Живојин Ракочевић: ВЕЖБА ЗА СУДЊИ ДАН

Четврти август на Косову

Када су Србе јужно од Ибра присилили да живе у косовском систему, Косовска Митровица је изгледала као острво слободе. Данас, када су нам се придружили, делимо исту депресију, исте страхове и неизвесност. Изгледа да смо опет заједно

Разговарала Наташа Јовановић

Ако се подела догоди на северу Косова, завршиће се у Босни и Херцеговини. То значи да у том међупростору нестаје Македонија, преобликују се Црна Гора и оно што данас зовемо југ централне Србије. Подела је савршен алиби да мафија остане на власти и најкраћи пут до „Велике Албаније“. Подела је најцрње и најгоре решење јер се више нема шта делити, остале су само емоције којима манипулишу страни интереси и криминалци. Ако поставимо границу усред те емоције и тако срушимо Дечане, одрекли смо се будућности наше толико помињане деце – каже у разговору за „Печат“ Живојин Ракочевић, писац и новинар.

Прошле године у ауторском тексту на који ових дана подсећају интернет портали упозорили сте да реализација идеје поделе Косова може ићи кроз три потеза што би за последицу имало „муњевито етничко чишћење Срба јужно од Ибра и уништавање споменика српске духовности и културе“. У тренутку када се идеја поделе поново актуелизује, сматрате ли да је сценарио који води до ње неминован?

Подела је део нашег живота и она се појављује када нема никаквог решења. Она практично значи да албански националисти и исламисти који чекају коначно решење покушавају да доврше посао и први пут у историји избришу све што је наше и уклоне, како кажу, „мину из темеља своје нације“. Пошто је Косово, по речима Хилари Клинтон, „приватна ствар њене породице“, јастребови ове идеје настоје, а они не бирају средства, да заврше свој „успешни пројекат Косово“.
[restrict]

У том светлу и бојазан коју је отац Сава Јањић изнео на свом твитер налогу, а због чега је касније оптужен (не само он) да спроводи идеје западне агентуре, делује сасвим оправдана. Шта се заиста дешавало уочи 4. августа на Косову?

Била је то још једна вежба за „судњи дан“. Већ шездесет-седамдесет година понављају се „устанци, преломни дани, демонстрације, блокаде“ и то је постало начин живота. У основи, ради се о припреми догађаја сличних онима из 1968, 1981, 1988, 1999, 2004. и тако редом. У једном тренутку незадовољне масе, непросвећени политичари, криминално-племенске структуре осете повољну климу у свету и окружењу и направе хаос. Људи који овде живе читају ту атмосферу и осећају тежину те злокобне тишине која ухвати и Србе и Албанце уочи хаоса. То је био 4. август.  Црква има механизме да тумачи и предвиди стихије у којима су нестајала највреднија остварења наше цивилизације. Оно што се види као агентура је дубоко искуство, савремени живот и могућност да се направи план за сутра.

Да ли су опомене које је изнела Епархија рашко-призренска осујетиле намере албанске стране или су, како тврде наши политичари, изашле у сусрет Албанцима, јер уместо да се бавила ЗСО, Србија се бавила „трачевима“?

Изгледа да је Црква овог пута помутила планове свима који су се понадали да хаос може да буде решење. Заједницу српских општина изиграо је Хашим Тачи, а међународна заједница му је пре тога рекла: „Прихвати и потпиши све и не примењуј ништа.“

Шта све за последицу може имати „отпакивање пакета“ поделе?

Страдање обичних људи, нестанак српских гето заједница, коначну пропаст и оно мало добрих намера међународне заједнице, успостављање још једне примитивне границе, наставак романтичарске великоалбанске идеје која тај народ води у пропаст, коначни губитак града као места где смо се могли срести, и најважније уништавање Дечана, Грачанице, Патријаршије и Љевишке… Када испред Нотр Дама видите до зуба наоружане француске војнике, онда треба да знате да нашу Унеско баштину на Косову гледају преко нишана десетине оних који су спремни да униште управо Нотр Дам.

