Номос и Закон – сакрални темељи поретка

Пише Филип Живановић

„Сви се покоравамо законима да бисмо били слободни“. Мисао која се приписује Марку Тулију Цицерону у себи носи онтолошку тајну постојања закона. Да би норма остваривала свој смисао, њено исходиште, њен „ratio legis“ мора бити на изворима светих и непролазних начела Истине и Правде. Измештањем перцепције да су норме и правила датост материјалног, „техницизираног“ света, у поље њихове духовне и сакралне природе, открива се њихово истинско логоносно значење

Када преводимо речи с једног језика на други, ми не обављамо рачунску операцију, у којој су два и два једнакa броју четири, већ поново стварамо један нови свет, један нови космос. Управо из тог разлога треба бити деликатно опрезан при покушају да се благо једне традиције и културе пренесе мостом духа језика, преко реке неразумевања на другу обалу, другог логоса. Често при таквом преношењу речи преко низа мостова оне изгубе своје првобитно значење и од њиховог изворног смисла остане само призвук негдашње пуноте и симболике. И онда, што је језик древнији, што је корен његовог смисла дубљи, то је теже одржати његово првобитно значење током путовања кроз ходнике времена.

[restrict]

ГРЧКИ „НОМОС“ И СЛОВЕНСКИ „ЗАКОН“ Тако и данас, када изговарамо реч „номос“, ми мислимо на „закон“, „норму“ у свом профаном облику и значењу. Ми у тој речи видимо скуп права и обавеза, правила понашања, санкција, путем којих је организован свакодневни живот човека у оквиру заједнице. Традиционалан човек имао је, међутим, свест да је свака реч слика, симбол, мотив, да је Реч сакралне природе и да се речју отварају путеви неба. Зато, ако покушамо да се вратимо изворном значењу речи „номос“, доћи ћемо до спознаје да је на свом изворишту ова реч означавала „омеђавање“, „урамљивање“, „уоквиравање“ и односила се на физичку радњу постављања граница, односно одељивања делова земље. Она у себи персонификује смештање и поредак или како о томе пише Јост Трир, немачки лингвиста: „На почетку стоји ограда. Ограда, омеђивање, граница прожимају, на појмовно одређујући начин, свет који обликују људи. Чување је оно што доводи до светости, тако што га одузима од уобичајеног и подвргава га сопственом закону,односно поверава божанском.“ Том радњом се јасно исцртавала граница између власти једног човека у односу на власт другог. „Номосом“ је човек на један метафизички начин присвајао комад земље, остављајући на њој печат сопства, успостављајући ред и хармонију у оквиру заједнице. Смисао „номоса“ није био утврђивање правила у контексту какав савремен човек познаје, већ у одређивању граница поретка, који је требало да обезбеди постојаност, мир и оквир у којем би човек перенијалне традиције остваривао пуноту живота.
Уколико проучавање традиције изместимо из хеленског света у словенски, наићи ћемо поново на свештену природу речи која треба да означи постојање неког правила. У словенској традицији, предање каже да реч Закон потиче од речи „Кон“, која је била једна од најсветијих речи у древном словенском свету. „Кон“ је носио значење саме суштине, животворности дрвета Рода, симболички представљајући народ који живи по Божјим заповестима (отуд и посебно поштовање према дрвету као светом бићу у словенској митологији). „Кон“ је одраз, печат лица Божјег на дрвету Рода, а „ис-кон“ временски тренутак, почетак, када је Род почео да живи по Божјим заповестима. Надовезујући се на реч „кон“, за-кон има значење онога што излази ван граница „кон“-а, иза „кон“-а, односно има значење нечега што се не односи на поредак Божји него земаљски. Тако у Првој посланици апостола Павла Тимофеју пише да је: „Закон донет не ради праведника, већ ради безаконих и непокорних, нечасних и грешних“ (1 Тим 1:9). Односно, за-кон је скуп правила Божјих заповести које нису писане, које се односе на свакодневни профани живот човека. Уосталом, идеја да се законом исписују само норме којима се регулишу околности које нарушавају поредак неписаних правила, појављује се у свим древним цивилизацијама, па тако Хамурабијев законик, Гортински законик, 12 римских таблица, садрже у себи норме, за-коне који се баве само појавама за које више нису довољна усмена предања, садржана у „кон“-у.

САКРАЛНИ ПОРЕДАК Дакле, суштина је у томе да се кроз спознају истинског значења традиционалних појмова као што су „номос“ и „за-кон“, долази до спознаје њиховог смисла и њихове сврхе. А сврха је увек усмерена ка прављењу и одржавању мостова ка духовном свету, ка очувању импулса „битка“ (Sein) који прожима прошлост, садашњост и будућност. То је оно што је традиционални човек, односно „интуитивни геније“, како каже Бела Хамваш, познавао и то је оно ка чему је био усмерен свакодневни живот таквог човека. Протоком времена, ентропијом божанске благодати и слабљењем „битка“ услед људске декаденције, човек је рушио мостове између два света, оставивши само „Кинват“ – пут, односно мост који, како легенда каже, повезује видљиви и невидљиви свет. Јер „живљење“ и није ништа друго него приближавање надсвету, „више него живљењу“, а његов највиши циљ је да учествује у њему и активно се ослобађа стега.
Стазе истинске слободе су сакривене у поретку, који не извире „одоздо“ већ „одозго“. Традиционални свет је стога познавао Божанско краљевство, познавао је иницијацију, дубинску контемплацију, обред и верност. У монархичном уређењу, на челу заједнице традиционалног света, стајао је pontifex, односно онај „ко прави мостове“ или „путеве“ (pons је првобитно именовао „пут“), а уједно је био и свештеник. Стара нордијска пословица тако каже: „Ко је поглавар, нека нам буде мост“. Управо су „номос“ и „за-кон“ представљали понтоне којима се заједница усмеравала ка свештеном деловању и ка остварењу смисла, кроз оно што данас називамо „ритуалима“. Ритуал није сујеверје или празноверје, ритуал је сакрални чин успостављања реда. Уосталом у ведској традицији се „места жртвовања“ сматрају за сама седишта „поретка“. „Рта“ – израз који се код Иранаца као artha често јавља заједно са сличним појмовима као што је корен саме латинске речи ritus, тј. обављања ритуалног чина.
Стога, постојање савремених закона не значи и постојање поретка. Управо је хиперномија, односно све већа количина закона, прописа, норми и правила, доказ одсуства постојања реда у свом традиционалном схватању. Савремени човек је са свих страна уоквирен небројеним правилима која су по својој суштини безначајна, испразна па чак и неправедна. Истински поредак мора имати свештене темеље, он се мора стварати ради вечног и непролазног, а не ововременог и пролазног. Тако долазимо до појединаца који имају позив и улогу да граде поредак, односно да стварају „номос“ и „закон“ и да на тај начин сачувају првобитно значење речи. Кинеска традиција за такве људе намењује ритуале (yili), за разлику од светине за коју су намењени обичаји (su). То су племићи духа, свештеници и чувари ватре, какве је познавао древни Рим. То су свештеници Весте, „државног огња“ и вечне ватре, односно духовног извора знања и спознаје. Они су делатници Речи, јер је њихов позив ништа друго до делање (у примордијалном значењу) путем онога што је прво створено – Логоса. Апије Клаудије, римски државник, за њих каже: Auspicia sunt patrum – „Религија припада патрицијима“. Људима традиције изгледало би апсолутно бесмислено доношење закона, норми и правила који извиру из „демократског начела“. Сваки закон да би испуњавао своју суштину мора имати природу „божанског“. Отуда и кршење првоначалних закона има природу „греха“ и представља чин духовног светогрђа – sacrilegium-a. Узмимо за пример Адамово непослушање, које би из перспективе данашњег световног човека представљало „дело малог значаја“, ирелевантан преступ који никоме није начинио штету; међутим, за човека „битка“, човека традиције, такав преступ представља саму бит побуне против духовног поретка и закона. Са гледишта непоштовања закона, Адамов преступ је стога много опаснији и тежи, управо имајући у виду да је он учињен против божанског поретка и заповести.

САКРАЛНО ДЕЛОВАЊЕ Људи који су у древном свету познавали суштину закона су скоро по правилу обављали дужност свештеника. Ти првобитни свештеници, законодавци су у норми видели духовни апсолут, који мора пронаћи облик, начин и пут остварења у оквиру заједнице. Отуда и функција „аугура“, свештеника који су приликом „инаугурације“ потврђивали божански основ власти сваког краља, а који је приликом церемоније (од латинске речи creo – чинити, деловати у духовном смислу) ступао на престо, угаони камен сваке државе, сваке постојаности. Данас су то модерни свештеници и судије, односно представници највиших звања својих позива којима је делатност Реч и који путем Речи утичу на појаве у материјалном свету. То су они чији је ауторитет поштован управо због његове трансцедентне природе. Они су били представници духовне и културне аристократије, који својим делима свакодневно врше обреде и припремају догађаје, односе победе и одбрану, делају, у правом смислу те речи.
Упознајући традиционални свет, видећемо да није било чина који није био утемељен у обредном деловању и видећемо да је поредак, односно друштвено уређење, мир и благостање зависило не од профаних закона него од ius sacrum-a – верског права, које се налазило на врху легислативне хијерархије. Сакрално право, представљало је omphalos – праву путању која чини трећи елемент између неба и земље и која као понт спаја поредак горњег и доњег света.
Вреди рећи да су индоевропски народи управо именујући оно што осликава поредак, имали на уму праву линију, стуб који стоји у директном односу са својим објектом. Узмимо за пример речи право (словенска традиција), right (англосаксонска традиција), droit (француска традиција), derecho (шпанска традиција), recht (немачка традиција) које су у изворном облику означавале „исправност“, „директност“. Та директност односила се на однос према суштини, према „битку“, према Истини и Правди. „Право“ је имало смисао управо оног јеванђељског „пута, истине и живота“. Овде се мора напоменути да је у одређеном, незабележеном тренутку протека времена дошло до поистовећивања речи за „право“ и „десно“, па је тако дошло до њиховог мешања, односно до промене значења (нпр. енглеска реч right потиче од речи straight – право, док је српски један од ретких словенских језика који је сачувао првобитно значење речи „право“). Такође, ни овде нема речи о случајности, имајући у виду да је у индоевропској традицији и данас укорењена симболична подела на десно и лево, на dexter и sinister као на добро и лоше. Сама енглеска реч sin има корен у латинској речи sinister (леви, леворуки), односно супротан од dexter (десни, десноруки, исправан). Још у древном Риму, приликом обреда аугура, као лош знак тумачио се долазак птица управо с леве стране – sinister anibis; на брду Голгота покајани разбојник (Св. Дисмас) – онај којем је обећано царство небеско – још исте вечери је разапет с десне стране Господње, док је непокајани разбојник разапет с леве; на Страшном суду праведници ће бити одвојени на десну, а неправедни на леву страну и тако даље. Ако узмемо за пример још једну словенску реч – „устав“, видећемо и да је њено значење просторно-делатно, односно њен смисао је у „заустављању“, „устави“, „запреки“, „установљењу“. Том речју су се називали први закони у древној Русији и имали су изразито „забрањујући“ карактер. С друге стране евроазијског пространства и романски, односно германски језици познају реч constitution, constitucion, које са собом носе значење „смештања“, „обликовања“, „установљења“.
И заиста, постављање доброг и лошег као однос десно–лево у простору, односно поистовећивање речи које чине темељ поретка, с поступцима учињеним у физичкој димензији, није ништа друго до одјек сакралне првобитне традиције која је знала да сваки поступак учињен у материјалном простору има утицаја на друге светове. Кроз такве поступке, кроз материјалне акте стваран је поредак који је човечанство усмеравао ка увећању човечности.
У постмодерном свету, свету профаних закона, номоса и правила, истинског поретка неће бити све док се не поврати онтолошко значење појмова „право“, „закон“ и „номос“. Пут ка Истини и Правди, начелима на којима почива свемир (сви светови), биће затворен за човека чији дан није усмерен ка вечности, већ ка пролазности. Такав свет ће бити осуђен на своју скору кончину, јер ће изгубити осећање за разликовање добра и зла, „десног“ и „левог“. А „Катехон“, онај који задржава, мистични дух „краља правде“ може постојати само у поретку који је до краја способан да схвати првобитне законе живих. Од закона се увек тражило да никако не настане као пуко и променљиво остварење људске воље. У тој идеји се налази корен спознаје смисла Закона и Номоса. Метафизичка бит Закона и Номоса, односно поретка, као храма изграђеног на њиховим темељима, јесте управо сакрална делатност коју је препознао Б. Хамваш, а „којом се стварају нови односи између света духа и материјалне природе, која отвара нову везу, пружа нову могућност и поставља основ за нова повезивања“.

[/restrict]