Бранко Загорац – једна географска судбина

Пише Зоран Живковић

Живот који је стао у време између два светска рата, одвијао се између Зенице, одакле је закорачио слободу, и Јасеновца, где је за његову трагичну смрт био сасвим довољан један услов, мада је он као Србин и некадашњи припадник Младе Босне у тим околностима испуњавао два услова

Kада је пре четири године отпочело обележавање стогодишњице почетка Првог светског рата, створила се још једна прилика да у српском друштву оживе старе, али и да се распламсају актуелне, у деведесетим годинама прошлога века настале поделе. Све је лако и одмах подсетило на никад зарасле ране у трагичној историјској и југословенској судбини српског друштва. Тако се вековни јубилеј Великог рата на развалинама последње Југославије и НАТО згариштима свео на најновију словенску антитезу, лаконско питање: да ли је Гаврило наш принцип или је само један од најпознатијих светских терориста?

[restrict]

СА ИЗРАЗОМ ОДРЕЂЕНОГ ЗАДОВОЉСТВА Чинило се да је на све те расправе на одређен начин ставио тачку текст „Срећан рођендан, господине Хитлер“, објављен у београдском недељнику Време, у броју 1191 од 31. октобра 2013, у којем се појавила једна фотографија која би могла да буде и део најзначајнијих фотографских антологија под заједничким насловом: Слике које говоре више од хиљаду речи.
На тој црно-белој фотографији јасно се препознаје брижљиво очешљан мушкарац који концентрисано, с изразом одређеног задовољства, гледа у јасно видљив ћирилични натпис: „На овом историјском мјесту Гаврило Принцип навјести слободу на Видов дан, 28. јуна 1914.“ Фотографија је настала 20. априла, три дана по потписивању капитулације Краљевине Југославије, у железничком вагону испред једног тунела у Доњој Штајерској, на педесетак километара од некадашње југословенско-аустријске границе, одакле је Адолф Хитлер командовао комадањем Југославије и нападом на Грчку. Фиреров фотограф Хајнрих Хофман тог дана неуморно је фотографисао све догађаје који су вођи Рајха приређени за његов 52. рођендан, па је овековечио и тај тренутак када је Хитлер најзад добио и највреднији рођендански поклон, једну обичну плочу са ћириличним натписом из нетом окупираног Сарајева.
Тако jе Адолф Хитлер, захваљујући београдском Времену, разрешио дилеме разних актуелних јавних балканских личности које су, не без страсти, ствари сводиле на то да је Гаврило Принцип ипак Србин, и дочим, али и јамачно, ништа друго до терориста.
На све, али не и једино на то, поново нас је подсетила одлука потомака Бранка Загорца, осуђеног у процесу поводом Сарајевског атентата, да приреде књигу сећања на његов живот и дело. Део тих текстова који су настали поводом разних пригодних датума, и у којима је осветлио поједине личности и догађаје уочи Сарајевског атентата и након њега, чине ову књигу из публицистичке и књижевне заоставштине Бранка Загорца и занимљивом, и драгоценом.
Бранко Загорац, седамнаестогодишњи ђак првог разреда трговачке академије из Кадине воде код Бањалуке, осуђен је на трогодишњу робију, како стоји између осталог у званичној пресуди, што је „знајући за атентат, соколио Васу Чубриловића“. Сам Чубриловић је оставио запис о томе како се Бранко Загорац држао на суђењу:
– Је ли мислите да има случајева да је потребан атентат?
– Има случајева.
– Дакле, у каквим случајевима?
– Ако је човјек тиранин! – казао је Загорац увјерено.
То га је одвело у царску казнионицу у Терезијенштату, у којој ће поткрај Великог рата заувек склопити очи и најпознатији осуђеник Гаврило Принцип.

ПУЦЊИ ГАВРИЛА ПРИНЦИПА Загорцу је сарајевски атентат судбоносно обележио живот, и то не само због тога што је био принуђен да о јубилејима и разним другим пригодама о свим тим догађајима сведочи.
Ипак, најважније од тих сведочења је његов осврт на књигу о атентату у Сарајеву истражног судије Леа Фефера, који плени жељом за одмереним тоном и уравнотеженим погледом. У том тексту, објављеном јула 1938, он износи и свој генерални став о оптужби која никада не застарева и према којој су званичне српске власти биле директно умешане у атентат. Бранко Загорац најпре сматра да „Србија после балканских ратова није помишљала на никакво ратовање, а поготово с једном царевином, јер је била изморена и жељела је мир. Водеће личности у Аустрији, уз подупирање Берлина, искористиле су атентат и ставиле такве услове у ултиматум Србији, који се нису могли примити. Па све да су и примљени тако срамотни услови, аустро-германски империјализам заратовао би са Србијом, јер је имао намјеру да у којој било форми и ушљед било кога разлога, продре на исток“.
У приказу ове, како сматра, једне од најинтересантнијих књига из обимне литературе о сарајевском атентату, Загорац је имао потребу да још једном нагласи: „Ми, који смо били увучени у атентат, више као револуционарни омладинци, него као стварни судионици, иако смо знали да ће доћи до атентата, нијесмо имали појма о вези главних атентатора ни с оним незваничним лицима у Србији…“
Тој и данас опсесивној теми о везама српских власти и младобосанских атентатора Загорац посвећује дужну пажњу, али као да свему више светла даје једна анегдота него бројне спекулације, полуистине и тзв. основане претпоставке о томе како је све морало бити. Јер док су заједно били заточени, Бранку је Трифко Грабеж, један од првооптужених, признао да су атентатори имали везу с једном организацијом у Београду, која додуше никако није импоновала ондашњој влади Србије, што је уосталом и показао познати Солунски процес 1917.
Колико је српска влада заиста била уплетена у припрему Сарајевског атентата, Грабеж је илустровао и сећањем на догађај када су се он и Принцип, као сиромашни ђаци, уочи одласка у Сарајево обратили тадашњем српском министарству просвете тражећи материјалну потпору за пут кући. Примио их је чиновник Миодраг Ибровац, касније познати српски филолог и романиста, тражећи најпре да се представе. Када су одговорили, Ибровац се насмејао и рекао: „Је ли теби грабеж принцип, а теби принцип грабеж.“
Све остало је заиста историја, у којој су револвери и бомбе ових голобрадих дечака и младића означили почетак првог од два рата неслућених размера у протеклом веку. Али ти хици постали су касније и основа за утврђивања српске колективне кривице, посебно у срединама где се Други светски рат више подразумевао као неодложна прилика за наставак Првог.
Иако ни у самом Аустроугарском царству нису сви једнако гледали на Сарајевски атентат, па се тако у чешким социјалистичким новинама „Академија“, још августа 1914, појавио чланак који је разлоге и климу који су допринели атентату у Сарајеву видео овако: „Наследник престола пао је као жртва безумног режима који, у Босни, одржава више од тридесет година ропство, који јавна места попуњава странцима, даје земаљско богатство да пљачкају безобзирни шпекуланти из Беча и Пеште, који, уместо школама, испуњава земљу жандармима, касарнама и тамницама и гони православне. Он је пао као жртва безумне политике која, у слепом шовинизму, води немилостиви рат против Југословена. Творце ове политике требало би извести на суд исто као и атентаторе.“
Пуцњи Гаврила Принципа у Сарајеву постали су casus belli првог од два велика светска рата који су изменили и лице и наличје света и учинили XX век не само столећем незамисливих и највећих цивилизацијских достигнућа већ и веком највећих људских пустошења, ратова и суноврата човечанства.

SERBIEN MUSS STERBIEN Пуцњи у Сарајеву већ створену антисрпску климу претворили су у антисрпску хистерију, да би веома брзо у кафанама широм царства, на столовима, почеле да се појављују цедуље с реченицом: „Serbien muss sterbien“ (Србија мора умрети). Ова реченица, иначе дело песника Карла Крауса, као нека врста историјске лозинке протегла се и до последњих ратова у којима је нестала и друга Југославија. Тиме се на трагичан начин поново потврдила мисао Милоша Црњанског, настала као последица горког талога његовог генерацијског „чарнојевићевског“ искуства, према којој сваки човек, сваки војник, и у рату, па и у грађанском рату, нема слободну вољу, него има неку географску судбину. Тако су и сви осуђени припадници Младе Босне на различите начине, али до краја, искусили ту своју географску судбину, док они најзначајнији никада нису сазнали: „Хоће ли слобода умети да пева као сужњи о њој“.
Из Чешке Загорац је пребачен у затвор у Зеници, где је дочекао крај рата, ослобађање и стварање прве државе Јужних Словена, као остварење идеала и снова многих генерација. У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца Загорац је у Загребу најпре окончао матуру и потом студије. Где год да га је потом служба водила по југословенској краљевини, остао је запамћен као човек којег су одликовале жеља за напретком, отвореност за промене и изворни борбени дух који је понео из своје породице у Кочићевом Змијању.
Али стварање прве јужнословенске државе људи попут Бранка Загорца дочекали су и као остварење идеала за које није гинула само њихова генерација већ многа поколења.
Мисао Сигмунда Фројда о књижевности као великој утешитељки и утехи, у литерарном случају Бранка Загорца добија и извесно проширење. У његовом случају то није једноставна компензација за незадовољство личном егзистенцијом, већ у складу с његовом снажном амбицијом можда и најбољи начин да његов слободоумни и чврсти крајишки карактер прихвати све оно што је почело да га разочарава у том времену када је „човек певао после рата“.
Уз општа незадовољства, за све то време његовог међуратног живота за њега нису престала ни најстрашнија лична животна искушења. У страхотној несрећи у Врбасу је изгубио кћер и супругу, а у држави коју је жарко желео његов борбени темперамент и осетљивост за пропадање свог народа у настајућем домаћем, немилосрдном и често кабадахијском капитализму брзо су га ставили у позицију која никако није припадала било каквим миљенику режима. На то не указују само његова професионална намештења већ више списатељски ангажман по мери његовог осећања за слободно, социјално и праведно.

