Цена компромиса

Пише Миодраг Крецуљ

Једнострана, некритичка везаност српске политике за Европску унију и попустљивост условљавањима њена је највећа слабост и симптом немоћи да одлучније делује у заштити националних интереса на Космету

Свакодневно застрашивање јавности Албанцима, људима опасних намера и „враћање земље и региона у сукобе“, „одбране Врања“ и „страдањa наше деце“ дефетистичка је компензација у функцији припреме јавног мњења за прихватање „Правно обавезујућег споразума“ и „разграничења“ на сопственој земљи противно националном и међународном праву. Србија је „партнер“ Западу све док показује контролисану уздржаност руском утицају и постоји извесност да ће у некој перфидној форми кад-тад прихватити фактичко стање косовске сецесије. Оног тренутка кад стрпљењу Запада дође крај, започеће реалокација инвестиција и производних капацитета на друге „пробитачније“ дестинације. Спасоносни концепт раста економије страним капиталом пући ће преко ноћи, смањиће се БДП и извоз, хиљаде запослених код страних послодаваца остаће без посла, престаће инвестиције у инфраструктуру и заштиту животне средине, држава ће бити у проблему редовне исплате пензија и социјалних давања, враћања дугова, улагања у здравство, образовање, одбрану. То је суштина проблема чије ризике и терет председник Вучић носи на својим плећима.“Фаустовском нагодбом“ можда је могуће избећи апокалиптични сценарио уз симболичне албанске уступке под притиском међународне заједнице, али питање је колика је цена тога што „желимо да извучемо нешто за свој народ“?
Конфронтација ником не користи, дакле потребан је договор, али поштен јер за 15 одсто узурпиране државне територије мрвице самоуправе у петнаестак општина као претпоставка нормализације односа и квалитета живота грађана није компромис. Чега би Србија требало да се одрекне, које уступке да учини и да ли је све то вредно гашења и последње наде косметских Срба да ће отаџбина њихове деце остати у Србији? Косовско питање је својеврсни куриозитет, рационално, пре свега са становишта међународног права необјашњив феномен ниподаштавања постулата на којима почивају светски поредак и елементарна логика. Косметски sui generis у ствари је прекретница и крај илузије америчког идеализованог доба „краја историје“ Френсиса Фукујаме, несуђеног парадигматичног „рецепта“ глобалног благостања и почетак ере насиља и анархије у међународним пословима.
Строго гледано председнику Републике није место за преговарачким столом у Бриселу јер нема уставну надлежност да преузима међународноправне обавезе у име Србије, али заклетва дата у Народној скупштини на Уставу и Мирослављевом јеванђељу још како га обавезује („… да ћу све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део…“) да штити њен интегритет, а не да проналази под било којим изговором „компромисна“ решења Уставне негације и територијалне разградње. Све што би учинио противно слову заклетве било би кривоклетство, а Србија то памти и не прашта. Чињеница је да ЕУ и Америци никако не одговара „замрзнути конфликт“ већ да им се жури да трајно реше питање статуса, па чуди што је председник Вучић против „замрзнутог конфликта“ и дели мишљење оних који Србији нису склони, игноришући проверено вековно искуство: „Што је добро мом непријатељу, није добро за мене.“
У времену глобалних политичких турбуленција у специфичној косметској ситуацији повлачења међународних признања државничка разборитост налаже, уместо задртости и емоционалних демагошких флоскула, уздржаност и отварање питања статуса у неким будућим, повољнијим околностима. У међувремену разговараће се дуго и упорно о свакодневним егзистенцијалним потребама Срба, личној и имовинској безбедности, повраћају узурпиране и обештећењу уништене имовине и свакој могућој сарадњи у њихову корист. Председник Вучић својим реторичким питањем: „Хоћемо ли и даље да се боримо за територију и убијамо…“ релативизује значај Космета као да је реч о Шаренградској ади на којој се напасају говеда, а не о српској историјској државотворној територији и централном и суштинском предмету спора Срба и Албанаца.
Сви ратови кроз историју вођени су управо због територија осим Тројанског којем је повод била лепа Јелена. Срби ћуте и трпе, трпели су вековима под Турцима, али ничег се нису одрицали и неће се помирити са губитком Космета све до повраћаја државног суверенитета кад-тад, колико год се данас чинило немогућим, сутра ће то бити стварност јер много је енергије потребно и цена је превисока одржавања једне политичко-правне, економски нестабилне конструкције утемељене на негацији међународног права. Тога су веома свесни и оправдано се прибојавају Албанци и њихови патрони, јер време не ради у њихову корист и зато им је потребан јефтин и брз „компромис“, док у Београду постоји спремност да се пошто-пото „нешто извуче за свој народ“ колико кошта да кошта. Још у Старом Риму важило је правило:Ex iniuria ius non oritur или „Из неправа не настаје право“ и нема тог протока времена нити политичке магије који могу то да промене без српског пристанка и потписа. Само пре тридесетак година ни најпроницљивији аналитичари нису били у стању да предвиде радикалну реконфигурацију Европе. Нестали су Југославија, СССР, Источна Немачка, моћни Варшавски пакт, а настале балтичке и азијске државе. Живот има своју динамику и све је подложно променама, јер промене су његов смисао. Срби су у америчкој политици прешли пут од „херојске нације која борбом и жртвом брани најузвишеније цивилизацијске вредности“, вијорења тробојке на Белој кући, присаједињења дела темишварског Баната краљевини и Вудруа Вилсонa, до Била Клинтона, бомбардовања „херојске нације“, Београда, разарања Србије и отимања Космета, а прошло је само сто година, буквално један трен историјске и емоционалне транзиције. Директор Канцеларије за КиМ М. Ђурић каже: „Свет више није исти као 1999. године“ и у праву је, али се није усудио због догматизованог „компромиса“ да заокружи мисаону параболу – и неће бити исти за 20 година јер људи и свет разликују право и правду од неправа и неправде које данас (п)одржавају уцене и брутална сила.
Бриселским еврократама добро је познато, јер ништа не препуштају случају, да су Срби попустљиви и рачунају на њихово нестрпљење и брзоплетост да ствари „доведу што пре у ред“ и реше проблеме под било којом мотивацијом. Проучили су они Цвијића, Слободана Јовановића, „Карактерологију…“, Дворниковића, Рајса и врло добро знају с ким имају посла индивидуално и колективно и како би требало поступати у реализацији својих интереса. Наполеонова продаја Лујзијане (1803) Америци и Аљаске (1867) Александра II Николајевича истом купцу значило је добровољно и вечно одрицање од поседа огромних територија. Свеједно да ли се трансакција врши доларима или „компромисом“, косметска судбина биће бесповратно запечаћена нечијим потписом као Лујзијане и Аљаске. Једном написано и потписано важи за сва будућа времена и „наша деца“ и „деца наше деце“ и сви њихови потомци до краја времена неће моћи ништа да промене, а имаће далеко бољу прилику јер оних који су проблем изазвали више неће бити да га „решавају“ подгревањем српске „кривице“ и правдањем свог мрачнoг замешатељства. Тражити данас „дај шта даш“ решење без обзира на последице није одлика промишљене националне политике, нарочито не у свету свакодневних коперниканских обрта и против воље 80 одсто грађана Србије.
Аутор је члан Српског форума Немачке из Минхена

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *