Европа (ЕУ) у драматичној потрази за самом собом

Ламентирање бившег немачког шефа дипломатије Јошке Фишера: Куцнуо је час управо захваљујући (парадоксално) хировитости Доналда Трампа да Европљани поврате суверенитет који су изгубили после Другог светског рата када су две силе, САД и Совјетски Савез, избиле у „први ред“ а Европа постала (тек) један квадратић на великој (политичкој) шаховској табли

Искушење за искушењем. Амерички председник Доналд Трамп несустало ставља Европску унију на грдне муке и пред велике (нерешиве) проблеме.
Најновији у низу његових хазардерских политичких потеза – одлука (минули понедељак) о обнављању америчких санкција Ирану које су повучене након „историјског“ нуклеарног споразума с Техереном из 2015. године – доводи (посебно) три кључне земље европске фамилије, потписнице чувеног споразума у који је уложено много времена и дипломатске енергије, Немачку, Француску и Велику Британију, заиста у крајње деликатну ситуацију: у питању су њихова поузданост и државнички интегритет.
Власти у Берлину, Паризу и Лондону су, наиме, бар вербално, одлучно саопштиле да ће, по сваку цену, сачувати нуклеарни споразум с Ираном и после Трампове одлуке (8. маја) да се из њега повуче. Чинило се да је то још један, овога пута демонстративан, покушај осамостаљивања од хировите вашингтонске администрације на трагу оне (чувене и од ње неочекиване) изјаве немачке канцеларке да Европа, напокон, с доласком Трампа на власт и губитком (дотад и деценијама) чврстог америчког ослонца, мора да сопствену судбину узме у своје руке.

[restrict]

Јеретичка изјава

Било је то, очигледно, иако је звучало неочекивано (политички) храбро и јеретички, лакше рећи него заиста (практично) реализовати. Не само из психолошко политичких разлога (пре)дуге и потпуне зависности од прекоморског „великог брата“ и неспорног (западног и глобалног) хегемона: Европљани, и у овом случају, и времену драматичних политичких ломова, имају у рукама, у односу на Американце, слабије карте и драстичан мањак (стварне) куражи.
Иако су из Брисела промптно саопштили да ће се заштитити од „колатералних (секундарних) штета“ и последица америчких казнених мера активирањем одавно донетих европских правних механизама, мала вајда и утеха за (европске) фирме које послују с Ираном. Ти прописи нису, наиме, никаква (стварна) заштита од америчких санкција. Нуде помоћ (и заштиту) само фирмама које претрпе евентуалну штету у (кооперантском) пословању од стране европских фирми којима је преча, и важнија, лојалност Америци (читај: уносним пословима на том тржишту) од европског права и политичких обзира.

Прва тестирања

А да су заветна политичка зарицања Европљана (званичника у Берлину, Паризу и Лондону) како ће, по сваку цену, бранити потписе стављене испод нуклеарног споразума с Ираном – њему безрезервно остају верни Русија и Кина – заиста „порозна“, показују већ први (у овом случају немачки) примери понизности и приклањања Вашингтону.
Техеран је, наиме, поставио два кључна услова (и теста) европске постојаности и привржености споразуму: гарантовање несметаног платног (банкарског) промета и (за њега судбински важног) извоза иранске нафте. И тако „бацио лопту“ у европско двориште.
Уследила су прва „тестирања“. Наслућујући да ће, после Трамповог повлачења потписа испод нуклеарног споразума с Ираном од стране његовог претходника (овлашћених преговарача) Барака Обаме (у контексту и оквиру драстичног „брисања“ читавог Обаминог наслеђа) уследити обнављање (ригорозних) санкција, с „екстериторијалним дејством“, Техеран је затражио да повуче 300 милиона евра у кешу („Франкфуртер алгемајне цајтунг“ спомиње цифру од можда 380 милиона), своту коју је иранска централна банка (држава) депоновала у једну банку у Хамбургу, с немачко-иранским капиталом.
И кад се чинило да с тим неће бити посебних (осим физичких, транспортних) проблема: у банкнотама од 200 или 500 стотина евра, израчунали су новинари, био би то терет од 1.620 килограма, за шта би било потребно осамдесет кофера нормалне величине!), наступиле су неочекиване тешкоће: нови амерички амбасадор у Берлину Ричард Гренел је упозорио (прецизније: запретио) владу да то мора, по сваку цену, не хајући за прописе, спречити.

Амерички „гувернер“ у Берлину

Увек добро информисани „Шпигл“ (број 29, од 14. јула) писао је да су у немачкој влади били гневни због неуобичајеног упозорења (диктата) америчког амбасадора (обелодањеног, иначе, преко „Билда“), који се понаша (недопустиво), од кад је дошао, као „гувернер у некој колонији“. „Шпигл“ је такође пренео јетку опаску из немачког министарства финансија – „нисмо ми банана република“ – уз информацију да су Иранци (наједном спорну) трансакцију уредно пријавили немачкој царини и Бундесбанци.
У часу кад је „срицан“ овај текст, стигла је, међутим, вест да ће, по свему судећи, амбасадорово „упозорење“ бити услишено и милионска трансакција стопирана. Бундесбанка је банкарима (значи и оној банци у Хамбургу) упутила (оштрију) допуну прописа о међубанкарском (посебно са иностранством) пословању у којем би могао да се нађе правни основ да се одбије захтев иранске централне банке да повуче (иначе свој) новац: Бундесбанци (очигледно и властима у Берлину) важнији је њен партнер у Вашингтону.