ИСПОД КРАЈИШКЕ НЕПОКОЛЕБЉИВОСТИ Врло рано је спознао изузетни значај Петра Кочића, идентификујући се с писцем који је у највећој бризи за све тегобе и добробит свог народа, на уметнички незабораван начин свет Босанске Крајине учинио аутентичним и интегралним делом српске књижевности и културе.
Зато су у његовим новинским написима, причама и цртицама најзанимљивије странице посвећене родној Крајини и робијашким данима у аустроугарским казаматима.
У тим написима он је уверљиво и саосећајно представио тај блиски свет који се храбро носи с мукотрпним животом, и који се и у данима дугоочекиване слободе сусрео сада са сопственом „големом аждајом шпекуланата и лихвара, који пролазе по мокрим и сиромашним селима испод планине“.
Али испод крајишке непоколебљивости Загорац је у својим текстовима показивао и свој лирски тембр, најчешће и највише дивећи се богомданој природи родног краја. И као да му је милије од свега било вече које се спушта на реку Врбас, онда када „разгранате врбе бацају своје тамне сјене по зеленој површини“. Тада његови јунаци са осетљивошћу срца које само преплашене птице могу имати, препознају оне старе храстове уз Врбас, на којима су „словенски жреци прорицали судбину вјерних, по трептању лишћа, а у овим вировима, иза молитве Богу прољећа, хладиле су планинке своје бијело као алабастера тијело…“ Ту, баш ту, сматра он, на равним обалама Врбаса настала је и „меланхолична босанска севдалинка“.
И док се диви величанственој лепоти природе Грмеча и свог краја, у исти мах он не може а да не буде и осетљив на сву сурову историје којој су, не само у његово време, вековима били изложени његови Крајишници.
Његова сећања, литерарни новински записи и нешто позоришне и књижевне критике данас сведоче о даровитости овог рођеног Крајишника и оног сарајевског ђака, који је у једном разговору са атентатором Цветком Поповићем озлојеђено одговорио да ће „сигурно и Фердинанд жив и здрав отићи из Босне, јер ми само причамо, а ништа не радимо“.
И после рата и затвора млађани идеалист чезнуо је, попут многих у поратној генерацији њиховог песника Душана Васиљева, управо за том „шаком зрака и мало јутарње беле росе“. Јер, како један од његових јунака и каже: „Ми смо ти једна несретна генерација и на нама се скршио сав тај очај и комедија што су је назвали рат (…) Ударио је рат, друже, на нас неизгладљив печат (…) А живци су нам као паучина, вјетрић један да крене, покида их.“
Бранко Загорац из разних разлога није био у прилици да се враћа својим текстовима, од којих многи представљају и могу се назвати првим верзијама аутентичних књижевних домета. У свим тим Загорчевим текстовима осећа се и атмосфера и стварни живот тог судара, дотицаја и разних преплета људи, историје, обичаја, вера и времена у том мозаику Босне, који су у Андрићевом стваралаштву доживели магичну приповедачку синтезу.

ДЛАНОМ СЕ СУНЦЕ НЕ МОЖЕ ЗАКЛОНИТИ Како рат, победа у рату, пораз у рату, писао је Милош Црњански, никада није онакав какав је после „у брбљању потомства, и како се лаж прелива преко бојишта, као заборав преко гробља“, тако и ови текстови представљају вишеструку драгоценост.
И колико год да су сведочанство о једном несумњивом литерарном таленту и ангажованом интелектуалцу, они данас представљају и прворазредан документ о једном човеку, и о историјској судбини човека у тој немилосрдној, страшној али великој епохи.
Живот Бранка Загорца практично је стао у време између два светска рата, одвијао се између Зенице, одакле је закорачио слободу, и Јасеновца, где је за његову трагичну смрт био сасвим довољан један услов, мада је он као Србин и некадашњи припадник Младе Босне у тим околностима испуњавао два услова.
Затекавши се на почетку Другог светског рата, и у много чему бестијалнијег од Првог, у Фочи, одведен је у Јасеновац. У том хрватском месту, у којем већ више од седам деценија смрт стално подсећа да није само „мајстор из Немачке“, Бранку Загорцу су одузели „живот трагично у познатој бартоломејској јасеновачкој ноћи о Божићу 1941. када су јасеновачки усташки џелати приредили прави људождерски баканалиј, масакрирајући најбестијалнијим методама стотине антифашистичких бораца“.
О петнаестогодишњици смрти Гаврила Принципа, Бранко Загорац је 1933. године у „Врбаским новинама“ подсетио да „људи његова кова у хиљаду се година једноч рађају“, и да поред тога Принцип у Краљевини нити има споменика, нити се често спомиње. И при томе само додао: „Као да се дланом може сунце заклонити…“
Сећајући се с поносом свог изузетног претка, упознајући нас са животом и делом Бранка Загорца, његови потомци су нас подсетили и на сву лепоту и мудрост једне давнашње изреке, према којој нас не рађају очеви и дедови, већ ми њих, и то својим делима.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *