СИРОМАШНО ПОЗОРИШТЕ (ГРОТОВСКОГ) ЈЕ „ЗАКОН“

Протекла сезона оверена печатом домаће драме

Новински хроничари задовољно су забележили као изузетно значајан успех то што је у фокусу београдских театара била домаћа драма. Истина је да је минуле сезоне на овим сценама премијерно изведено више домаћих текстова, али питање је да ли су сва приказана дела наших аутора по својим основним литерарним вредностима заслужила да се нађу на позорници

Из искуства знамо да се готово у свим београдским позориштима примењују нејасни критеријуми при избору репертоара. Донедавно – била је то јавна тајна – редитељи су кројили репертоаре, тј. уметничким руководиоцима театара предлагали су наслове које би желели да поставе. Ипак, у већини наших институционализованих и дотираних позоришта репертоар разматрају и одобравају уметничка већа, савети, односно управни одбори. Упркос таквој пракси дешавају се промашаји и изводе се дела за која се морамо упитати зашто се уопште приказују.
У средишту репертоарских интересовања већине наших позоришних кућа је стваралаштво савремених драматичара, док је домаће драмско наслеђе донекле занемарено, а у Београду се добра извођења драма наших класика могу видети једино на сценама једног или два позоришта, и то повремено.

[restrict] ПОГЛЕДАЈМО „ХОРОСКОП“ Нема сумње да је у позоришту репертоар огледало његовог рада и да је суштина његове делатности. Репертоар представа приказаних током једне сезоне чини посебну целину, једну делатност којом се изражава одређена идеја, идеја која одражава схватање и однос према уметности из којег произлазе чињенице што тачно одређују ниво уметности у позоришту, а самом позоришту ниво његовог значења у уметности и, како је прецизно закључио наш најзначајнији оперски композитор Петар Коњовић, репертоар је „хороскоп на коме се показују сви покрети унутрашњег уметничког живота у институцији какво је позориште“. Управо то је разлог што ћемо овај преглед прошле позоришне сезоне у Београду обавити разматрањем приказаног репертоара.
Народно позориште у Београду има широк драмски репертоар (дела од антике до 21. века). Кад је реч о домаћим драматичарима, Нушић има приоритет као што је то био случај и тридесетих година прошлога века. На Великој сцени изводе се његове комедије Госпођа министарка и Ожалошћена породица, премијерно приказана почетком ове године – 19. јануара, на осамдесетогодишњицу смрти великога комедиографа. Адаптирајући текст, редитељ Јагош Марковић изоставио је лик Трифуна Спасића, кога је Нушић означио као незапосленог грађанина. Како је данас незапослених вероватно знатно више но што је било у Нушићево време, констатовали смо (Печат бр. 504) да није требало изоставити припадника ове друштвене категорије и то на сцени на којој су праизведена безмало сва Нушићева дела. На сценама Народног позоришта протекле сезоне приказиване су и његова драма Књига друга, те комедија Сумњиво лице. У Музеју Народног позоришта појединих вечери читају се његове приповетке, тако да се може рећи да национални театар опстаје као његова кућа, што заслужује похвале и подршку. Наравно, увек има места за још неко Нушићево дело, посебно у наредној сезони када се обележава 150 година најстаријег престоничког театра. На пример за Нушићеву трагедија Наход, којом је отворена нова зграда Народног позоришта 1923. године, или за неко његово неизведено или ређе извођено дело попут драме Кнегиња од Трибала, Томаида, Вечност, Јесења киша и комедије Београд некад и сад.
Четири Стеријине комедије – Кир Јања, Лажа и паралажа, Покондирена тиква и Родољупци – већ годинама се приказују на сцени увек пуне Велике сале Народног позоришта.
На Сцени Раша Плаовић прошле сезоне премијеру су имала два дела савремених аутора: драма Деведесете Горана Миленковића и мјузикл Боливуд по тексту Маје Пелевић, на музику Ане Ђорђевић. Обе представе биле су одлично изведене. Упркос томе, будући да смо указали како је драма Деведесете нејака и по много чему недоречена (Печат бр. 514), истакли смо потребу примењивања строжијих критеријума при састављању репертоара ансамбла Драме националног театра. Поводом праизведбе мјузикла Боливуд морали смо се упитати зашто се приказује овај жанр у НП (Печат, бр. 522). Наиме, ако знамо да је још у првој деценији прошлога века, у време када није постојао стални оперски ансамбл, оперета прогнана из репертоара Народног позоришта у Београду, зашто бисмо данас, када поред драмског постоје оперски и балетски ансамбли, уводили мјузикл у извођењу драмског ансамбла? Поготово, што мјузикле изводе Позориште на Теразијама и Мадленианум у Земуну.
На истој сцени нашла се и драма Дом Бернарде Албе. Знатно скративши текст, дело је адаптирала драматург Вања Николић. Последњу Лоркину драму, коју песник није видео на позорници, јер су га, августа 1936, ухапсили и стрељали припадници цивилне гарде злогласног фашистичкога генерала Франка, режирала је Ана Григоровић. Пишући о овој премијери (Печат бр. 516), пошто смо констатовали да је Вања Николић радикалним скраћењима заправо осакатила драму познатог шпанског великана, закључили смо да је представа била далеко од Лоркиног театра. Наиме, Дом Бернарде Албе као да је у режији Ане Григоровић претворен у сценски ораторијум, који има тек неколико играних призора.

ЈУБИЛЕЈ ЈДП-а С АКТУЕЛНИМ РЕПЕРТОАРОМ У сезони 2017/2018. Југословенско драмско позориште на Сцени Љуба Тадић приказало је четири наслова од којих, додајмо и то, ниједан не припада домаћој драмској књижевности. Сезону је отворило премијером представе Ајнштајнови снови. Реч је о драматизацији књиге кратких прича које је под тим насловом објавио амерички физичар и писац Ален Лајтман, а драматизовао Русомир Богдановски. У представи, коју је режирао Слободан Унковски, ређају се призори без логичног реда и очекиваног заплета. Редитељ је проток времена којим се нижу Ајнштајнова сећања решио ситуирањем места догађања на броду који плови док се на палуби излажу пројекције Ајнштајнових сећања. Иако саздана на принципу фрагментарне драматургије, ова представа стекла је своје заинтересоване гледаоце.
Премијера комедије у пет чинова Месец дана на селу И. С. Тургењева репертоарски је потез у прави час. Наша публика воли руске комаде, особито комедије, а њих на репертоару никад довољно! У режији Иве Милошевић и сценографији Горчина Стојановића видели смо одличну реалистичку представу, која је на доличан начин сценски оживела познато дело знаменитог рускога писца. Редитељка је умешно водила глумце, препустивши им да домаштају ликове које тумаче. У том погледу наишла је код већине чланова окупљенога ансамбла на леп одзив, тако да смо код свих осетили задовољство глуме. Није изостао ни одзив публике, која је на премијери веома срдачно примила извођаче, упућујући им дуготрајне аплаузе.
Заиста је била прикладна идеја да седамдесетогодишњицу постојања и деловања ЈДП обележи поновним извођењем драме коју је приказало као своју прву представу – 3. априла 1948, када је публика гледала Краља Бетајнове Ивана Цанкара у преводу Роксанде Његуш, у режији и сценографији Бојана Ступице, оснивача театра. Иако је редитељ Милан Нешковић Цанкаревог Краља Бетајнове првенствено третирао као породичну драму, није могао мимоићи у њој присутну ширу социјалну проблематику. У том погледу, успео је да изгради пројекцију како иза породичног тиња социјални сукоб, с тим што у оба доминира насловни јунак. Пошто је ова представа дела у којем се без улепшавања приказују грубости и злочини из ере првобитне акумулације капитала несумњиво указала да се слично догађа и у нашој средини свих ових година тзв. транзиције, није чудно што је наишла на ванредно повољну рецепцију у гледалишту. Зато се може рећи како је обележавање јубилеја Југословенског драмског позоришта имало пуну актуелност.
Као последњу премијеру протекле сезоне Југословенско драмско извело је драму Зашто је полудео господин Р.? Рајнера Вернера Фасбидера и Михаела Фенглера, у режији Боба Јелчића. Ова позоришна драма несумњиво је саздана по узусима Фасбиндерове филмске драматургије, што се могло видети током читавог извођења. Наиме, актери су се појављивали и одлазили са сцене после кратких призора у којима се рутински приказује живот, који исто тако рутински води породица господина Р., очекујући боље дане којима се надају након његовог напредовања у служби. И ово дело на репертоару ЈДП-а, као што је то, уосталом, случај и са Краљем Бетајнове, у сазвучју је с сличним транзицијским догађањима у нашој средини, те се његово извођење може само поздравити.

ПРАИЗВОЂЕЊА У АТЕЉЕУ 212 На своје две сцене – Мира Траиловић и Петар Краљ – Атеље 212 извео је седам премијера од којих пет праизвођења дела наших аутора: Моја ти Олге Димитријевић, Ноћна стража Федора Шилија, Режим љубави Тање Шљивар и Пет живота тужног Милутина Милене Марковић. Највећи успех имао је текст Федора Шилија који се изводио на сцени Мира Траиловић. Реч је о вешто написаној комедији која до суза засмејава гледаоце. Судећи по успеху овог дела младог писца, познатог нам по једној драми о Томасу Ману приказиваној на сцени сомборског позоришта, добили смо талентованога комедиографа, који не само да има смисла за хумор него и уме да гради комичне ситуације. Образован у мајсторској радионици Синише Ковачевића, овај писац суверено влада драматуршким законитостима. Ако додамо да Федор Шили располаже и великом даром запажања карактеристичних животних појединости, као и да осећа шта је сценска духовитост, можемо са сигурношћу веровати да су пред њим отворене знатне комедиографске перспективе. Сматрамо да је појава његове комедије Ноћна стража један од најлепших догађаја у београдском театру протекле сезоне.
На сценама Звездара театра прошле сезоне премијерно су изведене Корешподенција Борислава Пекића и Осама Владимира Кецмановића. Иако смо очекивали још коју премијеру у овом позоришту, обе поменуте представе имале су позитивну рецепцију у гледалишту. Безмало је прошло четири деценије откако је на сцени Атељеа 212 у режији Арсе Јовановића први пут приказана представа Цинцари или Корешподенција, која је постигла изузетан успех, задобивши позитивне оцене критике и неколико награда на више југословенских фестивала, поред осталог и на Стеријином позорју. Заиста је била веома умесна идеја да се поново прикаже ова драматизација фрагмента Пекићевог романа Златно руно. На Сцени Данило Бата Стојковић гледали смо део те драматизације, дакле, фрагмент фрагмента – у суштини камерну драму, коју је режирао Горчин Стојановић, уједно и аутор функционалне сценографије и добро одабране музике.
Да успеле драматизације дужих прозних творевина прикладно допуњавају позоришни репертоар кад нема нових оригиналних драмских текстова потврдило се у Звездара театру извођењем романа Осама Владимира Кецмановића, који су драматизовали Коста Пешевски и Дарко Бајић. У режији Дарка Бајића и сценографији Весне Поповић гледали смо представу Осама – Касаба у Њујорку. Радња се догађа 90-их година прошлога века у једном њујоршком малом бару у који навраћа шесторо младих студената и студенткиња из Сарајева да би, слушајући приче власника локала о многим згодама и незгодама њима добро знаним суграђанима, оживљавали успомене из ране младости. Већина окупљених глумаца изводила је по две улоге, тако да је читава представа подсећала на завршни испит глуме на нашим академијама. Но то није сметало публици да се забави.
Из репертоара Београдског драмског позоришта издвајамо успели сценски приказ драме о погибији песника Владислава Петковића Диса (1880–1917) Утопљена душа Александра Југовића, у режији Бобана Скерлића, који је драму о последњим Дисовим сатима веома спретно поставио на Новој сцени БДП-а, успевши, у сарадњи са сценографом Немањом Петровићем, да на скученом простору дочара палубу брода „Италија“. Била је то потресна представа о злехудој судбини нашег великога песника.

БИЛАНС СИРОМАШТВА И ДОВИЈАЊА Како се види, биланс протекле сезоне београдских позоришта изузетно је скроман –када је реч о броју премијера, али и махом по одабраном репертоару, јер нам нису јасни критеријуми који се у већини наших театара примењују при избору домаћих и страних драмских дела за извођење. Ни у једном нашем позоришту репертоар не одражава уметничку идеју водиљу, већ је то одржавање редовне делатности. Али свуда је завладало Сиромашно позориште Гротовског, и то не из естетских разлога него због финансијске ситуације која, како изгледа, влада у скоро свим театрима.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *