Реформа НАТО реформе

Ако данас знамо да је укидање редовног служења војног рока било део плана свеукупног слабљења Србије, значи ли то да је редован војни рок гарант очувања војне неутралности и суштинске независности Србије?

Геостратешки положај Србије је такав да никада није било услова да се размишља о укидању редовног служења војног рока. Па ипак, за време владавине Демократске странке то је учињено. Био је то део подмуклог плана општег слабљења одбрамбене моћи и планске припреме Србије за улазак у НАТО. Перфидну идеју стратега са Запада о постепеном увлачењу Србије у алијансу спровеле су водеће личности демократа, Борис Тадић у улози председника и Драган Шутановац с функције министра одбране. Реализовати ту накарадну и туђу идеју у бомбардованој и разореној Србији није било ни лако, ни једноставно, јер је у народу постало кристално јасно да је НАТО сурова злочиначка војна машинерија која без страха од одговорности бомбардује градове, уништава животно значајну инфраструктуру, а убиства и страдања цивила цинично назива колатералном штетом.

[restrict]

СТАВ ДЕФИНИСАН АГРЕСИЈОМ Став водећих НАТО земаља према Србији и Србима трајно је дефинисан још приликом агресије, злочиначком одлуком о коришћењу муниције с осиромашеним уранијумом, чије су погубне последице по комплетну популацију одавно јасне. Тиме је запечаћен и одбојан став нашег народа према алијанси који се неће променити док не престане тровање осиромашеним уранијумом – значи никада. Зато је требало у Србији на власт довести поданичку и послушну гарнитуру која ће перфидне и подривачке идеје са Запада спровести тајно и против воље народа, уз јаку пропаганду да је све то у општем државном интересу. Оно што су радили Тадић и Шутановац назвали су „реформа војске“ а сви њихови „пројекти“ завршавали су у Смедереву топљењем српског оружја.
У првој фази перфидног неутралисања српске одбране (без рата) укинуто је редовно служење војног рока, уз драконско смањење формације. Затим је на основу тога извршен прави кадровски масакр официра и подофицира. Тек друга фаза тог пакленог плана било је уништавање лаког и тешког наоружања које је приказано као вишак, терет и баласт кога је најбоље решити се. Моћна оружја, и те како потребна Србији, проглашавана су за старо гвожђе и уништавана под лажном паролом да Србија нема непријатеља. Што није физички уништено, онеспособљено је неодржавањем, где је посебно страдало Ратно ваздухопловство. Идеја је била проста – војно потпуно уништити и деградирати Србију, тако да предаја безбедносне заштите у туђе руке и улазак Србије у НАТО постане једина могућа солуција.

НЕСАГЛЕДИВЕ ПОСЛЕДИЦЕ Чињеница да редовно служење војног рока фактички никада није укинуто, него је одлуком Скупштине Србије од јануара 2011. године само обустављено, говори о перфидном наступу спољних и унутрашњих снага у слабљењу Србије. Јер битно је оно што се дешава у пракси, а у пракси је престало организовано оспособљавање свих способних грађана за одбрану земље. Колико су погубне последице овакве одлуке рекао је недавно пред новинарима председник Александар Вучић, уз напомену да ће одати нешто што је тајна, само да би грађани Србије боље разумели о чему се ради – немамо довољно обучених војника да покрену и употребе и оволико тенкова колико сада имамо.
Војска Србије уништавана је под паролом да се прилагођава стварним потребама наше државе и да треба да буде мала, професионална, модерно наоружана и ефикасна. Јавност је бомбардована објашњењима да ће она, иако вишеструко мања, бити далеко ефикаснија од оне старе јер ће је водити професионалци. У стварности, намерно је направљена мала војска, практично разоружана, лоше опремљена, а тиме и слаба и неефикасна. Ипак, најпогубнија последица по безбедност Србије јесте то што је укидањем редовног служења војног рока практично укинут резервни састав који треба да представља окосницу одбране земље. У државама које воде рачуна о својој одбрани, редовна војска треба да прихвати и неутралише први удар агресора, како би се извршила мобилизација и распоред добро обученог резервног састава. Приче о добровољном служењу војног рока биле су обична маска како се не би видела погубна стварност.
Професионална војска није могла бити димензионирана у складу са степеном угрожености и потребама Србије, али у томе се крије права суштина ствари. Постало је сасвим јасно да се она „реформама“ прилагођава потребама НАТО-а. Разни саветници и координатори, официри водећих НАТО земаља, нису излазили из високих војних команди и министарства, увек при руци да дају „корисне савете“ за које су наши политичари и пробрани генерали добро знали да су у ствари директиве које се морају испунити.
Пробрани генерали и официри били су потпуно свесни да је све то припрема за улазак у НАТО, јер су похађали „напредне курсеве“ у НАТО базама на Западу. У то време завршити НАТО курс била је престижна ствар за каријеру. Помало је смешно али и тужно да Здравко Понош, бивши начелник генералштаба ВС из времена Бориса Тадића, а сада функционер Народне странке Вука Јеремића, такве курсеве ставља у најважнији део своје биографије.

ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ПРЕТЕНЗИЈЕ Лажне тезе о томе како Србија нема непријатеља брзо су пале у воду. Територијалне претензије албанског и хрватског корпуса дошле су до пуног изражаја тек када је ВС вишеструко ослабљена. Брзо се увидело да је војна сила редовно присутан аргумент у међудржавним договорима и преговорима. То што је Србија војно инфериорна у односу на велике силе је нормална ствар, али је постала инфериорна и у односу на неке агресивне суседе, чије су територијалне аспирације порасле до неслућених граница, и све то уз активну или прећутну подршку Запада и НАТО-а. Тиме је постало сасвим јасно да се поглед на српски народ у Србији и широм Балкана од стране алијансе није променио у односу на период злочиначке агресије и бомбардовања. Алијансу у ствари интересује контрола простора, а Срби као народ уопште не – штавише, најбоље би било када би некако могли да нестану а да њихове територије поседну поуздани и проверени НАТО савезници.
Један од разлога промене власти у Србији јесте што је народ прозрео намере политичара ДС да у туђем интересу војно ослабе Србију. Велика штета је нанесена српском корпусу од стране политичких представника који су били дужни и заклели се да ће бранити и штити њихове а не туђе интересе. Остаје нада да најнегативније последице укидања редовног служења војног рока нећемо осетити – да нам необучени младићи гину или бивају масакрирани због тога што нису оспособљени за одбрану. Колико јуче, неке злочиначке војне операције према српском народу су чисто етнички мотивисане у циљу етничког чишћења које Запад не само да није осудио него је у томе активно учествовао. Наши непријатељи радосно славе злочине над Србима и дрско најављују нове. Одакле нам право да све то не видимо и да верујемо како ће у будућности бити другачије? Да занемаримо одбрану и очекујемо милост од онога ко је никада према нама није имао. Зато је једина исправна одлука – јачање одбране кроз адекватно наоружавање и редован војни рок који би у перспективи створио респектабилну одбрамбену војну силу као најјачи фактор одвраћања.

СТАНДАРДНО СЛУЖЕЊЕ ВОЈНОГ РОКА С којим државама Србија треба да се пореди, а с којима не, када су у питању војна стратегија и доктрина одбране?
Из понашања већине држава у свету, посебно у Европи, у вези са организацијом војске и одбране, види се да том проблему приступају крајње озбиљно и одговорно. Ништа се не препушта случају. Само код нас је донет парадоксалан закључак да нам одбрана не треба, да је треба ослабити, и да је то прави национални интерес. Истовремено, пропагандом је наметнута заблуда да само професионална војска представља савремену организацију одбране по највишим стандардима, НАТО стандардима. То једноставно није тачно јер многе чланице алијансе нису укинуле редовно служење војног рока нити им то пада на памет (Турска, Грчка, Данска, Норвешка и др.). У Норвешкој, држави с највећим стандардом и највишим нивоом људских слобода и толеранције на свету, обавезан војни рок траје од шест до 12 месеци. Финска је пред НАТО вратима, али не намерава да укине војни рок који исто траје шест до 12 месеци. Редовно служење војног рока нису укинуле ни неке државе чија је неутралност општеприхваћена и код којих нема ниједан промил угрожавања у поређењу са Србијом (Швајцарска и Аустрија).
Србија се не може упоређивати с државама и државицама које су своју безбедност и суверенитет повериле НАТО-у, где се ништа не питају него само испуњавају директиве и налоге. Оне су свој суверенитет и независност жртвовале за некакву заштиту, коју још морају и да плате. Такве примере можемо наћи у нашем окружењу. Није ли Хрватска под притиском била принуђена да протера руске дипломате и тако потпуно занемари свој економски интерес јер јој је од руске „Сбер банке“ и Русије у том тренутку зависила судбина „Агрокора“, па и укупне привреде? Није ли Црна Гора била принуђена да по директиви пошаље своје војнике на Косово, као и војног изасланика на прославу злочиначке „Олује“ у Хрватској и тако поквари своје односе са Србијом и занемари приходе од туризма?
Ако се већ упоређујемо, зашто не са Швајцарском или Аустријом које су војно неутралне, баш нико их не угрожава а ипак јачају своју одбрану и не укидају редовно служење војног рока? У Аустрији се војни рок служи шест месеци (цивилно, приговор савести, 9 месеци). У Швајцарској војна обука траје пет месеци, с тим што по завршетку обуке сваки војник оружје и опрему носи кући. Јер Швајцарци верују да је њихова војска гарант њихове слободе, а не међународни положај и међународне околности. Интересантно је да су промућурни Швајцарци закључили да нико не може добити рат против наоружаног народа. Зашто Србија не би имала право да тако размишља и тако постави систем своје безбедности?

