Финансијска елита тежи да ојача руководиоце и развласти парламенте, намећући облике постмодерног бонапартизма, глобализма и приватизације или економских хунти под називом „техничке владе“. Европска унија деполитизује економију и, у складу са ставом да интерес управља принципима, претвара политичаре у пуке извршиоце жеља светских господара крупног капитала без граница
Деловање Европске уније поклапа се са жељом великих међународних банки, али и с вољом свих недемократских власти повезаних с финансијским интересима (Брисел, Г7, Међународни монетарни фонд итд.) које понављају без престанка да је потребно имплементирати „реформе“ чији је циљ ефикасније политичко управљање, тј. у овом случају – уклањање свих препрека аутократској моћи банкарског и финансијског система уз избегавање пореза за велике компаније. „Потребне структурне реформе“ које је Европска унија спровела своде се на хоризонт деполитизације, дерегулације и укидања тржишне економије, тако да је та деполитизација једини стварни, симболични и вредносни темељ Старог континента.
Циљ се не поклапа с применом демократије у Европи, већ с гарантованом „управљивошћу“, тј. с техничком, ефикасном администрацијом аутономног економског простора која нема препреке. Ако је политика, по својој природи, уметност пажљивог избора и доношења уравнотежених одлука, техника је, с друге стране, практична примена одлука донетих на врху, које се не аргументују, нити вреднују кроз резоновање, већ се морају извршити sic et simpliciter (једноставно и само тако – прим. прев.). Зато политичари управљају, а техничари извршавају.
Овај кључ објашњава тенденцију – типичну за апсолутну фазу деполитизоване економије – поједностављења и убрзања политике, тако да се она ограничава на покретање неолибералног законодавства као надградње дерегулисане и постдемократске тржишне економије. Из тог разлога финансијска елита тежи да ојача руководиоце и развласти парламенте, намећући облике постмодерног бонапартизма, глобализма и приватизације (од Матеа Ренција до Ангеле Меркел) или економских хунти под називом „техничке владе“ (Марио Монти, 2011). Европска унија деполитизује економију и, у складу са ставом да интерес управља принципима, претвара политичаре у пуке извршиоце жеља светских господара крупног капитала без граница.
Имиџ „аутоматског пилота“, тако драг финансијским олигарсима и њиховом извршном свештенству, апсолутна је метафора неутрализације политике и, с тим, демократије у корист ефикасности техничке управе као одлуке motu proprio („из властите побуде“ – клаузула која значи да је то одлука владара, донета без демократске консултације – прим. прев.) дерегулисаног тржишта. Уз саучешће ништења демократског оквира националних суверених држава, одлуке се све више доносе аутократски у затвореним круговима финансијске олигархије у групама и заједницама које немају ништа демократско (Билдерберг група, Трилатерала, Међународни монетарни фонд, Европска централна банка итд.).
Капиталистичка глобализација појављује се у основи, ако се боље сагледа, као америчкоцентрична из два разлога: прво, јер универзализује америчку субкултуру нихилистичке потрошње и индивидуалистичку фрагментацију везану за „cool“ и „trendy“ пројекат хедонистичког либералног либертинизма, за нови гламурни тоталитаризам без правила. Глобализам није ништа друго до универзализација америчког way of life (начина живота – прим. прев.) и стога материјална и нематеријална вестернизација планете. Друго, глобализација је америчкоцентрична јер користи америчку коњицу где год наиђе на отпор својој експанзији.
На геополитичком нивоу, монархија долара – Левијатан новог планетарног поретка – делује у истом правцу којим иде глобализовано капиталистичко тржиште, као његова оружана сила. Руши и уништава све што спречава неограничено ширење тржишта, слободног протока људи редефинисаних као роба, интегралну меркантилизацију живота и индивидуалистичку приватизацију друштва. Монархија долара је заклети непријатељ политичких одлука суверених држава, територијалних граница, религија трансценденције, социјалног друштва, опозиције либералном тоталитаризму, класичне граничне етике, опстанка влада које не делују у складу са монополним поретком и које одбијају Вашингтонски консензус. Она је заклети непријатељ осећања традиције које своди на праву меру ентузијазам према иновацијама од који живи капиталистичка креативна деструкција.
Од 1989. године, од када постоји само једна хегемонистичка држава, сведоци смо методичног уништавања свега онога што на симболичком и стварном нивоу није везано за нови глобализовани класистички поредак (од породице до области рада, од права до културе). Ово кореспондира, у својој логици, с капитализмом који је постао апсолутни, јер се остварује превазилажењем свих граница. Послужимо се Хегелом, огромна моћ негативног деловања интегрално се ширила у условима универзалног отуђења човечанства које губи сопство у олуји расплињавања капитализма, усредсређеног на процес бесконачне валоризације, који је чисти ларпурлартизам, и на класну експлоатацију коју пасивно трпи послуга запослена на одређено време.
Превод са италијанског Драган Мраовић
