Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Пише Зоран Живковић
Припадајући кругу оних који су на овом простору, гадамеровски речено, будили „носталгију за бесконачним“ и остварујући све то преводима фундаменталних дела светске књижевности и цивилизације, хеленистичким студијама, професор Милош Н. Ђурић упамћен је као један од најзанимљивијих, најинспиративнијих и највољенијих професора Београдског универзитета
Значај историје и њену блиску везу са српском књижевношћу посебно и на свој начин осветљава и чињеница да су и два наша највећа писца Иво Андрић и Милош Црњански по образовању историчари.
Па ипак, као да је извесни умор од историје већ одавно захватио и просторе српског књижевног језика. А прохујала времена у историјско колективистичком контексту као да више нису толико важна тема, па изгледа ни инспиративни мотив за савремене српске писце.
Међутим, управо захваљујући свом озареном и приврженом интересовању за националну књижевну, културну и историју уопште, Милован Витезовић је не само један од најзначајнијих познавалаца историје у савременој српској књижевности већ је и миљеник најшире читалачке публике.
Тражећи тако мотиве и теме у историјској, културној и књижевној прошлости, он је ем сачувао од заборава разне занимљиве епизоде, анегдоте, необичности и културне феномене, ем је афирмишући језик и књижевност свог рода, својим књижевним делом много тога сачувао из наше оставштине за будућност.
Велика ТВ серија о Вуку Караџићу, ТВ драма и роман о професору Кости Вујићу и роман за младе Лајање на звезде донели су Витезовићу популарност, којој се писац само може надати.
Познато је да се култура једне земље цени и на основу превода великих дела светске књижевности. Зато широм света изузетан углед уживају појединци који су свом народу и култури подарили преводе Библије и дела старих Грка. Нашем великом просветитељу професору Милошу Н. Ђурићу запало је да у српски језик и културу унесе преводе Хомера и других старих Грка.
Као преводилац Илијаде и Одисеје и других најзначајнијих дела из старогрчке књижевности и филозофије, као аутор студија о античкој књижевности и култури, професор Ђурић засигурно спада у најупечатљивије духове протеклог века.
Припадајући кругу оних који су на овом простору, гадамеровски речено, будили „носталгију за бесконачним“ и остварујући све то преводима фундаменталних дела светске књижевности и цивилизације, хеленистичким студијама, професор Милош Н. Ђурић упамћен је као један од најзанимљивијих, најинспиративнијих и највољенијих професора Београдског универзитета.
Први сусрет с њим, по природи школских ствари, најчешће се збивао још пре самих студија, у оно најосетљивије, гимназијско доба, када би на српском језику, захваљујући Ђурићевим преводима, зашумео ход древне античке историје и њени увек савремени идеали. Младом гимназијском читаоцу се кроз то његово дело, као и по гласу који се о њему чак и тада лако ширио, Милош Ђурић чинио подједнако живописан и сличан јунацима и филозофима које је из славне јелинске културе и историје трајно унео у свет српског језика.
Онима који су имали привилегују да им Милош Миша Ђурић буде универзитетски професор, и да им се на тај начин Ахил, Темистокле, Сократ, Платон, Есхил и Софокле јаве „лично“, „собом самим“, његова духовна аура и волуминозност претварали су се у магију, која је у срцима његових студената остајала у вечном сећању.
А ко је добро познавао најважније чињенице из његовог живота, увек би био усхићен тиме што је и поред највећих јововских животних искушења, професор Ђурић, не само у обраћањима студентима, увек био окренут највреднијем у животу, никада пре тога не стављајући трагична искушења сопствене судбине.
Личећи тако, више него ико и икада у Срба, у грађанина Атине из петог века пре Христа, у време у које је, писао је Бертранд Расел, било „могуће, као у мало ком другом, бити у исто време интелигентан и срећан“.
О том, не претерано дугом раздобљу у којем су се „састали путеви богова, природе и људи“ у нашој култури сведочио је такав дух какав је био Милош Ђурић. У тој генерацији Атињана који су одбили персијску инвазију, остварила се идеја потпуне аутономије човека, и наметнула се целокупном тадашњем друштву, дајући истовремено незаборавни печат свим његовим облицима.
Ђурићеве студије су указивале на можда најважније историјско остварење у древној Атини, као објашњење свих њених успеха, то њено налажење златне средине између јавног и приватног живота. Управо то је донело да готово сваки Атињанин, кад дође на ред, бар једном врши јавне послове, било као члан еклезије или сабора, или као надзорни орган који брине о спровођењу донетих одлука.
У свом раду Култура старе Беотије Милош Ђурић је, кроз значај старогрчког полиса, овако видео тај „златни период“ у историји цивилизације:
„Та мала грчка варош-држава није од човека правила аутоматско биће, јер га није подређивала никаквој надљудској свесили, као Хиндуси и Персијанци, ни големој друштвеној организацији, као Асирци и Персијанци, ни великој индустрији и трговини, као Феничани и Картагињани. Како није поданик ни бога, ни краља, ни сатрапа, ни свештеника, него само поданик слободе и славе свога града, сваки грађанин те државе слободно је славио своје богове, бирао своја надлештва, и у јавним скупштинама одлучивао о најкрупнијим државним пословима. Установе у њој нису биле циљ, него средство, и зато је у њој могла да се одржи природна равнотежа способности. Таква држава могла је да буде колевка складних интегралних личности какве се никада доцније нису јављале у људској историји. Човек у њој могао је истовремено и да пева драме, и да мисли танане филозофске мисли, и да доноси законе, и да управља флотом, и да изналази законе механике, и да управља државом, и да се бори у војсци као редов, и да се надмеће у Олимпији – једном речју: да развија у себи не знам колико способности, а да ниједна не омета другу. Све се то дешавало зато што је грчка држава била просторно мала, и та мала просторност згушњавала је и људе и ствари, и економију и дух. Згушњавање у простору узрок је згушњавања у времену: држава и њен грађанин у малом простору живе необичном брзином и бескрајном интензивношћу. Оно што обележава живот такве државе у времену, јесте брз, елементарни успон, блиставо цветање и рано старење: то је била судбина Хелена“ (Милош Н. Ђурић, Културна историја и рани филозофски списи).
Грчки град је обликовао је и изнедрио духове који су имали дубоку усађену свест и жељу за слободом. Такво самообликовање целог човека, та паидеиа, за разлику од педагогије у најужем смислу, више никада, и ни у једној заједници потом није се уздигла до тих висина. Атињани и Грци у петом веку пре Христа дали су граду нову компоненту, ранијим културама готово непознату, и која до данас остаје опасна за сваки ауторитарни режим и апсолутизам власти. Та компонента је слободни грађанин.
Како су његови студенти говорили, професор Ђурић је био сувише вешт да би држао класична предавања. Све се одвијало на његовим часовима уз обиље анегдота, па је античка прошлост била нешто што се дешавало у садашњем тренутку, као да се њему самом догађа у трену док о томе говори. Према речима његовог студента Предрага Бајчетића, недавно преминулог професора београдског ФДУ, за Ђурића, који је из родне Славоније дошао на студије у српску престоницу, Београд, Србија и древна Атина била су два подједнако значајна духовна станишта. Због тога су омиљеног професора Ђурића запамтили по реченици коју би он радо изговарао на својим предавањима: „Да бисте схватили каква је била стара Атина, морали сте живети 1910. године у Београду.“
Милош Ђурић је у XX веку у Београду, у време када је чини се било теже бити грађанин него икада раније, и под окупацијским, али и под својим властима, задивио и своје савременике и генерације које долазе. Личећи тако на оне слободне грађане Атине, чији су идеали и дела управо њему захваљујући постали и део српске културне традиције, Милош Ђурић је остварио ретко, не само у нашој историји, истинско јединство живота и дела.
Није потписао апел подршке окупационим властима, није устукнуо у логору на Бањици, није могао да одболује губитак сина јединца на Сремском фронту, па је сваку нову генерацију студената доживљавао и усвајао као своју децу.
Када је педесетих година прошлог века, уз много сумњичења и упозорења, у Југословенском драмском позоришту изведена премијера Антигоне, у препуној сали Коларчевог народног универзитета Милош Ђуриће је одржао беседу о Софокловој драми. Када је рекао да је у трагедији Антигона носилац правде и катарзе, а не Креонт, владар Тебе, одјекнуо је громки аплауз, који се и данас може сматрати и ретким изразом слободне воље и грађанског протеста тога раздобља.
Доприносећи тако, у тој својој апсолутној појединачности, епохалном искуству српске културе, као и осамљеничком изазову европског духа, према којем једино појединац постаје мера онога што је истинито и ново.
Сећање на дело и лик Милоша Ђурића у нашој култури чувају и многе приче и анегдоте, које су сада просто неодвојиве од његовог укупног доприноса српској просвети и култури.
А данас, када се може учинити да некадашњу вишемиленијумску улогу Илијаде и Одисеје у светској цивилизацији све више у савременој егзистенцијалној борби за опстанак замењују филмска ремек-дела, као да анегдоте и више и лакше сведоче о некоме, него сама вредност његовог дела.
Једна анегдота из живота Милоша Ђурића, она о „диплама и етици“, тај антологијски и неупоредиви пример грађанског морала и националног патриотизма у више него беспримерним околностима, одавно иде испред његовог неупоредивог дела.
Али једна друга, о којој се мање зна, била би сасвим довољна ако је заиста нужно још нешто рећи поводом овог драгог сећања Милована Витезовића на свог професора Милоша Ђурића, чика Мишу.
Наиме, када је 1961. године, због тешке финансијске ситуације у Народном позоришту у Крагујевцу, требало да се донесе коначна одлука о његовом укидању, сазван је скуп који је очигледно требало да таквој одлуци да „општедруштвени“ легитимитет. Све је било организовано да у раду скупа и таквој одлуци учествују стручњаци из разних области. И пошто су прочитана чак 24 поголема реферата о потреби укидања крагујевачког театра, реч је узео професор Ђурић, који је на све те реферате ставио тачку једном од најкраћих беседа у историји, после које дуго више није спомињан нестанак Крагујевачког позоришта: „Када би у старој Атини неко учинио мањи деликт, забрањивали су му да три месеца свира у дипле. Ако би пак направио већи, бранили су му да посећује Позориште шест месеци. Питам ја овај аудиторијум, шта су Крагујевчани скривили боговима да их лишите позоришта.“ [/restrict]
