Имигранти – ново афричко робље

Због чега је масовна имиграција заправо претварање Европе у „трећи свет“, и због чега је „нормално” да приватни бродови, противно сваком поморском праву, укрцавају људска бића на обали Либије, коју је Запад дестабилизовао својим мрачним хуманитарним империјализмом (2011) и депортују их масовно у Италију

Масовна имиграција, коју желе аполидни господари глобално-елитистичког система и међународних пословних банака, јесте депортација у Европу – Европу намерно подвргнуту процесу свог претварања у „трећи свет“ – масе нових робова спремних да учине било шта само да преживе, а лишених класне свести и осећања да имају социјална права.
Ако комунитарна етика увек постоји, као што нас учи правна филозофија Хегела, у конкретном етосу једног народа или, тачније, ако постоји „суштина која себе спознаје као слободну и у којој се апсолут бића, који је истовремено и биће, конкретизује у духу народа (Geist eines Volks)“, онда не треба да чуди што елиминисање етичности, повезано с либерално-либертинском економизацијом целог света и живота, мора нужно да иде ка поништавању и самог постојања разних народа који, схваћени као конкретне јединице културе и историје, језика и обичаја, треба да буду укинути и редефинисани као аполидне масе глобализованих атома без заједничког идентитета, уједињених само нихилистичким обредом потрошње, а чији су изманипулисани следбеници.

[restrict] Другим речима, кроз праксу масовне имиграције (тачније: масовне депортације) којом управљају и намећу је систем капиталистичке производње и његови неодговорни агенти конкурентности, раствара се и идеја о народима схваћена по Хегелу као кохезионо јединство у језику, култури и припадности. Народи се замењују безобличним мноштвом без корена и реципрочно равнодушним, па и непријатељским индивидуама, без икаквог осећања солидарности и припадности, које се међусобно повезују према логици bellum omniam contra omnes (рат свих против свих – прим. прев.), што је идеалан простор за стварање Роба и несметане владавине Господара.
На тај начин, помоћу онога што је дефинисано као „масовно имиграцијско оружје“, разара се и идеја цивилизације, заједно с идејом народа као групе уједињене у етосу (обичај, ћуд, нарав – прим. прев.) и у култури, у обичајима и у језику. Идеја цивилизације подразумева спор и постепен процес историјске и културне седиментације и зато подразумева стабилизацију захтева, као предуслов за своје остварење, стабилно становање и територијализацију што се судара логиком ликвидно-флексибилног капитала.
Токвил је истакао у делу Демократија у Америци да се међу највећим заблудама у људском уму налази она „да се не разуме да је за цивилизовање неког народа неопходно да се он стабилизује“ у времену и простору. Заправо, цивилизација – уочава Токвил – не може се схватити као непосредна акција усмерена на неки пројекат. Напротив, она је „резултат дуге и тегобне друштвене борбе која се води на истом месту и коју различите генерације, наслеђујући једна другу, преносе једна на другу“.
На основу поменутих процеса масовне депортације и планиране трећемондијализације Европе, европско становништво доживљава оштар демографски пад, а све се више масовно замењује новим мигрантским масама које долазе из Африке. Уместо народа који су укорењени и с историјским сећањем, с културним идентитетом и са свесношћу и памћењем о класним сукобима и друштвеним освајањима, формира се маса постидентитетских робова без класне свести, понижених, структурно нестабилних, сервилних и експлоатабилних, који прихватају све услове.
Из другачије перспективе, кроз праксу масовне депортације коју је неоговор назвао „прихватањем“ и „интеграцијом“, капитал депортује из Африке хиљаде нових робова који су спремни да учине било шта и спремни су да буду експлоатисани без ограничења, а то је „људски материјал“ идеалан за нову праксу неофеудалне експлоатације. Истовремено, капитал тежи да овим новим робовима замени старе европске народе, које чине појединци што су и даље превише свикли на социјална права, достојанство посла, класну свест, повећање плата, укратко на све оне ствари које је неојезик Господара одавно укинуо формулом „живљења изнад својих могућности“.
Не имиграција већ депортација (нових) робова из Африке
Рецимо без перифразе. Противно сваком поморском праву, приватни бродови укрцавају људска бића на обали Либије, коју је Запад дестабилизовао својим мрачним хуманитарним империјализмом (2011) и депортују их масовно у Италију. Кажем противно сваком поморском праву, јер ово право предвиђа да се спасени одведу у најближу сигурну луку. А то из Либије не може бити ниједна лука у Италији. Зашто се то догађа? То су приватни бродови и знамо шта је то приватна логика: business is business. Није то спасавање него профит. Није то интеграција него зарада. Није то добродошлица него трговина новим робовима. У коју сврху? Ко је заинтересован за овај нехумани постмодерни неоколонијализам? Власници капитала, владајућа турбокапиталистичка класа. Она депортује нове робове из Африке, покорну радну снагу погодну за суперизрабљивање (брање парадајза итд.). На тај начин смањују се плате радничке класе у целини, и аутохтоним радницима и мигрантима. Штавише, владајућа класа ствара хоризонталне сукобе између њих. Уместо да се боре вертикално против владара, они се сада боре хоризонтално, делећи се на мигранте и аутохтоне раднике, на беле и црне. Космополитска левица, са своје стране, преко својих корисних идиота у служби капитала, даје свему културну легитимност: сузне похвале масовној имиграцији, глорификација бродова за депортацију, делегитимизација свих прописа (одмах оцрњених да су ауторитарни и фашистички).
До сада је јасно, или би требало бити јасно: отворено друштво, отворени ум, отворене луке – сви су отворени да би се све испразнило. То је сан капиталистичког турбомондијализма: свођење света на планетарно тржиште са слободном омнидирекционалном циркулацијом робе и робификованих људи.
Хиљадити страшни и неприхватљиви бродолом догодио се пре неколико дана на шест километара од Либијске обале, 340 километара од обале Малте и 445 километара (sic!) од обале Италије. А мудраци прогресивизма, љубитељи претварања Европе у „трећи свет“ и гуслари капиталистичког космополитизма, константно понављају да је за инцидент крива Италија. Логика је изобличена, преовлађује ирационална супкултура емоција, уз неизбежне плачљиве фотографије за ад хок коришћење. У националним медијима низ плачних наслова на тему миграната. А када су радници били раскрвављени новим законом о раду и одговарајућом реформом, ни реч нису написали. Штавише, масовна имиграција служи за још веће масакрирање радника: одузима им се и оних неколико преосталих социјалних права, монструозно се снижавају њихове зараде и наводе се да мисле да су мигранти њихови непријатељи, а не они који их депортују да би још више масакрирали радничку класу.
А онда је неизбежни Тито Боери (председник италијанског INPS – l’Istituto Nazionale della Previdenza Sociale, који одговара српској институцији ПИО – прим. прев.) испоповао и испечатио својим печатом свештеника глобализације тржишта да је „смањење прилива имиграната веома озбиљан проблем за пензије које треба платити“.
Укратко, постоје добри разлози за депортовање нових робова из Африке на приватним бродовима: 1) раде с веома ниским трошковима (снижавају плате код аутохтоних радника), 2) плаћају нам пензије.
Краљ је го.

[/restrict]

Превод са италијанског Драган Мраовић