НАТО пројекат за овладавање Балканом

УСТАШИЗАЦИЈА ХРВАТСКЕ

Ако Запад ни након Светског првенства у фудбалу није препознао усташки фашизам, време је да јасно кажемо да су саучесници у пројекту рехабилитације усташких злочинаца и терориста због властитих интереса

Преко фудбалера, стручног штаба, новинара, политичара, навијача, па и грађана на масовном дочеку и прослави, врхунски успех хрватског фудбала прошаран је усташким симболима и традицијом и доведен у директну везу са злочиначким формацијама из Другог светског рата и грађанског рата у Југославији. Наступ је добро смишљен ради психолошког дејства на широке масе људи, тако да га они неупућени у детаље усташке симболике тешко могу препознати. Па су за Хрватску наивно навијали и припадници нација које су страдале од фашизма, јер им црни дресови нису ништа значили. Већини Срба, као и већини Хрвата, све је јасно на први поглед, јер препознају поруку послату на овај начин.
Хрвати су већину утакмица играли у црним дресовима. Црне мајице су обукли и хрватски ватерполисти приликом доделе медаља на Европском првенству у ватерполу. Зашто су се и у чијем интересу у време највеће гледаности одрицали националних боја и фанатично форсиране „шаховнице“? Зато што је црна боја симбол најелитније злочиначке усташке формације – 1. усташке пуковније, коју нико не зна под тим службеним називом, али сви знају за злогласну Црну легију. Ова јединица је, под командом Јуре Францетића, легендарног усташког генерала, извршила стравичне злочине над српским цивилима широм бивше НДХ, посебно у источној Босни. Црна боја као симбол те злочиначке усташке постројбе промовисана је сасвим случајно, јер у усташким складиштима није било платна званичне светлозелене боје, па су униформе сашивене од црне тканине заплењене у једном манастиру СПЦ. По црним униформама народ их је прозвао Црна легија, док су усташе из ове јединице звали „Францетићеви црњци“. Хрватску фудбалску репрезентацију након промене дресова зову мало другачије, савременије, „црнци“.
Црну традицију црне боје у грађанском рату у Хрватској и БиХ симболично су наставиле западнохерцеговачке формације ХВО, које су отворено прихватиле усташку злочиначку традицију и њихове симболе. Они су у ствари наставили традицију својих дедова и очева јер је Црна легија углавном била регрутована од примитивних људи из западне Херцеговине. Због тога је симболична боја ХВО црна, каква им је и застава, са чувеним усташким поздравом „За дом – спремни“. Црним дресовима хрватски политички врх не само да показује наклоност ка екстремном усташтву него се додворава усташким екстремима из ХВО који не схватају да је усташизација Хрватске процес који се остварује постепено, и да је постављање спомен-плоче погинулим припадницима ХВО у Јасеновцу, на којој доминира усташки поздрав, преурањено.

[restrict]

Музика у функцији популаризације усташа

Наравно да је избор певача Марка Перковића Томпсона, јавно декларисаног усташе, да буде једина личност која даје тон помпезном дочеку фудбалера, јасна порука свима у Хрватској и ван Хрватске. Његови концерти, јавни наступи и неке његове песме почињу усташким поздравом „За дом – спремни“. Његови текстови величају усташког управника логора Јасеновац Макса Лубурића, који је често предводио усташке злочинце у масовним масакрима над Србима („Јасеновац и Градишка стара, то је кућа Максових месара“). У његовим песмама отворено се прети Србима („Стићи ће вас наша рука и у Србији“). Запад не реагује, иако се добар део прославе претворио у антисрпску хистерију.
Тужно је што су и неки фудбалери светске класе свесно и одушевљено учествовали у свему томе. Неки други, интелектуално ограниченији фудбалери и чланови стручног штаба, као што су Домагој Вида и Огњен Вукојевић, све су побркали и своје фашистичке изјаве пребацили на украјински фронт покличима „бандераша“ – „Слава Украјини“ и тако уместо Срба провоцирали Русе као домаћина. То се брзо исправило у координацији са Западом и све је враћено на стандардни и прихватљиви антисрпски колосек. Чак је и Русима одговарало да се овај фашистички испад забашури, како на одлично организованом Светском првенству у фудбалу не би било ниједне мрље.