Порозна заклињања

А да су споменута заклињања о привржености споразуму, по сваку цену, и у земљи која је веома заинтересована за пословање њених фирми на („гладном“) иранском тржишту заиста порозна, показује и овај пример: чувени произвођач спортске опреме„Адидас“ повукао се из пословања у Ирану (видовито) десетак дана пре Трампове наредбе о обнављању санкција: амерички купци су му (далеко) важнијих од оних у Техерану.
Спомињемо ова два примера само као илустрацију чињенице колико је тежак, и колико ће уопште бити мучан, пут ка стварној „еманципацији“ Европљана (ако до ње икада и дође) и драматичном трагању Европске уније за самом собом, с коначним циљем да се освоји давно изгубљени европски суверенитет.
Стварно и истински суверене две земље, потписнице споменутог нуклеарног споразума с Ираном, Русија и Кина, биле су изричите: неће се обазирати на америчке санкције. Москва је најавила велике инвестиције у иранску индустрију нафте и гаса, а највећи купац иранске нафте (ова земља извезе сваког дана 2,7 милиона барела нафте) Пекинг ће, ако буде требало, и уколико се буде могло, куповати још више. Два велика европска нафтна концерна која послују (и) с иранском нафтом, „Тотал“ и „Агип“ (ни власти у њиховим земљама, Паризу и Риму) до слања овог текста у штампу нису саопштила шта ће чинити.
Бивши немачки (и први „зелени“) шеф дипломатије Јошка Фишер (у влади канцелара Герхарда Шредера) констатује у једном ауторском тексту да је куцнуо час, управо (и парадоксално) захваљујући хировитости Доналда Трампа, чији поступци „често апсурдни и контрадикторни, имају озбиљне последице на реални свет, посебно на најближе партнере Америке“, да Европљани поврате суверенитет који су изгубили после Другог светског рата, када су две силе, САД и СССР, избиле у „први ред“ а Европа се претворила (тек) у један „квадратић на шаховском пољу“.

Свет без хегемона

Након Другог светског рата завршена је, подсећа Фишер, доминација Европе, која је до тада „управљала светом захваљујући својим техничким успесима“. Европљани су се определили за „чврсту трансатлантску оријентацију“ и из разлога безбедности постали потпуно „зависни од Сједињених Америчких Држава“. Кључно питање, по Фишеру, сада гласи: Хоће ли Европска унија у потпуности повратити свој суверенитет и учврстити се као сила на светској арени или ће заувек остати на њеној периферији. Дошао је тренутак истине. Друге шансе неће бити.
У немачким анализама, као и у овој Фишеровој, барата се чињеницом да Трамп практично растаче све што је након Другог светског рата дефинисало Запад, доводећи тако свет до „историјске прекретнице“. Доведена је у питање доминантна позиција Запада у светској арени. Убрзаним променама у глобалној равнотежи сила слабе како Америка, тако и Европа. Кина стиче шансу да све драматичније оспори позицију САД као „водеће геополитичке, економске и технолошке силе света“.
Цена тог заокрета могла би бити посебно (веома) висока за Европу. Ако се ЕУ не припреми како треба, неће имати другог избора осим да буде зависна (и даље) од Америке или (први пут) од Кине: атлантизам или евроазијатизам. У сваком случају, следи закључак: ескалација ривалства између Кине и Америке неће (уопште) одговарати Старом континенту, иако је сва прилика да се свет креће ка ситуацији у којој неће бити (једног и неприкосновеног) хегемона.

Старе идеје у новом паковању

У разним сценаријама новог (пре)компоновања света, које добија на убрзању и драматичности Трамповом политиком доследном у хазарду, у подривању овешталих институција и конвенција (НАТО, Г7,ЕУ, читав низ међународних споразума), немачку политичку (и медијску) елиту посебно окупира (и забрињава) оштар и фронтални напад америчког председника на њихову земљу и канцеларку Ангелу Меркел. Треба, кад је о њој реч, видети насловну страницу „Шпигла“ (већ споменути број од 14. јула) и жестоку карикатуру: надмоћни Трамп змијски сикће на беспомоћну Меркелову…
Питања шта за Немачку значи имати Трампа за непријатеља, и откуд толики изливи мржње према домовини његових предака, и канцеларки, остају без једнозначних и поузданих одговора. Барата се различитим аргументима и разлозима, од којих ниједан није беспоговоран, па га британски историчар, и добар познавалац немачких прилика, Гастон Еш тражи изван рационалног: треба, каже, питати Сигмунда Фројда.
У грозничавом, и драматичном, трагању за новом Европом, у оптицају су разни сценарији, од којих је највише пажње последњих дана изазвала стара (ретуширана) идеја француског председника Емануела Макрона у новом паковању: Европска унија с „више брзина“ и концентричних кругова, с јаким (чврсто, монолитно интегрисаним) центром, који би водили, ортачки, Французи и Немци („срце реактора“) и више концентричних прстенова (разреда) с далеком периферијом, коју би, уз одређене (и строге) услове чинили Русија и (малерозна) Турска, која коначно схвата да су бриселска врата, на које Анкара куца у кандидатском статусу читаву вечност, дефинитивно затворена.
Огласио се и (провокативни) мађарски премијер Виктор Орбан који је, недавно, лансирао идеју о средишној, централној Европи (с јаким тржиштем и специфичном политичком тежином), у коју је укључио и – Србију. Опет: стара идеја у новом, ауторском аранжману. Појам Mitteleuropa постоји, наиме, у различитим варијантама, значењима и циљевима (географском, историјском, политичком и културолошком) још од половине 19. века…

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *