Чему журба?

Докле се стигло у неуставном разграничењу између Србије и њене јужне покрајине, и шта ће се догодити ако од тога не буде ништа

Као што никада нисмо сазнали о чему конкретно у Бриселу разговарају председници Србије и наводног Косова Александар Вучић и Хашим Тачи – никакви транскрипти тих разговора, на пример, никада нису објављени, није чак познато ни да ли они уопште постоје иако би ваљало да постоје, не само због историје него и због наше садашњости и будућности – тако нећемо сазнати, сва је прилика, ни о чему су тачно они разговарали овог петка, 7. септембра, кад овај број „Печата“ буде у рукама читалаца, а право јавности да зна сада је утолико веће што њихов дијалог све брже улази у некакву финалну фазу.

Но без обзира на ову отежавајућу околност у виду непостојања транскрипата, основни обриси идеје о којој се у Бриселу разговара дозлабога су јасни, уосталом, јасно их је, да јасније не може, открио шеф овдашње дипломатије Ивица Дачић који није тако давно, 29. јуна прошле године, с остатком владе положио заклетву („Заклињем се на оданост Републици Србији и својом чашћу обавезујем да ћу поштовати Устав и закон, да ћу дужност члана Владе вршити савесно, одговорно и предано и бити посвећен очувању Косова и Метохије унутар Републике Србије“), ено је у другом ставу члана 16 Закона о Влади Републике Србије а постоји и снимак на јутјубу.

Елем, каже сада Дачић без обзира на своју заклетву, „тражи се компромис. Сада се налазимо у тој фази… Разграничење је једна од идеја. Али других идеја нема“.
[restrict]

ТАЧИЈЕВЕ МУКЕ На страну сад сав логички галиматијас садржан у овој краткој Дачићевој мисли – ако је, наиме, разграничење тек једна од идеја које су на столу, али других идеја уопште и нема, то заправо значи да се само о разграничењу и разговара – поставља се питање колико је овај план реалан.

Не само зато што је „Србија велика тајна“ (Десанка Максимовић, учили смо сви у школи: „У тој земљи и ветри / и мириси, потоци и реке, / и црквена звона потајне преносе вести, /… У тој земљи ни зечијој стопи / непријатељ веровати не сме…“) па зато нико не може да зна шта Србија мисли о сопственој подели, него и зато што се Хашим Тачи у Приштини сусреће са све већим отпорима због тога што је, сумира Ветон Сурои, „сваки разговор о границама“ – а бриселски су разговори, оцењује, „незаконити, неовлашћени и тајни“ – „прекорачење уставног мандата“.

Тренутна политичка ситуација у Приштини прилично је конфузна. Прошлог четвртка одржан је хитан састанак тамошњег политичког врха с Тачијем после кога је премијер Рамуш Харадинај рекао да су се „сви сагласили да не размењују територије између Косова и Србије у Бриселу“, Тачи је два дана потом страним амбасадорима у Приштини ипак рекао да „реципрочно признање две државе може бити праћено и уговореним процесом две стране о корекцији границе између Косова и Србије“ а Харадинај истог дана из Дубровника поручио да тако нешто не долази у обзир…

Харадинајева влада потом формира свој преговарачки тим на чијем је челу Фатмир Љимај „а чак и господин Љимај и ове колеге“, каже исти такав господин Харадинај, „немају мандат да разговарају о територији. Именовање ове делегације не подразумева одобравање идеја за територије“, и све парламентарне странке такву позицију одобравају, но, остају заглављене у сопственим међусобицама и надгорњавањима због којих још – овог уторка, кад овај текст настаје – није сасвим јасно ко ће се уопште, и са каквим мандатом, у петак појавити у Бриселу.

Ипак, једно је, барем у овом тренутку, очигледно, а то је да је Тачијев маневарски простор за разговоре о разграничењу све ужи, то јест ако га уопште и има.

Кад смо већ код тога, једна узгредна али важна напомена. У српској се јавности све чешће потеже аргумент да сви противници идеје о разграничењу, заправо, стају на страну Рамуша Харадинаја јер, ето, попут њега заговарају целовитост територије Косова (и Метохије), при чему се превиђа суштинска разлика, а то је да је реч о целовитости наше јужне покрајине у саставу наше земље, а не као независне државе. Уосталом, ако би се овакав аршин потезао, за ону би се другу страну са још дебљим разлозима могло констатовати да стаје на страну Хашима Тачија.

ЕУ МЕЊА СТАВ У сваком случају, ако је веровати „Ројтерсу“ и „Дојче велеу“, идеја о разграничењу нема ни подршку Европске уније.

Немачка се, констатује британска агенција, тој идеји противи а „и други ЕУ шефови дипломатије поновили су тај став“ на свом неформалном састанку крајем прошле недеље у Бечу, а исто ће и „Дојче веле“: „Сигнал министара иностраних послова ЕУ упућен Вучићу и Тачију је јасан… Идеја о размени територије – нема подршку.“

Штавише, додаје „Дојче веле“, „за главну дипломаткињу ЕУ Федерику Могерини“ – која следеће године, истеком свог мандата, одлази назад у безначајност – „првобитно се сумњало да се залаже за идеју српско-косовске територијалне размене. Међутим, у Бечу се она видљиво вратила на стару позицију… А то значи – отпор свему што би се заснивало на етнички чистим државама, што је дипломатски изражена осуда плана ’етничког чишћења’ подручја са обе стране.“

ЦИЉ ПРЕГОВОРА Имајући све ово у виду, поставља се питање куда нас све ово, онда, води. „Реч је о споразуму, каже Могерини“ а преноси „Дојче веле“, „који ће решити ’све отворене проблеме’ и експлицитно додаје да то укључује признање Косова.“

Исто ће и Дачић који очекује да се, отпадне ли идеја о разграничењу, „може очекивати да се настави притисак на Србију да призна Косово овако како јесте, да и север припадне Косову“.