ПРИМЕР ИЗРАЕЛА Ипак, реалне опасности и претње надвијене над Србијом упућују нас да се по организацији одбране и војне обуке упоређујемо с високоугроженима. Нажалост, околности су такве да се по степену опасности можемо упоређивати са Израелом. Откад постоји Израел војни рок је обавезан и за мушкарце и жене. Мушкарци војни рок служе три године а жене 2-3 и нико на свету се не чуди зашто је то тако, нити се пита да ли је то у реду. Сем тога, сваки тако високообучени израелски војник има обавезу да сваке године проведе неколико седмица у војсци као резервиста. Наравно да је сада у Србији тако нешто немогуће, али редовно служење војног рока за мушкарце, у трајању од шест месеци, оптимално је и врло добро решење.

САНИРАЊЕ ПОСЛЕДИЦА Санирање последица укидања редовног служење војног рока је императиван, али дуг, сложен и скуп процес.
Наши лидери су на време схватили међународне околности и чињеницу да чак и војна неутралност и независност мора да се брани и да тотално ослабљени одбрамбени систем Србије мора да се ојача. Јер систем одбране је нешто што се гради деценијама и не може да зависи од тренутних политичких препуцавања. Он се изграђује и када је безбедносна ситуација повољна, како би се спремно дочекала евентуална сложена и опасна.
Храбром али реалном политиком и успешном дипломатијом најважније сегменте ослабљене одбране попуниле су пријатељске донације и повољне цене квалитетног оружја и борбених система из Русије. Државни врх, пре свега председник Вучић и министар одбране Александар Вулин, успео је да од намерно ослабљене и занемарене Војске Србије, за невероватно кратко време, направи респектабилну војну силу коју више нико у региону не потцењује. И то није све – активирали су војну индустрију перспективним пројектима, заинтересовали моћне стране партнере за заједничка улагања у производне капацитете и значајно повећали извоз војног наоружања и опреме. Вратили су углед и самопоуздање Војсци Србије и њеним припадницима на ниво који им по ангажовању и заслугама несумњиво припада.
Испоставило се да је то само прва фаза у стратешкој замисли потпуне ревитализације и јачања одбране Србије. Председник Вучић обрадовао је већину грађана наше земље новим смелим планом који ће се реализовати преко Министарства одбране – војно оспособљавање свих способних грађана кроз поновно увођење редовног служења војног рока. Тиме би набавка и производња модерног оружја добила прави смисао јер све постаје бесмислено ако у случају агресије нема ко да га употреби.
За сада Министарство одбране проучава разне модалитете и могућности, као и време трајања обуке, да ли три или шест месеци. Препреке и потешкоће у реализацији овога плана су вишеслојне, пре свега финансијске, а затим организационе, па и психолошке за један део становништва. Комплетна инфраструктура и опрема која би све то требало да подржи за време владавине ДС намерно је уништена. Тужне и ружне слике запуштених и урнисаних касарни и других војних објеката треба улепшати, а за то треба новац. Професионални део војске треба постепено реорганизовати како би постали основа будуће обуке и увежбавања, а да се истовремено не ослаби маневарска и борбена способност јединица.
Пропагандни притисак противника јачања Србије биће усмерен на широке народне масе. Предводиће их они који су без гриже савести и страха од одговорности намерно ослабили одбрамбени и безбедносни систем Србије. Већ су увелико у акцији и њихова пропагандна машинерија производи деструкцију иако је комплетна ствар тек на почетку. Учиниће све да обесмисле и деградирају ову идеју. Јер реализацијом овог пројекта Србија би вишеструко повећала број оперативних војника и добила обучен, мотивисан и самоуверен резервни састав, што би, поред вишег нивоа безбедности, значајно ојачало и преговарачке позиције Србије. Противници јачања Србије натурају тезу да тако провоцирамо нестабилност и нове ратне сукобе, док је истина сасвим другачија – што Србија буде јача и одбрамбено способнија, то су мање шансе да доживимо нову агресију.

[/restrict]