Претварање терориста у хероје

Фудбалска еуфорија била је одлична прилика да се медијским манипулацијама велики успех фудбалера повеже са злочиначким војним акцијама проусташких постројби. Фудбалски успех се изједначава са злочиначком „Олујом“ а фудбалери с „бранитељима“. Тако се ових дана по локалним телевизијама у Хрватској (Осјечка ТВ и друге) усташки терористи и убице претварају у националне хероје. Запад то не примећује нити томе придаје важност. Сада знамо и зашто – зато што су усташки покрет управо они сачували, а ратне злочинце и терористе срамотно претворили у политичке борце.
Јавно се у медијима велича Бугојанска усташка терористичка група, обучена у војним логорима аустралијске армије, да би се 1972. године с оружјем убацила у Југославију из Аустрије. Пре него што су ликвидирани или ухапшени убили су 13 људи. У новој Хрватској они више нису терористи, јер тако сугерише „документарац“ снимљен по књизи тајника усташког Почасног блајбуршког вода, декларисаног усташе и убице Боже Вукушића („Хрватско револуционарно братство – рат прије рата“). Усташки терористи под командом Адолфа Андрића приказују се као национални хероји највишег ранга, а државни органи који су их ликвидирали и похапсили приказани су као бездушни злотвори и убице. Хрватско револуционарно братство (ХРБ) основале су екстремне усташе блиске Павелићу, опредељене за класични тероризам као начин деловања.
Други филм, по књизи истог аутора, велича усташке емигранте, убице амбасадора Роловића у Шведској, а који су поред тога извршили отмицу авиона с путницима и многе друге класичне терористичке акције. Миро Барешић и његова усташка екипа приказују се као борци за слободу. Није лоше погледати овај ТВ памфлет, јер открива неке важне везе с државама и личностима на Западу. На пример, нисмо знали да је бивши генерални секретар НАТО Хавијер Солана, који је наредио злочиначко бомбардовање Србије, својевремено био у затвору с неким усташким емигрантима из Барешићеве терористичке групе, да се с њима тамо спријатељио и водио свакодневне политичке разговоре о борби за независну Хрватску.
Миро Барешић, као један од најпознатијих светских терориста, у време наводне интензивне потраге за њим био је шеф обезбеђења амбасаде Парагваја у Вашингтону. Ако се зна колико пажње се посвећује страним амбасадама, што због њихове безбедности, што због обавештајног рада, онда постаје јасно да су Американци знали да се Барешић налази у САД и да су се с тим сагласили. Зато нема примедаба са Запада што је овај убица у Хрватској одликован за „јуначка дјела“, што је „промакнут“ у чин бојника ХВ и што му се дижу споменици.
Тајне везе неких западних влада с Барешићем полако излазе на видело. У филму поједина објашњења даје Никола Штедул, шеф усташке емигрантске организације Хрватски државотворни покрет (ХДП). Он је, како каже, тада интервенисао код шведских власти да Барешића пусте из затвора и објаснио им да он није ни злочинац ни терориста. Штедул сада јавно тврди да му је шведски званичник рекао: „Ни ми га не сматрамо злочинцем и терористом, али то никада нећемо јавно рећи.“ Нико са Запада није демантовао Николу Штедула, а однос Запада према усташама сугерише да говори истину. У ствари то је суштина свега, били су свесни кога подржавају и подржавали су их тајно.
Ових дана у току је дешавање које треба посматрати с посебним опрезом. Шпански портал „Елдиарио“ објавио је вест да би гробови усташких злочинаца из НДХ највишег ранга, поглавника Анте Павелића и управника и кољача из усташког логора Јасеновац, усташког генерала Макса Лубурића могли бити премештени на мање видљива места или враћени у земљу њиховог рођења. Шпанцима смета што су гробови ових монструма у Мадриду и Валенсији постали места ходочашћа усташких фанатика. Било би добро да се ова намера оствари јер би то била јасна порука целом свету да Шпанија осуђује усташке злочинце којима је Франков фашистички режим пружао уточиште и заштиту.
Наравно да садашња шпанска влада нема никакве везе с фашизмом и такав потез би био разумљив, али не треба занемарити могуће тајне активности усташа да врате посмртне остатке ових злочинаца, својих идола, у Хрватску или западну Херцеговину где су рођени. Ти гробови и несумњива масовнија ходочашћа усташа послужила би као део коначне рехабилитације овог злочиначког покрета и злочиначке НДХ. Таква процена је логична ако се зна ујдурма с усташким министром НДХ Андријом Артуковићем. То једино изручење усташког злочинца (1986), од бројних који су мирно живели у САД, данас се сматра усташком акцијом, како би непокретном Артуковићу пред смрт испунили жељу да умре у Хрватској.