А „Дојче веле“ додаће на све то и да је „распоред амбициозан, јер се (Федерика Могерини) нада успеху у наредних неколико месеци, у сваком случају, до краја ове године“.

Али чему журба? Што се Федерике Могерини и њених колега тиче, разлог је очигледан, али нас се не тиче уопште, наиме, они би да заврше с нама пре него што њихов мандат буде окончан наредног пролећа.

Јасан је и интерес Запада као главног архитекте косовске независности јер је и Западу, као што је и нама, потпуно очигледно да му је моћ све мања и да ће сутра моћи да нам уради још и мање него што може данас, и приде би да пожуре јер би европски избори наредног маја могли да „донесу (Европску) комисију која је више популистичка и противна проширењима“ ЕУ, како констатује магазин „Економист“.

ЕУ ПЕРСПЕКТИВА С таквом перспективом у виду – а она је још оправданија него што се чини на први поглед, имајући у виду да је и овај сазив ЕК, наводно наклоњен проширењу, из свог састава чак и избацио функцију комесара за проширење – још се бесмисленијим чини Дачићева најава притисака који ће се „манифестовати тако што ће се успорити пут ка ЕУ“.

Па шта ако нам се то догоди? Ово питање не постављамо само зато што је, потписали неки споразум с Косовом или не, такав сценарио известан него и зато што је извесно и да нам чак и моментални улазак у ЕУ, па да се зато ратосиљамо Косова, не би гарантовао ама баш никакав напредак.

О томе убедљиво сведоче подаци Светске банке на које смо на страницама „Печата“ већ указивали, наводећи примере Бугарске, Румуније и Хрватске. Бугари су остали тамо где су и били пре уласка у ЕУ при чему им је удео дуга у укупном БДП-у с 13 порастао на 29 одсто, Румунима је БДП по глави становника чак и опао (с 10.136 на 9.747 долара) док је дуг порастао с 13,2 на 37,6 одсто БДП-а, а у случају Хрвата све то исто само још драстичније, њихов је БДП по глави становника у истом периоду опао са 15.893 на 12.090 долара, док им је истовремено дуг са 39,6 порастао на чак 82,9 одсто БДП-а. Улазак у ЕУ, другим речима, донео им је све нижи стандард, а истовремено су све већим дуговима оптеретили и своју децу и унуке.

Али погледајмо чак и пример Пољске, која се најчешће узима као најсветлији пример успешности ЕУ пројекта. Њихов је БДП по глави становника – подаци Светске банке – у 2016. години износио 12.373 долара, наспрам 14.001 долара из 2008. године, дакле, дугогодишња стагнација пропраћена падом. Истина је и да је 2004. године, када је Пољска примљена у ЕУ, овај параметар износио тек 6.681 долар по становнику, али је исто тако истина и да су и подизање стандарда и његов потоњи пад пропраћени константним задуживањем на рачун будућих поколења – с 36,5 одсто дуга у односу на БДП из 2000. дошли су на 54,1 одсто 2016. године – што значи да је сваки долар у порасту БДП-а пропраћен још већим задуживањем.

И толико о благостању које би и нама и нашој деци донело чланство у Европској унији, о цени коју би због тога требало да платимо Косовом и Метохијом да и не говоримо.

ЛИЧНИ ПРИТИСЦИ Ако, дакле, улазак у Европску унију, са свим благодетима које он носи, не може да представља мотив за убрзање бриселских преговора и косовско попуштање, шта остаје?

Могући одговор наговештава посланица Левице у немачком Бундестагу Севим Дагделен која, преноси „Дојче веле“, „сматра да Берлин и Брисел заврћу руку Вучићу како би Србија одустала од Косова и подржала ’нови хладни рат против свог дугогодишњег партнера Русије’“.

О том завртању руку, то јест личним притисцима и претњама, говорио је прошле јесени на „Пинку“ и Вучић, описујући како су пријатељи независног Косова још у Први бриселски споразум покушали да углаве и тачку којом се Србија саглашава са уласком Косова у међународне организације, што је сада на дневном реду. „Ја лично то нисам дозволио да се појави, то је требало да буде члан 14, тако га је предложила Кетрин Ештон. Ја сам био против тога… Ја сам вам рекао шта је оно што можемо као Србија да прихватимо, нећу да разговарам даље о томе… Почели су да нас плаше, да прете, готове су каријере… То су мени лично рекли. Ја сам им рекао, овде се не ради ни о вама, па чак ни о мени. Овде се ради о нашој земљи.“

И даље се ради о нашој земљи. Ништа се у том погледу није променило од 2013. до данас; сви разлози који су тада постојали за одбијање постоје и данас, штавише, у међувремену су се догодили и неуспеси Косова да уђе у Унеско и Интерпол, и неколико повлачења признања независности Косова, и јачање Русије и Кине који се косовској независности противе и пропратно слабљење Запада који га подржава.

А да и не говоримо о томе што би, како каже већ цитирана посланица Дагделен, „припајање делова јужне Србије Косову осоколило снове о ’Великој Албанији’. Такав сценарио не само да излази на даље одустајање од српске државне територије већ и српско одустајање од правне позиције да је једнострано отцепљење и проглашење независности Косова 2008. било илегално“…    
[/restrict]