Пише Љиљана Богдановић, главни и одговорни уредник
Господин Бујар Нишани, бивши председник Албаније, није раније завредео посебну пажњу српске јавности, али то се променило када је изрекао (не зна се колико и ауторизовану) мисао свог живота: „Косово није питање само једне државе већ представља Јерусалим Албанаца.“
Тако су савременици ове значајне објаве сазнали оно што беше ускраћено претходним генерацијама: Албанци имају свој Јерусалим, а он је, гле само тог чуда (!), баш на истом месту на ком је и српски Јерусалим, са стотинама манастира, цркава (ниједном албанском!) и у светским размерама јединствених споменика српске културе и вере.
Пре него што овај духовни пастир косметских Албанаца поново утоне у анониму из које је дошао, појаснимо због чега је потребно поклонити пажњу његовом открићу, свеједно што је ту реч о јавно оглашеној карикатури смисленог говора у којој се на логички и чињенично немогућ начин спајају појмови. Зашто, дакле, верујемо да не би ваљало игнорисати овај пример из пребогатог фундуса менталног и свих других облика нетипичног терора (типично се овде не искључује, већ подразумева) којем су Срби изложени деценијама? Разлог да са својом завидном кондицијом трпљења сила меке агресије (поновимо: чврста се подразумева), српска нација овог пута не пропрати равнодушно и Нишанијеву досетку је у чињеници да није далеко од разума претпоставка да би речена бесмислица могла да заживи као део неког будућег стратешког што да не – пројекта. Са искуствима новије неолибералне праксе, зар не би било баш згодно да се српски Јерусалим преко ноћи преименује у албанско свето место? Идеја да би Албанцима требало омогућити да се боре и сачувају „своју духовну светињу“ (у магновењу доконаше како је на тој светој српској земљи у ствари место на којем су кроз историју ницале албанске буне) подстицај је који би светска јавност, осетљива на митско име светог града, препознала као добар разлог за понашање Албанца итд., итд…
[restrict]
Парадоксално, али и ова Бујарова „сличица“ тек је мали фрагмент садржаја медијске и политичке свакодневице, у којој су Срби приморани да под континуираном паљбом хаотичних притисака гледају равно у лице апсурда, те да сав тај хаос креативно протумаче као наводну логику стварности у којој важи no bed filings, већ само правило да свако брани своје интересе.
Када је реч о сусрету с терором бесмислица, обмана и манипулација, од овог бљутавог примера свакако су значајнија догађања забележена упоредо с поменутим, а уприличена на вишем, дакле опаснијем нивоу. У такве „згоде“ које озбиљно искушавају моћи разумевања и оријентације у стварности нашег доба, грађани Србије могу убројати појаве виђене током једног накарадног славља – обележавања 23. годишњице „Олује“. Виђено је како се широм Хрватске тада шенлучило, што је и познати део традиције. Ново, а што је „Олуји“, како је исправно констатовано, „обезбедило међународни легитимитет“, било је присуство представника делегација САД и Израела на централној церемонији у Книну. Подсетимо, лучоноше демократије и људских права, баш као и потомци оних што некада страдаше од усташког ножа овом приликом су се окупили да увеличају обљетницу највећег послератног егзодуса једног народа у Европи. Над книнском тврђавом летели су и израелски авиони Ф-16 обележени и Давидовом звездом, што је уједно био први пут да су авиони неке стране државе учествовали у прослави „Олује“.
Објашњење је сугерисало да се од Срба очекује разумевање за ову операцију у којој су наводно биле једино важне пословна и војна сарадња гостију и домаћина, не дај Боже да су овде некаква политика и идеологија прошле рампу!
Запањеним Србима, званично, из амбасаде Израела у Србији објашњено је да учешће њихових авиона на прослави нема никакве политичке конотације, већ да је оно повезано искључиво с купопродајним уговором којим је Хрватска набавила војне авионе од Израела.
За „пословни потез“ Израела мало је разумевања имао његов жестоки критичар и ловац на нацисте Ефраим Зуроф, директор Центра „Симон Визентал“; на свом твитер налогу написао је: „Веома сам узнемирен што ће ловци израелског ратног ваздухопловства летети на догађају обележавања операције ’Олуја’ током које је Хрватска протерала 250.000 Срба из својих домова у Хрватској.“
За српско поимање зачудне стварности од немале важности је и податак да је један црногорски официр, пуковник Иван Машуловић, као гост у Книну, славио „Олују“, практично под заставом „За дом, спремни“. Овај факат био је подстицајан за песников коментар: Да сам јуче умро, не бих знао да има таквих Машуловића, рекао је Матија Бећковић. Опаска вреди и за будућа времена, а Срби су богатији за једно сазнање, не мање и за прилику да своје менталне способности уприподобе усвајању захтевнијих (луђих!) облика толеранције. На том трагу је унеколико и оправдање које за понашање државе Јевреја има наш аутор Љубан Каран (текст у овом броју „Печата“): Било би погрешно закључити да Израел игнорише усташке злочине у Другом светском рату због једног пословног потеза – продаје ескадриле ловаца Ф-16. По свему судећи, у питању је нешто друго – улога Израела као државе у реализацији НАТО пројекта на Балкану. Израел није члан НАТО, али има силну жељу да то постане и својим понашањем и активностима покушава да то заслужи.
Набројани фрагменти тек су део животне ситуације у којој Срби одавно, поготово у свом непосредном географском окружењу, живе судбину јединствене онтолошке усамљености, статуса народа изложеног трпљењу удараца без преседана у ширим европским и другим глобалним просторима. У прагматично уређеним, суровим приликама међународних односа у којима не само да нема пријатељства, још мање братства (идеје којом су Срби кљукани деценијама) већ ни минимума етике и фер-плеја (замењених отимањем и експлоатацијом) од Срба се очекује немогуће. То „немогуће“ није само разумевање за присуство „браће“ на слављењу њиховог страдања, или прихватање пословности израелске војне индустрије, која – осим пословних, јел’те, нема других интереса. Срби би, наиме, требало, безумно и ирационално, да „заволе“ идеју да амерички и израелски НАТО савезници, у овом случају Хрватска и самопроглашена република Косово, објективно не делају као њихови љути непријатељи. Требало би да као „нормалан“ прихвате спин о комерцијалној, војној и стратешко-техничкој сарадњи, превиђајући да је реч о пуној политичкој подршци и разумевању блиских сарадника на истом послу. Сребрњаци и неолиберална идеја су иначе у чврстој органској вези, комбинација сраслих интереса за чије су утемељење и проходност већ утрошене милијарде а програмиране су и комбинације будуће акумулације сребрњака – у милијардама које ће тек стизати из експлоатације српских богатстава, оног на Косову, као и отетог у Хрватској.
Рецимо и да усамљеност о којој је овде реч није толико фундаментална и неотклоњива, колико је јака воља и намера креатора НАТО парадигме да српску усамљеност „дигну“ на апсолутни ниво, да је оснаже свим расположивим, па у том броју и бизарно обликованим притисцима. Отуда и тлапње о шиптарском Јерусалиму не треба схватити онако како заиста заслужују – са сажаљењем и подсмехом. Отуда и свест да Срби као питање голог опстанка морају размотрити своја савезништва, геополитичке изборе и идеолошку оријентацију. Боље је бити сам него у лошем друштву, као што рече Џорџ Вашингтон.
[/restrict]