Шта значи „постизање максимума у датим околностима“? Како Срби на Косову тумаче напоре српске стране која тврди да у преговорима штити интересе народа?

Изгледа да је максимум постигнут Резолуцијом 1244 и да се од тада гледа само оно што треба одузети Србима. Ми сада, након свих уступака, можемо да улажемо само у голи живот. Јесте – у нашим су рукама и Газиводе и Лепенац (вода); у руднике, једине колико-толико исплативе, улазе српски рудари; огромне површине земље у нашем су власништву. И поред тога сила нам сваки дан отима комад по комад. Зато је подршка животу који брани та блага суштински важна. Тај живот брани интересе Србије.

Коме одговара ова идеја, те како на њу гледају Срби који живе на Северу?

Дуго се радило на томе да се раздвоје и постану посебни ентитети Срби северно и јужно од Ибра. Оливер Ивановић је махом успео да премости те вештачке разлике и покаже бесмисао поделе. Када су Србе јужно од Ибра присилили да живе у косовском систему, Косовска Митровица је изгледала као острво слободе. Данас, када су нам се придружили, делимо исту депресију, исте страхове и неизвесност. Изгледа да смо опет заједно.

Да ли је ово први пут да држава буде опонент Цркви?

Наравно да није, и хвала Богу да тај дијалог постоји, да је критички и да нам помаже да се одредимо према вредностима. Црква говори из позиција вечности, а политика је варљиви тренутак, често личних интереса оних који власт држе. Блиско искуство говори да је неслушање гласа Цркве од стране државе у преломним тренуцима завршило тешким жртвама нашег народа. Док је отац Мирослав носио храну немоћним и остављеним старцима у Приштини 1999, председник наше државе нам је честитао мир. Док је митрополит Амфилохије сакупљао лешеве по Метохији, власт је наредила прославу мира.

Како тумачите оптужбе да су поједини епископи СПЦ, мешајући се у питање начина решења проблема на КиМ ставили, себе у функцију интереса западних сила?

Црква не решава проблем, она подржава виталне животне функције нашег народа на Косову и Метохији. Њено сведочење и заштита нашег највреднијег блага превазилази све што је наша држава урадила и то од тренутка када је као конзул Милан Ракић отишао из Приштине. То је дубина коју је тешко довести у питање. Пред катастрофу 1999. били смо сведоци истих оптужби и сви смо знали да нису истините, као и данас. Гледајући из тог искуства, данашње оптужбе су за већину људи смешне. Уосталом, решење је и пружила Црква јер је оно најближе животу, па би у свакој одлуци Црква требало да учествује. Црква види лица деце из Гораждевца на исти начин као 3.000 портрета са ореолима на зидовима Дечана. За њу је то једно лице. И тако гледа само она.

Да ли се коначне одлуке могу донети тамо где се свест о српском имену, живом опредељењу и слободи чувала вековима уназад – у манастиру, или пак у породилиштима у којима се сваке године рађа све више српске деце?

Требало би да се удаљимо од тог музејског приступа Косову. Не доносе се овде одлуке у манастирима, оне се доносе и у породилиштима. У протеклих десет дана у Грачаници је рођено 16 беба. Сви мислимо да је то важна одлука, па и порука. Ако неки Србин, у Метохији, у Видању, шаље своје дете у школу, онда му се мора обезбедити најбољи учитељ. Јер ће то дете сачувати све што имамо на Косову и његове одлуке неће бити везане за Врање или Куршумлију, где се данас рађа мање деце него у Поморављу или Грачаници.          

[/restrict]

Један коментар

  1. Vladimir Bulajic

    Ne razumem se u politiku, niti me ona interesuje. Znam samo, iz ličnoga iskustva, da gde god se i kad god se ona izbaci u prvi plan , ističe isključivo slabost i nemoć zato, manite se prazne priče već dela, samo dela govore. SANU, SPC ali i Skupština, sa svim svojim nerealno potplaćenim ministrima, predali su KiM, kao i sve Srbe, na milost ili nemilost stranim tržištima, uostalom kao i samu Srbiju, koja je, uzgred rečeno, izgubila sve nametnute ratove ’90.ih godina. Haug.

    3
    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *