионату одиграо само два припремна сусрета за репрезентацију (са Чилеом и Боливијом), логично је што се он преко ноћи није могао наћи на истим „таласним дужинама“ с Немањом Матићем, Тадићем и Адемом Љајићем. Још драстичнији пример неуиграности пружа штоперски тандем Душко Тошић – Никола Миленковић, који је наступио у прва два сусрета Мундијала с Костариком и Швајцарском (против Бразила је Тошића заменио Вељковић). Пошто је одлучио да у Русију не поведе чак четворицу штопера који су наступали код Муслина у квалификацијама, Крстајић је нова решења потражио у припремним сусретима, па су Тошић и Миленковић први пут заиграли заједно у већ спомињаним мечевима са јужноамеричким селекцијама.

СУКОБ СЕЛЕКТОРА И ИГРАЧА Мада су многи сматрали да Крстајић није положио селекторски испит у Русији, челници ФСС одлучили су да продуже сарадњу с младим стручњаком, пружајући му нову шансу у новом такмичењу – Лиги европских нација. Ово такмичење не само да је увертира за квалификације за наредно првенство Европе већ пружа и могућност да се у случају освајања првог места у групи (Србија је у Ц групи) и каснијег тријумфа у плеј-офу, и преко овог надметања обезбеди пласман на шампионат Старог континента.
Када се очекивало да ће селектор и репрезентативци у релативно повољној атмосфери кренути у нови циклус такмичења, експлодирала је „бомба“ која је у парампарчад разнела до тада у јавности презентовану слику да између Крстајића и играча владају добри односи. Некако истовремено са саопштавањем списка играча за мечеве с Литванијом и Румунијом, на коме се нису нашли искусни репрезентативци као што су Владимир Стојковић, Бранислав Ивановић, Тошић, Настасић и Миливојевић, Крстајићев помоћник Милан Обрадовић оптужио је везисту „Кристал паласа“ Луку Миливојевића да је „на Светском првенству у Русији заједно са својим менаџером Фаљијем Рамаданијем покушао да изврши пуч у репрезентацији“. Индикативно је да ова оптужба није саопштена јавности за време шампионата или непосредно након његовог окончања, већ скоро два месеца после повратка наше селекције из Русије, а није јасно ни на који начин су споменути наводни пучисти покушали да преузму контролу над „орловима“. Уследила је муњевита реакција прозваног Миливојевића, који је преко инстаграма демантовао „лажи и измишљотине“, нагласивши да га је Крстајић избацио из тима за утакмицу с Бразилом „због тога што му је у разговору након сусрета са Швајцарском изнео замерке на његово вођење тима у том дуелу“.
Нови удар на селектора извео је штопер „Шалкеа“ Матија Настасић, коме је, што можда није безначајно, менаџер такође већ спомињани Фаљи Рамадани. Фудбалер који је, како је званично било саопштено, пропустио шампионат у Русији због тога што се није опоравио од повреде, поручио је преко немачких медија да „нема добре односе са Крстајићем и да неће до даљег играти за Србију“.
Иако је индиректно потврдио Обрадовићеве оптужбе, Крстајић није желео да детаљније говори о размимоилажењима с Миливојевићем и Настасићем, а чак је одбио да каже да ли су њих двојица, те и већ споменути Владимир Стојковић, Душко Тошић и Бранислав Ивановић, дефинитивно пребрисани са списка репрезентативаца.
Чини се да селектор, као и челници Савеза, желе да ставе тачку на овај случај (или случајеве) како би се Крстајић с расположивим снагама у миру посветио реализацији предстојећих задатака. Можда ће у томе и успети, али су слабости испољене у мечу Србије с Литванијом и Румунијом још једном потврдиле да је, без обзира на то ко се од фудбалера налазио на терену и селекторовом списку, наша репрезентација још веома далеко од жељене препознатљиве игре и стандардног тима. Крстајић ће готово сигурно остати на садашњем послу до мечева са Црном Гором и Румунијом у октобру, а уколико у тим сусретима доживи нове неуспехе па Србија изгуби све шансе за прво место у групи, врло је вероватно да ће већ тада или на крају надметања у Лиги европских нација Кокеза потражити новог селектора.
Још једна смена на селекторској клупи готово извесно ће донети нове идеје, играче и концепцију, али је јасно да сталне промене неће приближити „орлове“ мирном и високом лету.

[/restrict]