Нова хрватска историја и њени идоли

Из политичких наступа хрватског политичког врха и ревизионистичких потеза владе јасно се виде контуре „новокомпоноване“ хрватске историје. Хрватска историја треба да изгледа као „херојска“ борба хрватског народа против измишљеног српског хегемонизма и агресије. Истовремено све то треба да изгледа као борба против комунизма, за очување католичке вере, где су стубови те борбе биле усташке војне формације НДХ и усташка емиграција након Другог светског рата. Ратне усташе се рехабилитују помпезним комеморацијама у Блајбургу и приказују не као злочинци него као жртве комунистичког режима. Усташка емиграција након Другог светског рата се изједначава с економским емигрантима, и назива се „исељеништво“ које је југословенска Удба из чиста мира убијала по свету. Перфидна медијска подметања сугеришу да се злочиначке и терористичке методе НДХ и усташке емиграције, у борби за независну Хрватску, могу разумети и оправдати.
Ова матрица заснована на лажима и чистој пропаганди постала је основа за медијско утемељење нове историје и нових националних хероја. Тако данас у Хрватској нема хероја нити идола који није потекао из усташких или проусташких редова. Личности левог крила ХДЗ, који потичу из комунистичког миљеа су почишћене из хрватске нове историје, без обзира што су неки од њих дали веома велики допринос у грађанском рату. Изузетак је Фрањо Туђман, као бивши генерал ЈНА. Међутим, није он популаран код Хрвата зато што је био генерал или председник, него зато што је усташама отворио врата Хрватске и омогућио им преузимање власти.
Без усташког покрета и усташке емиграције садашња Хрватска је држава без идентитета и историје. Зато је рехабилитација усташких злочинаца, па и саме НДХ, неопходна за савремену Хрватску. У овом тренутку Хрватска нема традицију и историју коју би свет прихватио и „ратификовао“, јер посао лажирања није заокружен и није завршен. Усташе које су убиле краља Александра, усташе НДХ и послератна усташка емиграција су основа свега. Зато су принуђени на тежак и одвратан посао рехабилитације злочинаца и терориста. Наравно да то није оствариво без прећутне, али и отворене подршке САД и НАТО држава, који су усташе као „преваспитане“ и поуздане савезнике, уклопили у тајни пројекат овладавања Балканом и НАТО ширења на Исток.

