Герилски атак на Венецију

Поводом овогодишње јубиларне Мостре

Кустуричино гостовање 75. филмском фестивалу у Венецији с документарцем о чувеном уругвајском председнику Хосеу Пепеу Мохики, бившем герилцу и политичком робијашу, кога је чак и довео пред публику, најупечатљивији је утисак овогодишњег Филмског фестивала у Венецији. Много већи и од победничког остварења из мексичке продукције и учинка свих осталих лауреата. Скоро да је могао да буде политички револуционарни чин нашег мајстора за провокацију и политичке изазове

У обиљу уобичајених састојака који чине ткиво сваког великог филмског фестивала овогодишњи утисак најстарије смотре филмова, седемдесетпети пут одржане у Венецији, чини се да преовладава један можда и од старта непланирани утисак. Филмски фестивал у бајковитом северноиталијанском граду на води који и даље некако успева да се отима од одавно најављеног његовог нестајања у њој показао је да су социјалне бриге победиле уметничке и оне уобичајено хедонистичке и извештачене углавном присутне и отуда стално везиване за и свет филма. Најпре, јер је ове године тријумфовао филм из Мексика, земље која је одавно у драматично бројној групи држава девастираних од стране глобалистичке империје суровог капитализма. Славни синеаста из ове земље, Алфонсо Куарон, приказао је како изгледа живот у његовој земљи у свом снажно социјално ангажованом остварењу „Рома“ и од жирија којим је председавао његов сународник Гиљермо дел Торо, прошлогодишњи, иначе, лауреат исте награде за филм „Облик воде“ тиме је био озваничен као најбољи ове године. Иако је Куарон освојио „Златног лава“ за причу о најпре свом животу у Мексику и иако је радња смештена у време седамдесетих година прошлог века, вредност препознавања његовог рада, па и саме теме којом се бавио, је да се од тада све променило на горе, а не на боље. Мексико и добар део читавог нижеразредног света који такозване напредне земље цинично називају трећим светом је под још страшнијим и исцрпљујућим јармом и иако делује да (као и Венеција подривању мора) успевају да одоле, приче о томе, бројне и у филмовима изабраним у разне програме овогодишње Мостре, као да најављују скоро долазећи доказ да није тако. Да је свеопште потапање на помолу. И међу чак двадесетједним филмом који су били у трци за награде, као и међу стотинама других, директне социјалне теме и оне које се у разним варијантама посредно дотичу њих, обојиле су програм овогодишње, за поштовање времешне Мостре.

[restrict] Инсталација доминантног „црвеног“ утиска У ствари, можда је за овако јак постфестивалски утисак у том правцу најкривљи не добитник „Златног лава“ већ наш Емир Кустурица (разговор са њим вођен током трајања Мостре, Печат је објавио у прошлом броју) који је и овога пута по свом обичају успео да скрене пажњу на себе и свој рад више него било ко други остављајући и овом приликом утисак како га уопште није брига ни што је тако нити да је желео да буде тако. Међутим, његов чин доласка у друштву чувеног бившег уругвајског председника Хосеа Пепеа Мухике (у прошлом броју нашег листа штампан је и интервју са славним Уругвајцем), у историји забележеног и по надимку „најсиромашнији председник на свету“, јер се током боравка на челу своје земље није уобичајено напрасно обогатио и представљао је икону доброте и поштења, па је самим тим постао интригантан и, последично, врло занимљив за филм о њему. Емир Кустурица је снимио документарац о омиљеном председнику Уругвајца, „Ел Пепеу“, и с њим дошао у Венецију скренувши пажњу свих медија и с правом отевши центар пажње и утисак целокупног фестивала чију је награду освојио још почетком осамдесетих. Кустурица је, наравно, избором овакве личности за тему свог филма и доласком с њим на Мостру смишљено узбуркао страсти супротстављене између два концепта света. Политички и економски гледано, бивши уругвајски герилац који је скоро деценију и по провео у затвору као непријатељ војне диктатуре, а који је током петогодишњег председниковања постао синоним за поштење и скромност, у свему, дакле, супротност данашњим појмовима успешности и поштења властодржаца, био је изузетна инспирација за нашег режисера који се с Мухиком и његовом породицом током рада на филму толико зближио да је у једном моменту бивши герилац изјавио да би, пошто није имао деце, за свог сина пожелео управо Кустурицу, а овај је на представљању филма у Венецију провокативно изјавио како је убеђен да ће Мухика у историји, а најпре у скоријој будућности, свету бити инспиративнији чак и од Кастра! У сваком случају социјални елемент препознат у остварењу овогодишњег освајача „Златног лава“ узбудљиво је допуњен опасно црвено-политички обојеним документарцем о револуционару беспрекорног карактера, а који потписује животно опредељени политички провокатор новог светског поретка и његових „вредности“. Боља присилна инсталација доминантног револуционарног и чак може се рећи „црвеног“ утиска једног тако великог фестивала није могла да се замисли.
Филм као страно тело Како за кога додуше. Отуда је вероватно за значајан део поштовалаца овог фестивала и даље била значајнија црвена боја у другом контексту, она чувеног тепиха за представљање вашара таштине који је и ове као и у свим претходним годинама обиловао великим звездама из целог света, укључујући и неке холивудске. Или је случај позитивног утиска фестивала присутан у макар каквом наградном препознавању једине жене у такмичарском програму, аустралијанке Џенифер Кент која је у својој акционој историјској авантури „Славуј“ успела да буде политички коректно ангажована јер је представила причу о прогону белог негативца од стране жене и абориџинског трагача које је овај повредио. Кентова је за ову за фестивалске награде веома погодну авантуру освојила специјалну награду жирија. „Сребрног лава“ је, иначе, освојио Грк Јоргос Лантимос, али не за грчки филм, па ни за грчку тему, већ за свој гостујући рад у оквиру британско-америчке филмске продукције и историјску причу „Миљеник“ у којој се бавио дворским сплеткама с почетка осамнаестог века у време владавине болешљиве краљице Ане. Чувена америчка јеврејска браћа с југа Сједињених Држава, Џоел и Итн Коен, су освојили награду за сценарио за свој филм, комични вестерн, „Балада о Бастеру Скругсу“, а што је свакако врло позитивна вест за све њихове поклонике пошто су се овим филмом после дуже паузе опет окренули биоскопској публици у свом најбољем, свакако препознатљивом, ауторском расположењу.
Наш филм је спасавао млади аутор Душан Зорић који је у Венецији био присутан као аутор кратког филма „Страно тело“ с којим је овај младић заправо обавио испитну обавезу на трећој години факултета. Да се зауставимо на званичном синопсису овог двадестоминутног филма који га описује као „причу о постадолесценту који у сусрету са жртвом сексуалне трауме открива неке своје анималне нагоне“… За нас је, дакле, и даље, а што све већ депримирајуће дуго траје, и ово венецијанско фестивалско издање протекло у фрустрирајућем расположењу с обзиром да смо сами себе изгледа избрисали из озбиљног филмског рада с којим се кинематографија поставља на иоле значајно место на фестивалској мапи света. Нема нас ни овде, код куће, па отуда нас не може бити ни у свету. Додуше, фестивал је жигосан Кустуричиним документарцем и његовим промотивним активностима у вези са тим филмом, али је тај његов подухват сасвим личне природе и чињеница да и даље немамо макар мало сериознијег конкурента за неку награду на великом светском фестивалу који је производ системског деловања наше кинематографије је заиста поразна. Делује да је филм овде заиста постао страно тело.

[/restrict]