Опасност по светски поредак

Војна помоћ проусташким снагама у Хрватској од стране САД и НАТО била је огромна и пресудна за исход грађанског рата, толика да су Американци били директни саучесници у злочиначким војним акцијама над српским становништвом. Тога се и не стиде. Све отвореније се диве заједничким прљавим војним акцијама, које се као „савршене операције“ изучавају у бројним војним академијама НАТО држава. Министар одбране Хрватске, генерал Дамир Крстичевић чест је и уважен гост Пентагона, уз редовна подсећања на злочиначка дејства против српског народа и усхићења „заједничким успехом“.
Амерички министар одбране Џејмс Матис у јулу ове године је с великим задовољством посетио Хрватску и обећао све и свашта у погледу наоружавања и подршке Хрватској у будућности, као доказаном америчком савезнику. Њихова војна сарадња и уважавање на највишем нивоу имају свој континуитет. Бивши амерички министар одбране Вилијем Пери је 1998. године дошао на сахрану хрватског министра одбране Гојка Шушка, усташког емигранта из Канаде и сиве еминенције усташког покрета у целини. Из његовог говора се видело да није Туђман заслужан за повезивање САД и нове Хрватске него управо Шушак и усташки покрет. Не треба објашњавати да посета америчког министра одбране није само део војне сарадње већ пре свега политичка подршка. Наравно да је то јасна порука бројним државама на које САД имају утицај да проусташку хрватску власт третирају исто.
Јевреји, који су највише страдали од фашизма, па су тиме најкомпетентнији да га препознају и осуде, нису усаглашени када је усташки фашизам у питању. Док га Јевреји у Хрватској јасно препознају и осуђују, државни органи Израела наступају другачије. Примају актуелне хрватске политичаре, носиоце усташизације Хрватске, у званичне и пријатељске посете, док Јевреји у Хрватској протестују. Дозвољава им се да посете меморијални центар Холокауста „Јад Вашем“ у тренутку када се у Хрватској насилно прекида изложба о страдалој јеврејској девојчици Ани Франк и док Јевреји у Хрватској одбијају да учествују у државној комеморацији у Јасеновцу.
Било би погрешно закључити да Израел игнорише усташке злочине у Другом светском рату због једног пословног потеза – продаје ескадриле ловаца Ф-16. По свему судећи, у питању је нешто друго – улога Израела као државе у реализацији НАТО пројекта на Балкану. Израел није члан НАТО, али има силну жељу да то постане и својим понашањем и активностима покушава да то заслужи. Јер ко може уверљивије и јаче да допринесе рехабилитацији усташког покрета и афирмацији садашње Хрватске од Израела и Јевреја? Ако они сматрају да садашња Хрватска нема везе с фашизмом, многима у свету ће то бити пресудно за сопствену одлуку и однос према овој и оваквој држави.
Израелски председник Рувен Ривлин недавно је боравио у службеној посети Хрватској и његова осуда усташког режима НДХ није изостала. Међутим, очекивали смо више оштрине и отворенију осуду садашњег режима у Хрватској који прави спектакуларне комеморације усташама у Блајбургу, а комеморацију у Јасеновцу отаљава и омаловажава. Наша очекивања нису реална ако се има у виду судбинска везаност и зависност Израела од САД (и обратно). Тако не треба очекивати да поглед Израела на нову хрватску државу и њен државни врх буде много другачији од америчког става. Отворена подршка Израела проусташкој власти у Хрватској најбоље је демонстрирана на овогодишњој прослави злочиначке „Олује“. Два израелска ловца Ф-16, са израелским пилотима, увеличали су прославу злочина над Србима тако што су у званичној церемонији летели крило уз крило с хрватском пилотима у миговима 21. Нисмо веровали хрватским најавама да ће се то догодити, јер овај потез је директно сврставање Израела у ешалон против Србије и српског народа.
Усташизација Хрватске није само хрватски пројекат. У тај процес укључене су НАТО институције за вођење специјалног рата и обликовања јавног мњења. Највећа опасност по Србију и српски корпус је спремност Запада да због неких стратешких интереса пристаје на ревизију историје и постепену рехабилитацију усташког фашизма. У наступу према Србији мења се само дипломатска тактика, а крајњи циљ је увек исти – да нас посвађају и одвоје од правих пријатеља и партнера и подреде НАТО, као што су то већ учинили с већином држава и народа на Балкану. Ако су САД и НАТО одлучили да им је најоданија и најпоузданија проусташка власт у Хрватској, Србија то не може променити. Колико сутра Хрватска за националне хероје може прогласити и умоболне садисте као што су Лубурић или Мерчеп, али то не значи да треба одустати од борбе против усташког фашизма. И када други одустају или посустају у тој борби, Срби и Србија засигурно неће. А толеранција усташких злочина од стране НАТО је најбољи доказ да Србија с том војном алијансом нема ништа заједничко.

[/restrict]